Подсећање: Епархија рашко-призренска и СНВ КиМ најоштрије осуђују јучерашњи терористички напад у Приштини

ГЛАСНИК КиМ број 141, 19. децембар 2002. године

Инфо-служба ЕРП КИМ

Најновији бомбашки напад у Приштини усмерен је против мира и стабилности на Косову и Метохији

Грачаница, 14. новембар, 2002

Српска православна епархија рашко-призренска и Српско национално веће Косова и Метохије најоштрије осуђују јучерашњи терористички напад у Приштини у коме је повређено најмање 25 лица. Ово је напад против мира и толеранције међу заједницама на Косову и Метохији и има за циљ стварање политичке нестабилности у Покрајини и региону. Епархија рашко-призренска и СНВ КИМ апелују на КФОР и УНМИК да пронађу починиоце и приведу их правди.

Овај инцидент показује да ситуација на Косову и Метохији још није стабилна и да екстремисти настављају са нападима на мирне грађане, хришћанске светиње и друге вредности које су од суштинског значаја за будућност Косова и Метохије. Тужна је истина да након рата многи грађани на Косову и Метохији још поседују оружје и разоружавање паравојних група, посебно оних које су везане за бившу ОВК, никада није у потпуности завршено.

Пораст насиља у јужној покрајини Србије у току последњих месеци захтева хитну процену безбедносне ситуације и задржавање јачег војног присуства КФОР-а у овом подручју.

 

Конференција за новинаре Српског националног већа

ПОГОРШАНА БЕЗБЕДНОСТ

Косовска Митровица, 12. децембра

Ни после потписивања споразума власти у Београду са Михаелом Штајнером, шефом цивилне мисије УН за Космет, у овом граду није дошло до побољшања безбедносне ситуације, нити до побољшања економске ситуације, иако је Штајнер то здушно обећавао. Нема ни економског просперитета, донација ни инвестиција.

Ово је, између осталог, на данашњој конференцији за новинаре у косовскомитровачком здравственом центру рекао др Милан Ивановић, председник Српског националног већа за северну Митровицу. Он је нагласио да се од потписивања споразума и доношења плана за северну Митровицу, безбедност чак и погоршала, а у последњих неколико дана догодило се неколико инцидената: бачена је бомба на једну српску кућу у Митровици, а померен је и пункт француске војске за 50 метара дубље у српски део града.

– Михаел Штајнер покушава да приказе да је ситуација боља него што јесте, а посебно делегацији Савета безбедности која у недељу долази у Косовску Митровицу. Сигуран сам да ни овог пута неће дозволити да се представници српске националне заједнице из северне Косовске Митровице састану са делегацијом СБ, као што је то учинио и приликом доласка генералног секретара УН Кофија Анана – рекао је Милан Ивановић.

Ивановић је данас пренео и закључке са састанка Српског националног већа на којем је затражио да и Срби из Косовске Митровице учествују у свим договорима представника власти из Београда и међународне заједнице. На том састанку такође је закључено да се захтева од власти у Београду да не врше притисак на наше судство да се прикључи УНМИК-овом правосуђу.

– Очекујемо да нас следеће недеље приме премијер Зоран Ђинђић, председник Војислав Коштуница, министар иностраних послова Горан Свилановић и унутрашњих послова Зоран Живковић. Тражићемо од њих да нам помогну у решавању проблема који су задесили не само житеље северне Косовске Митровице, већ и целог Космета – рекао је Ивановић.

Б. Радомировић

 

Незаинтересованост за повратак на Косово

ВРАТИЛО СЕ ЈЕДВА ТРИ СТОТИНЕ СРБА

Пећ, 12. децембра

За само три дана, у лето 1999. године, када су на територију јужне српске покрајине ушле снаге војне и цивилне мисије УН, са подручја Пећког округа иселило се више од 40 хиљада Срба и око 20 хиљада Рома, Бошњака и припадника осталих националних заједница. За више од три и по године, откако протекторат над јужном српском покрајином има мисија Уједињених нација, у овај округ вратило се једва 300 Срба, и то 240 у Осојане и нешто више од 50 у села Бичу и Грабац, у општини Клина, недалеко од Осојана.

По речима Миливоја Рибаћа, начелника Пећког округа и координатора за повратак у Пећки округ, „међународна заједница, и поред свих обећања да ће учинити све како би се вратили расељени Срби, ипак не ради ништа“.

План којим је било предвиђено да се изгради 400 породичних кућа у овом региону није реализован. Изграђено је једва шездесетак, и то у Осојану, Бичи и Грапцу. Рибаћ, међутим, каже да је велика заинтересованост Срба за повратак на своја огњишта. Међу расељенима који су своје ново станиште нашли у Краљеву Рибаћ каже да је најмање четири хиљаде заинтересованих који би поново дошли својој кући. Има података да је број Срба који би желели да се врати чак много већи, али међународна заједница очито „спава“. Реалност за повратак је, по речима Рибаћа, „понижавајућа“, будући да међународна заједница одуговлачи са реализацијом, али и са стварањем услова за повратак.

