„А ја се молим Богу“

Звечан је стари средњевековни град, најстарије очувано утврђење у Србији. Није познато од када датира, мада се предпоставља да је реч о добу антике. Иторијски значај заузима када је био погранично утврђење рашког жупана Вукана. У склопу ове тврђаве налазио се и један од дворова Немањића.
Подно ове тврђаве, у насељу истог имена, уклопила се и једна осмочлана православна породица ,
породица Данчетовић, већ 21-у годину заједно живе у Звечану, надомак Косовске Митровице, на Косову и Метохији, у Србији.

Домаћин и глава породице, брат Игор, је рођен овде, где је провео своје детињство.
Одгајан у домаћем васпитању мајке и оца, посебно истиче вредности које му је мајка, иначе васпитачица, усађивала од рођења и захваљујући којој је постао поштен човек високог морала. Своје основно образовање завршава у Звечану, средње у гимназији у Косовској Митровици, а студије пољопривредног факултета у Приштини где и дипломира.

Пред сам крај својих студија упознаје своју жену Дубравку из Новог Сада, која је у Приштини завршила факултет историје.
Препознавши се, венчали су се и постали једно тело, једна мала Црква, једниствени по духу.
Деца су се рађала и расла у љубави, искренoсти, радости и побожности.

Своје шесторо деце подизали су у ратном времену, на подручију где безбедност и није била загарантована- као што није ни данас.
Раде послове у својој струци али и оне који то нису, сходно току времена и дешавањима.

Брат Игор радио је прво у својој струци неколико година, затим и у хуманитарним организацијама.
Распламсана љубав и ревност према Богу учиниле су да упише и Богословски факултет у Фочи.
Сходно томе добија посао вероучитеља у школама, на територији епархије рашко-призренске.
У том послу био је јако успешан, деца су га волела и поштовала, од њега се учила вери. Својим животом је како тада, тако и сада сведочио пример живота у побожности и поштењу, у очувању вере и отачаства.
2010. године Господње, после неканонског протеривања епископа рашко-призренског Г.др.Артемија, без икавог наведеног разлога и законски неоправдано, Игор добија отказ од стране узурпатора епископског трона епархије рашко-призренске, на месту вероучитеља у локалним школама. Једини “разлог“ је био живо исповедање вере и одбрана истине. Његове жалбе нису наилазиле на одговоре а ни пажњу.
Остављен без посла, са своје шесторо деце и женом, Игор са јаком вером у Бога наставља да се труди и ради било које послове који су му нуђени.
Као сваки добар Христов војник са својом женом, злопатио се и на разне начине уз Божију помоћ довијао да своју породицу прехрани, децу одшколује и обуче. Са два факултета радио је сваки посао који је нашао од грађевине до надничења.

Али, „Бијах млад и остарјех , и не видјех праведника остављена, ни дјеце његове да просе хљеба.“ (Пс.36,25)
Милошћу Божијом његова жена почиње да ради као наставник историје, док Игор због недостатка посла и немогућности да га нађе, а да не пристане на издају, уреди скромно домаћинство на плодној Шумадијској земљи.
Са поносом и благодарношћу Богу, истиче да је 2011. године рукоположен за чтеца од стране епископа рашко-призренског Г.др.Артемија.
Данас прислужује у катакомбном манастиру Светог Саве у Жеровници, селу надомак Звечана.
Као и многи становници, преживевши рат и све последице које је оставио, живећи данас на окупираном Косову и Метохији где безбедност није загарантована, са вером у Бога и љубављу према отачбини, увек стоје храбро на бранику вере и отачаства.
Поред свих личних и српских страдања, овој породици никада није мањкало љубави, мира, радости, разумевања, дечије веселости, игре и песме, чак и онда када је било најтеже.
Њих увек можете затећи мирне и насмејане у свим околностима које живот доноси.

Љубав, вера, нада, храброст, живот у молитви и побожности, је оно што изнад свега краси Данчетовиће.
Стечене врлине, марљиво умножавају радом на себи и својим душама.
„Боље је мало у праведника него богатство многих безбожника јер ће се мишице безбожницима потрти, а праведнике утврђује Господ. Зна Господ дане безазленима, и дио њихов траје до вијека. Неће се постидјети у зло доба, и у дане гладне биће сити.“ (пс.36. 16-19.)
Док је била у игри са другом децом која су расправљала ко ће бити који суперхерој, Јустина, најмлађа од Данчетовића, тада четворогодишња, рече: „А ја се молим Богу“.

Сања Максимовић