Хорепископ Максим: Духовни поглед на жртву страдања српског народа у Првом светском рату и порука данашњим Србима

У наредном прилогу доносимо предавање Његовог Преосвештенства хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима, настојатеља манастира Свете Тројице у Кули, на тему:  „Духовни поглед на жртву страдања српског народа у Првом светском рату и порука данашњим Србима“. Предавање је одржано у оквиру Духовне академије организоване поводом обележавања 105. годишњице Гучевске битке. Академија је одржана код спомен-костурнице гучевским јунацима на планини Гучево, недалеко од Бање Ковиљаче, 25. августа/7. септембра, ове године. Академију је организовала Свесрпска народна организација “СРБИ НА ОКУП“ МО Мачва.

Инфо служба

 

 

 

 

Духовни поглед на жртву страдања српског народа у Првом светском рату и порука данашњим Србима[1]

 

Знак наше православне, хришћанске вере јесте крст. Сва је вера наша у знаку крста Христовог. Но, крст ми православни схватамо не само као симбол страдања, већ и као знак васкрсења. Васкрсење не бива без смрти, тј. без крста, без жртве, али крста са Христом и ради Христа. Сва је наша историја у знаку крста, али и васкрсења, што и јесте најдубље сведочанство да смо православни, хришћански народ,  то нам показује и ово спомен обележје пред којим се находимо.

Најдубље је ова крстоваскрсна црта у хришћанском менталитету, етосу и карактеру нашег народа заблистала на Косову, у лику косовских витезова-мученика, предвођених светим кнезом Лазаром, односно, вођених идеалом светосавским, науком и примером светога Саве. Све остале битке, ратове и бојеве, како личне, тако и народне, ми Срби, од боја Косовког па надаље, премеравамо њиме и том јеванђелском жртвом честитога Кнеза и његових витезова-мученика. Том мером мерећи, закључујемо: ако је иједан рат, иједна битка покосовске наше историје поновила у себи косовско-лазаревску жртву и опредељење, онда је то Први светски рат, као и ова Гучевска битка, бијена на овом окрвављеном месту.

Колико је са једне стране тужан усуд ондашњих Срба, који су морали оставити своје породице и домове и оду у рат; колико је болно што је на овом, и другим бојним пољима, угасла младост многих српских војника, – толика је са друге стране част, понос и захвалност нас Срба да имамо оваква места, испуњена светињом њихове храбре жртве, и најдубљим осећањима њене узвишености. Болни је усуд наше историје, али је и благослов од Бога имати ова спомен обележја, која, иако сведоче о муци, страдању и патњи нашег народа, такође сведоче о њиховој крстоваскрсној вери, јунаштву, истрајности, чврстини, пожртвованости, речју – сведоче све оно што нашем поколењу данас толико фали и недостаје. Зато се и окупљамо на оваквим местима које имају тај надоисторијски, лазаревски, духовни  магнетизам, који нас привлачи и сабира овде, да светкујемо предачку жртву, целивамо њихове гробове и кости; како бисмо се макар мало усличнили њима; како бисмо се крајичком наше душе коснули њихове духовне величине; како бисмо се напојили свим оним што су они – славно поколење нашег рода – показали, посведочили на делу, својом храбром борбом, животом, али и смрћу. Оваква спомен обележја која сведоче голготу нашег народа током Првог светоског рата, али и у другим ратовима, нису само наш духовни извор и идентитетски сиже, инспирација, већ су и огледало у којем се ми Срби, садашњи, пређашњи и ако Бог да потоњи, огледамо. Зато смо и ми, и свако поколење Срба, дужни да се на оваквим местима огледамо и запитамо: личимо ли на наше претке, или смо – не дај Боже – постали духовна и морална недоношчад?