Б. Радомировић

 

У селу Могила

МУКЕ ПО ЖИВОЈИНУ

Могила код Витине, децембра 2002.

 Косовскопоморавско село Могила припада општини Витина, од које је удаљено пет километара. Мултиетничко је јер у око двеста домова живе и Срби и Албанци. Њих око петсто. Више је српских домаћинстава, али су Албанци бројнији. Међу становницима нема изражене нетрпељивости, али…

– Наравно да није ништа као што је било пре – каже 54-годишњи Живојин Балошевић, мештанин овог села, који за себе скромно каже да је само један од оних Срба који би да живи постено и поносно на својој родној груди, да се димњак на његовом огњишту никад не угаси.

Живот од пољопривреде

Балошевић је глава домаћинства у коме живи са још једанаест чланова. Извор прихода ове многољудне породице је пољопривреда. „Од ње живимо“, каже Живојин. То потврђују и остали чланови, отац Војислав (76), супруга Лепосава (52), синови Срђан (32) и Јовица (28), снаје Јорданка и Слађана, кћерка Данијела (23), а потврдно климају главама три унука и три унучице (од синова). А код свих чланова ове бројне породице, у којој важи оно „ако чељад није бесна, кућа није тесна“, раде у државној фирми само Срђан и Јовица. Један као поштоноша, а други као обезбеђење у овдашњој пошти. Ипак, рад на њиви је неизоставан део дана који почиње са петловима, а завршава се дубоко у ноћи.

– Не живи само моје домаћинство од пољопривреде. Више од 90 одсто мештана овог села бави се радом на њиви. У целини, не живимо лоше. Али, нема више оне искрености у разговору са људима. Једва да се поздравимо када се видимо. А одувек смо овде. Ваљда ће доћи ти бољи дани које сви призивају – оте се уздах Живојину.

Живојин Балошевић је на свом имању које нема више од 60 ари успео да произведе преко две тоне кромпира, скоро толико купуса и неколико стотина килограма паприке. Ту, на тој плодној поморавској земљи родио се и кромпир рекордер, тежак тачно 1.650 грама. И остали „примерци“ из овогодишњег рода су велики као бундеве – каже Живојин, додајући да је ове године кромпир просто „полудео“.

– Ранијих година није било тешко да све што произведемо и продамо. Одлазили смо на пијаце у Витини, Урошевцу и Гњилану. За час би наши производи планули, а ми се задовољни враћали кућама. Данас је друга ситуација. Не можемо ни да се слободно крећемо, а не да одлазимо на пијацу. Ни сам не знам шта ћу и где са оволиким родом. Прошле године сам извесну количину продао руском контингенту Кфора. Обострано смо били задовољни. Данас тога нема. А спреман сам да кромпир на велико продам по цени од 10 до 12 динара. По договору – каже Живојин и позива откупљиваче из унутрашњости Србије да му се јаве. Да им прода квалитетне производе „каквих нигде нема“. Своју и муку своје породице“…

– Живот у нашем селу је једноличан. Ево, дошла зима, биће монотоније. Нема рада на њиви, струје има три сата, па наредна три нема. Седимо у кући, разговарамо, када нас потрефи срећа и погледамо нешто на телевизији. Млади скокну до 25 километара удаљеног Шилова, у тамошњи већ чувени ресторан „Кум“, да послушају и виде звезде наше естраде, који нас обилазе. Често одлазе и у оближњи Партеш, Будригу, Врбовац. Има тамо тих дискотека, кафица, забављају се. Овде нема ничега привлачног за њих, за њихове младалачке прохтеве. Живе у неизвесности, као и сви ми, чекајући то „боље сутра“, вели Живојин.

Очекују разумевање

У центру села је основна школа. Лоцирана у оном делу где живе Срби. Мултиетничка је. Заједно је похађају основци, Срби и Албанци. Тридесетак ученика српске и стотинак албанске националности. Постоји и средњошколска установа. Мултиетничка је и она. Осморо српске деце и више десетина албанске је у њој.

– Било је у нашем селу и убистава, и напада, и разних међунационалних инцидената. Сада се некако све смирило. Због тога и вера у долазеће дане. Да ће бити боље за све нас. Али, нас у тим размишљањима највише забрињава што имамо осећај да смо заборављени – уз поновни дубоки уздах изговори Живојин.

– Забрињава нас што нас нико не посећује. Нико да нам се обрати, улије нам додатну снагу, и те како потребну баш сада. Хтели би Срби у Могили, који живе од свог рада, да не просе милостињу, већ да их неко из њихове Србије посети, види како живе, помогне им. Бар речима охрабрења.

Упиру они прстом у министра пољопривреде. Траже и Човића. Свесни су да је и њима „свега преко главе“, да су заузети. Ипак, овде људи живе од пољопривреде, од свог рада који се види на њиховим жуљевитим и попуцалим рукама.

– Заслужили су – каже Живојин – да им неко помогне. Уколико не буде тако, сав труд око кромпира и купуса биће узалудан. Уместо на трпезама, завршиће на ђубришту. А овај рекордер у тежини биће само успомена на родну годину.

Живота Матић