Подсећање: После више од три века замонашена два монаха у Ђурђевим ступовима

ГЛАСНИК КиМ број 137, 21. новембар 2002. године

На дан монашке славе, празник Обновљења храма Светог Георгија – Ђурђиц, у манастиру Ђурђеви Ступови у Расу монашки постриг примила су двојица монаха. После трогодишњег искушеничког стажа, двојица факултетски образованих младића обукла су монашку ризу, добијајући монашка имена Георгије и Симеон- први по Светом Георгију коме је посвећена и манастирска црква у Ђурђевим Ступовима, а други по Светом Симеону, ктитору овог знаменитог и значајног манастира.

– Ово су прва монашења у овом древном манастиру, старијем од Студенице и Хиландара, после више од три века, јер је светиња порушена и запустела са доласком Турака у Рашку – каже настојатељ манастира отац Герасим.

Први монаси вратили су се у ову Немањину задужбину (подигнуту 1171. године) пре две године, дошавши из Сопоћана по благослову владике рашко-призренског Артемија, и успевши да саграде – захваљујући прилозима многобројних добротвора – нови манастирски конак.

У Ђурђевим Ступовима сада живи седмочлано братство – петорица монаха и двојица искушеника.

М. К.

 

Владика Артемије у Ђурђевим Ступовима:

ПОСЛЕ ВИШЕ СТОТИНА ГОДИНА ВАСКРСАВАЈУ СВЕТИЊЕ  

Само пре неколико месеци ове године имали смо велику свечаност обнове и освећења овога манастира Ђурђевих Ступова. Беше то на Ускршњи Ђурђевдан, на други дан Васкрса ове године. Овај манастир који је саграђен пре свих наших манастира, пре Студенице и пре Хиландара, служио је вековима нашем народу као кула светиља на обали морској како би био путоказ морепловцима, путницима, како и куда да плове кроз овај свет и овај живот. Али, овај манастир је и много страдао у својој историји, и био је порушен пре више од 300 година. Лежао је као тешки рањеник коме није имао ко да приступи, да му превије ране, да му дарује исцељење. Али, нада у милост Божју, није напуштала ни српски народ, ни Српску православну цркву да ће и тај дан доћи.

Као онај раслабљени човек у Бањи Витезди који 38 година лежаше у болести својој парализован, јер вели: „Нема човека да ме спусти у бању кад се вода замути да би оздравио“, чекајући тога човека дочекао је Господа Исуса Христа који му је и без бањске воде даровао исцељење. Тако и овај наш манастир Ђурђеви Ступови после 313 година од рушења дочекао је да се појави наша генерација у нашем роду коме је Бог, поред многих других страдања и невоља, доделио и ту милост да буде онај човек који ће извидати ране овога манастира. И не само њега, него и многих наших светиња које је непријатељска рука кроз векове и векове рушила и уништавала.

Увек је јача градитељска сила него рушилачка, браћо и сестре, зато што је Бог увек јачи од ђавола. Ма колико непријатељи рушили и уништавали, Бог увек налази оне који ће зидати и обнављати. И ево, на Ђурђевдан ове године овај манастир је поново оживео. Васкрсао је из мртвих, јер „беше мртав и оживе“, као што каже у Светом Писму. У њега се уселило младо монашко братство. Почело је богослужење на овом светоме месту да се врши свакога дана. И поново је овај манастир постао кула светиља на пучини морској, као на неком гребену, постао је да сви који у њега гледају имају путоказ и оријентир како треба живети и куда треба путовати.

Новембар месец у нашој епархији, посебно овде у Рашкој области, јесте време великих догађања и духовних смотри. Сви манастири у овом крају и Црна Река, и Сопоћани, и Ђурђеви Ступови, и Кончул, сви они имају у новембру свој монашки дан, када се обављају монашења и рукоположења монашких братстава. Ђурђеви Ступови имали су до сада своју главну славу, Ђурђевдан, која се празнује 6. маја по новом календару. А, ево од ове године Ђурђиц, како се зове овај празник посвећен такође светом Георгију, постао је и остаће, ако Бог да, монашка слава овога манастира, јер синоћ на свечаном бденију после више стотина година обављена су прва монашења младог братства овог манастира, а данас је дошла нова благодат у ову свету обитељ, кроз рукоположење једног од сабраће у чин јеромонаха.

Онако као што и каже Господ, где се умножи страдање, тамо се умножава и благодат Божја. Тако и овде наш народ вековима је страдао, као и свуда где смо живели, на свим нашим просторима, посебно на Косову и Метохији и овде у Рашкој области то страдање је трајало најдуже. Али, ето и благодат Божја се умножава у овим крајевима, у нашем народу васкрсавају светиње после више стотина година и поново постају духовни центри. Постају места где ће наш народ долазити да се Богу моли, да налази утеху својим духовним ранама, да налази савета како треба живети да би смо живећи овде на земљи припремали себе за грађане Царства Небеског. Да би смо били достојни и оне небеске Србије где се налазе сви наши славни свети преци.

Ето, са новим монашењима и новим рукоположењем и овај манастир је постао духовна оаза за народ не само овога краја Рашке обасти, него и много шире, јер и данас овде има нас сабраних са свих крајева наше отаџбине, од Приморја равног, па до Баната, Београда, Ниша и осталих места по земљи Србији, јер тамо где се појави светлост тамо и иду они који светлости траже, који су светлости жељни и који су жедни и гладни Бога живога.

Нека би дао Бог молитвама светог великомученика Георгија, коме је овај манастир посвећен, и светог преподобног Симеона Мироточивог и осталих наших славних предака, да овај манастир и даље напредује у својој обнови и материјалној и духовној, да би заблистао поново у пуном сјају и лепоти, као што је био онда када га је свети Стефан Немања подигао. Да би био и остао место духовног окупљања, место духовне утехе, место где ћемо налазити пут ка Царству Небеском, да би смо се и сви ми када пођемо одавде нашли у Царству Христа Бога, где се сви светитељи Божји налазе да заједно са њима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроз све векова и сву вечност. Амин.