У манастиру Светог Николаја одржан шести Молитвени црквено-народни сабор

Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се

(Пс. 19, 8-9)

Ове псаламске речи лепо описују удео јеретика са једне стране и православних са друге стране, кроз минуле векове. Оне важе и данас. Заиста, јеретици екуменисти, одвојивши се од Истине и погазивши Свето Предање, посрћу и падају а правоверни, милошћу Божијом, чврсто стоје у Истини (Правој Вери), не повијају се на ветру најновијег искушења у Цркви. Допустио га је Господ ради очишћења Цркве Своје. Своје чврсто стајање у Вери Отаца, своје исповедање Вере у једну и једину, свету, саборну и апостолску Цркву, сва пунота Eпархије рашко-призренске у егзилу јасно изражава и својим Молитвеним црквено-народним сабором. Сабор се традиционално одржава у манастиру Светог Николаја Мирликијског, у Лозници код Чачка, у првој недељи месеца јуна. Овогодишњи, шести по реду, Молитвени црквено-народни сабор, одржан је у Недељу Свих Светих, 21. маја/3. јуна. Сабор је био посвећен Светим царским мученицима Романовим.

Саборовање је започело Светом Архијереском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије. Епископу Артемију су на Литургији саслуживали: Његово Преосвештенство Хорепископ старорашки и лознички Г.Г. Николај, Његово Преосвештенство Хорепископ новобрдски и панонски Г.Г. Максим, Његово Преосвештенство Хорепископ хвостански и барајевски Г.Г. Наум и 42 свештенослужитеља. Међу свештенослужитељима било је свештеника и свештеномонаха из Русије, Пољске и са Свете Горе. Сабору су присуствовали: скоро сви монаси и монахиње епархије, мањи број монаха из Румуније, око 2000 светосаваца из свих српских земаља и расејања и око 20 верника из Румуније. Многи од њих су се сјединили са Господом кроз Свето Причешће. На Литургији су појале монахиње из неколико манастира епархије.

Након Литургије надахнутом архипастирском беседом присутнима се обратио Владика Наум. У својој беседи Владика Наум је најпре истакао да овогодишње саборовање има своју посебну радост: „Та радост се састоји у чињеници да су са нама данас наша браћа, борци за Веру, монаси, свештеници и мирјани, са Свете Горе, Румуније и Русије. Они су чули наш позив да се православни из свих крајева васељене удруже у заједничку борбу за Веру, и ево их данас, са нама овде, да заједнички, једним срцем и једним устима исповедамо Веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву и у оно што Она учи“. У даљем току своје беседе владика је говорио о духовном богатству свих светих, чији је спомен Црква прослављала тога дана, тј. о Правој Вери, љубави и крстоношењу.

“Права Вера, то је највећи дар од Бога, то је Истина Христова коју је Господ донео са неба, свети апостоли проповедали, свети оци одогматили, а свети мученици запечатили крвљу својом. Права Вера је темељ нашега спасења и темељ светости. Без Праве Вере немогуће је задобити било коју јеванђелску врлину. Сви свети су имали Праву Веру у срцу своме и она је неопоходан услов за наше спасење, али не и довољан, браћо и сестре; потребно је да поред вере у срцу, имамо и исповедање те Вере устима својим. То нам Господ говори у данашњем Јеванђељу. Он каже: “Ко призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем Својим који је на небесима.“ Видимо, браћо и сестре, из ових речи Господњих, да Он тражи од нас да га исповедимо и устима. Зашто? Зато што човек није само душа него и тело, а Господ је дошао да спаси целог човека, и душу и тело. Због тога је потребно да га устима исповедамо пред људима, да се не постидимо своје Вере.

Ову истину је свети апостол Павле изразио другим речима. Он каже: “Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење.“ Још каже: “Ако признаш устима својим да је Исус Господ и верујеш у срцу своме – бићеш спасен.“ Ето, сви свети су имали и Веру, и исповедање, и због тога су задобили толику небеску славу.

И ми по угледу на њих исповедамо Господа срцем и устима, а овај наш сабор није ништа друго, него исповедање Господа срцем и устима. Он је наша слава, наше оправдање, наше освећење и дар Божји. Слава Богу на том великом дару.“ – нагласио је владика.

После Свете Литургије уследило је послужење за све присутне. Након послужења одржана је Духовна академија. Академију је отворио Епископ Артемије. На академији су говорили: ктитор манастира Светог Николаја у Лозници – Милоје (Стевановић) (изговорио „здравицу српског домаћина“), игуман Герасим (Коростељев), настојатељ манастира Светог Максима Исповедника у Дњепропетровску у Украјини, на тему: „Поводом стогодишњице страдања свете царске породице Романових“, протојереј Стефан (Икономовски), старешина парохијског храма Успења Пресвете Богородице у Торонту у Канади, на тему: „Последице богоборног комунизма у српском народу“, др Јована (Стојковић), психијатар и борац против присилне вакцинације, на тему заштите породице као мале цркве.

Академију су својим наступима обогатили: хор “Преподобни Јустин Ћелијски“ из Барајева, гуслар Радован (Шојић) из Врбаса и фрулаш Марко (Радосављевић), праунук Владике Артемија. На крају академије, од стране Хорепископа Максима, прочитана је „Саборска посланица“. Посланица је усвојена громким аплаузом. На крају су сви присутни отпојали песме „Са Косова зора свиће“ и „Достојно јест“.

Нека би дао Бог, молитвама свих светих, да се и ми, данашњи светосавци, кроз правоверје, љубав и крстоношење, покажемо достојни Бога и својих светих предака, да са светим апостолом Павлом, на крају, сваки од нас може рећи: „Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија (2 Тим. 4, 7-8). Њему слава вавек. Амин.

Инфо служба

Прочитајте транскрипт беседе изговорене на Литургији.