Свети владика Николај је говорио да су за Србе највећи национални празници Савиндан и Видовдан. Први нас учи како живети за Христа, како проливати за Њега зној у труду хришћанског подвига и живота, а други нас учи како умирати за Њега, како Христа ради проливати своју крв. Закључак овакве његове поуке је да трећег пута за православне Србе нема, да је сваки трећи пут странпутица и богоотступништво. Такође, ко је читао Свето Писмо, зна основе духовних закона. Сваки рат јесте казна за грехе или народа или народних вођа. Кад је год народ Божји, Израиљ, одступао од свог Бога, приклањао се лажним, упадајући у идолопоклонство, следила је казна најчешће у виду рата, и свега што он носи. Зато се у Књизи о Судијама каже за Израиљ: Он изабра нове богове, тада рат бијаше на вратима (Суд 5, 8.). Притом, не само отворено мењање вере, већ и следовање обичајима који су противни нашој вери, представља идолопоклонство и одступање од Бога, а самим тим и призивање рата, тј. да је он на вратима. Од овог духовног закона није изузет ни Први светски рат у нашем народу. У њему: На најосетљивијим и најфинијим теразијама, на којима се мере не само дела него душе, мисли и осећаји људи, одмерила је Вечна Правда и дала свакоме оно што је заслуживао,[2] каже свети владика Николај. Није непознато да је након ослобођења од поганих Османлија српски народ вођен својим покондиреним и позападњаченим синовима кренуо оним трећим неблагословеним, несветосавским и невидовданским путем, те запао у још теже духовно, културно и интелектуално ропство богоотпалој западној култури. Ово духовно ропство је горе од претходног, османлијског, које је пре свега донело то физичко страдање и истребљење. Ово ропство Западу, које и данас траје, је из руке Светога Саве преотело саму душу Србинову и дало је у руке црном ђаволу, оцу савременог либерализма, глобализма и екуменизма. Не треба заборавити, највећи либерал европски је папа, он је духовно породио још горег либерала Лутера, а обојица су породили савремену идеологију либерализма, која је заснована на оној исконској лажи старе змије. Ова змија и данас, као и онда праоцима у Рају, сладуњавим гласом либерализма проповеда лажну слободу, тј. учи земаљске народе да се ослободе Бога и Божјих закона, да се ослободе моралних оквира хришћанства, једном речју – да се ослободе памети, образа и душе. Није непознато, дакле, да су Срби овим путем кренули и почетком прошлог века, зато је Бог и допустио Први светски рат, о чему вели охридски пророк и жички мудрац, свети владика Николај: А ово (тј. рат) би због греха које почини интелигенција српска, затрована љутим партизанством и међусобном мржњом. И би ово и због самога народа, у коме се беше одомаћила крађа, кривоклетство, свађа, псовка, непоштовање родитеља, непоштовање брака и непоштовање недеље, што све беше зло пред Богом. Нарочито ово би због охолости и незахвалности Богу после победе у 1912. и 1913. години. и тим ратом је Бог Србе, макар на кратко, призвао Себи, зато исти светитељ додаје: Али на крају рата Србија однесе сјајне победе… А ово би прво због народног исповедања грехова својих предратних, због дубоког покајања и смирења пред Богом и вапијања ка Богу за помоћ, и друго, због праведности и побожности краља српског и све четири велике војводе српске, који чињаху што је право пред Господом. Јер стојећи на фронтовима планинским, или робујући под завојевачем, или скотски живећи интернирани по оборима, у земљама непријатељским, народ српски преброја све своје грехе почињене у прошлости, покаја се горко, и завапи Богу палећи свеће пред светитељима Божјим, својим крсним славама.[3]

Свети владика Николај Први светски рат назива океаном бола, што он и јесте, али из ове историјске перспективе показује се да је много трагичније то што Срби, они после Првог светског рата, а бојим се и ми данашњи, никако да схватимо поруку овог и сваког нашег рата, духовни закон и разлоге због којих Господ рат допушта, али и прекида. Таква наша духовна отупелост, огрубелост и неразумност је трагичнија од самог рата. Зато и данас, сагледавајући духовно стање Срба, можемо слободно рећи да је рат на вратима, но, питање је имали ко то уопште да чује? Питање је за све нас, посебно на овом светом месту: хоће ли имати ко од данашњих Срба да пребраја своје грехе, тј. каје се и исправља, како би тиме удаљили од нас казну Божју у виду рата, која је данас реалнија и ближа него икада?

Користимо ову прилику да укажемо на суштинско сагледавање проблема у Српском народу који је довео до Првог светског рата, али и начина на који је рат окончан у корист Срба, како бисмо се ми, данашњи Срби, послужили њиховим голготским искуством. Суштински проблем је био и остао грех и богоодступништво, а решење је покајање, лично пре свега, од њега започиње оно свенародно. Посебно ово треба да упамтимо ми данашњи Срби, јер у нашем народу, Цркви и држави данас столују греси много већи од грехова наших предака пре Првог светског рата.

Први међу многима је грех јереси екуменизма, тог новоунијатсва, којим се Срби, по ко зна који пут у историји, утерују у тор римског папе, и то деловањем самих наших, а по духу више њихових, црквених великодостојника. Притом, јерес је грех, по сведочењу светих отаца, највећи и најгори, јер разара саму духовну болницу у којој народ треба да лечи своју душу, а то је Црква. А где ће болесник друго наћи помоћ, ако нема болнице?

Други грех је материјализам порођен у комунизму, а одгајен у данашњем капитализму, то несрећно поклоњење данашњег народа Српског златном телету, а које је изродило страшни усуд, да на власти и државној и црквеној имамо материјалисте који су, због шаке власти и богатства, спремни да продају све: веру, народ, образ и Косово.

Још је страшан грех прељуба и блуд, посебно младих људи, који скрнавећи себе овим грехом испуњавају библијску страшну законитост по којој прељуба рађа убиство, тј. чедоморство, данас по броју незапамћено у историји нашег рода. Зато млади Срби данас често губе благослов рађања деце, лишивши себе потомства због препуштања у младости греховној наслади блуда, која погубљује и душу и тело.

Овај, у духовном, моралном, националном и политичком смислу, мучан и ужасан историјски моменат у коме се налазимо, обележен свеопштим моралним посрнућем и издајом свега најсветијег, заиста најављује још већу муку, а можда и рат, ако се не покајемо. Зато и они, колико-толико свесни тренутног стања у нашем народу, нека се не заваравају да ће ову тескобну ситуацију решити омладина која на улици протествује против либералне и глобалистичке власти, да би одмах затим отишла у ноћни живот, по кафићима, клубовима и осталим мрачним местима, како би и сами живели либерално – као и сав остали свет, – или боље рећи, као и они против којих се недоследно боре. Такав мрачни – ноћни живот,– доноси морално и духовно посрнуће, што од човека чини бескичмењака и пропалицу, а такви не могу да спасавају свој народ, јер прво морају спасти себе од запоседнутости духом либерализма, тј. од греха.

Отуда је превасходна борба у нашим монашким келијама, домовима и црквама, где треба бој започињати искреним покајањем, истрајном молитвом, усрдним вапајима ка Јединоме Богу Силноме, Који нам може помоћи. Боље је кајати се и Богу вапити у миру, у нашим домовима, манастирима и црквама, него то исто чинити из ратних ровова и непријатељских казамата, попут наших предака у Првом светском рату, како то напред описује свети Николај Жички. Покајање, молитва, исправљање себе јесте та свагдашња духовна револуција, тиха, нечујна, без помпезности и транспарената, али најјача, најсилнија, најучинковитија, но, авај! многим данашњим Србима тако досадна, страна и тескобна. У складу са оваквим јеванђелским ставом и поруком, свети владика Николај Жички вели да наши свети преци: поимаху мирно време као службу Богу, а рат као жртву Богу.

О силини духовне, хришћанске, унутрашње обнове у побожности сведочи нам сва историја Цркве и хришћанских народа, као и ови витешки пострадали српски војници, и цело поколење, које је на својим плећима изнело Први светски рат у нашем народу. Јер они, иако су као људи грешили, али су се као хришћани кајали, како нам сведочи и очевидац тога, свети владика Николај, а многи од њих су и крвљу својом сапирали своје и свенародне грехе, заиста поимајући рат као жртву Богу.  О томе нам потресно сведоче још и њихове кости које почивају и на овоме светоме месту, а које и нас опомињу да се учимо да живимо за Христа, тј. да поимамо мирно време као службу Богу, како бисмо као гучевски и остали српски ратници-страдалници, знали да за Њега и умиремо, ако затреба.

Њима, гучевским и свим осталим српским војницима-страдалницима за крст часни и слободу златну, нека је од Бога вечан спомен, а од нас нека им је вечита хвала и слава.

 

—————-

[1] Реферат је прочитан на академији одржаној после Гучевске литије 7. 9. 2019. године, на спомен обележју гучевским херојима, код Бање Ковиљаче.

[2] Свети Владика Николај: РАТ И БИБЛИЈА – Светски рат у светлости библијској.

[3] Исто