Драгољуб Петровић: Ко нам пише уџбенике

Кад сам последњи пут говорио о приликама у српском школству, закључио сам да су његови реформатори људи мале памети и великих амбиција, да идеје које „уграђују“ у своју „модерну школу“ сабирају по светским педагошко-дидактичким сметлиштима, да је школа какву су уобличили идиотска и ако „Србима треба таквашкола, могли бисмо рећи да је имају“.

Те сам речи записао пре десетак година, а коју годину касније прилике су постале много трагичније и овде можемо поменути тек понеки невероватан податак о томе шта се са српским школством догађа.

Директор Завода за издавање уџбеника Радош Љушић саопштио је својевремено податак да је једна моћна хрватска фирма преузела више од 40 процената српског тржишта уџбеника и пласирала своје уџбенике с потписима анонимних аутора и рецензената „са српским презименима“. И додао још покоју опсервацију: „Неким државама у транзицији одговара да деца у Србији немају добре наставне програме, немају добре уџбенике, да немају добро образовање и да се из нашег школства лиферују полуобразовани фабрички радници. На нашем тржишту уџбеника влада апсолутни хаос. Постоје чак 24 разне фирме (то је било 2008 – сад их има 79!), издавачи школских уџбеника, које углавном краду и преписују, пресликавају наша издања на којима су наши стручњаци радили годинама.“ Љушић директно оптужује хрватске и словеначке издаваче да „отворено краду и фалсификују државне уџбенике… Водећи хрватски издавач наступа под именом БИГЗ, некада српског издавача. Овлашни увид у уџбенике математике за други и четврти разред показао је да су буквално пресликани и структура наставних јединица, илустрације и њихова композиција, бројеви, табеле.“

Тако је, ето, било 2008. године, а сад на српском уџбеничком тржишту харају окупатори-пљачкаши које предводи немачки „Клет“, а изгледа да високо место у тој пљачкашкој групи има и „Профил интернационал“ из Хрватске. Које се све фирме налазе међу тим лупежима, тешко је сазнати, али за оно о чему овде желим говорити то питање не треба сматрати битним и много је важније позвати српску власт, ако је има и ако јој је остало ишта неосмуђене свести, да томе стане на пут и да разарање српске памети и поробљавање српскога духа заустави.

У тим пословима, као на последњи акт међународног безобразлука, да не кажем – међународног бандитизма, гледам на захтев Дејвида Мекалистера, известиоца ЕУ за Србију, да се Нацрт Закона о уџбеницима, у последњем тренутку, повуче из скупштинске процедуре зато што „отежава живот“ немачким и хрватским пљачкашима на тржишту српских уџбеника. Посматрач са стране не зна на који се начин то „отежава“ (то најбоље зна директорка „Клета“ за Србију Гордана Кнежевић-Орлић), али у нормалној држави, оној која мисли о свом образу и достојанству свога народа, то се не би могло „отежавати“ јер би се таква могућност морала, унапред и апсолутно, искључити, без обзира на то што поменути европски известилац тврди да „овакав закон никада не би био донет у земљама Европске уније“ и да би по томе било сасвим нормално да се у француским или немачким основним школама појаве руски или арбанашки уџбеници. Досадашњи закон разорио је српско школство јер га је претворио у сеоску пијацу (а ни овај нови, Мекалистеров, у том самислу неће ништа озбиљно променити) будући да ће се на педагошким тезгама наћи свашта и све ће се вредности тих уџбеника моћи процењивати по провереним пиљаричким критеријима; он је развезао право на то да уџбеничку литературу може писати свака неписмена протува и право учитељима да са тога ђубришта бирају оно што им се понуди као „најбоље“ и то, по могућности, у белим рукавицама и уз неке друге „додатке“ који се другде означавају као најчистији вид корупције (на пример: крупнији или ситнији поклони, мали или велики рачунари, учешће на туристичким семинарима или други облици педагошке проституције). Тај је закон, дакле, корумпирао и школу и учитеља и заједно их са децом и родитељима извео на беспуће.

И о томе можемо поменути само неке новинске наслове: „Рат издавача за зборнице“; „Школа као пијаца уџбеника“; „Издавачи јачи од Вербића“; „ХДЗ аутори пишу српске уџбенике“; „Прваци уче из 100 књига“; „Родитељи купују нове уџбенике док стари сакупљају прашину“; „Приштина подмеће уџбенике“; „Због уџбеника пацке из Брисела“; „Нови лист за уџбенике“; „Циљ – боље а јефтиније књиге“, „Листа уџбеника биће знатно краћа“. Итд. А из њих сазнајемо да је „уџбенички колач“ на тржишту Србије вредан 200 милиона евра“ (у другим изворима помињу се 150 или 100 или, чак, 80 милиона евра), да се око њега раскуба, рекосмо, 79 лиценцираних пљачкаша и да се то чини провереним лешинарским средствима. И увек по закону будући да је он отворио могућности за расцветавање педагошке проституције самим тим што је тржишна правила увео тамо где су честити домаћи зналци и работници били немоћни пред агресивним међународним лупежима.

У свакој озбиљној држави (свуда је то познато осим у Србији) војска, полиција, народно здравље и просвета налазе се под највишом државном заштитом и једино у окупираним земљама та четири државна стуба може „уређивати“ окупатор. Не знам како те ствари „стоје“ кад је у питању полиција, али положај војске, здравства и просвете показује да је Србија свакоруко окупирана, толико чак да и војска почиње да се спрема за штрајкове јер ако би у рату морала да „дели сендвич начетворо“, не може да се навикне на то да то исто мора чинити и у миру.

Да се међутим, не бисмо удаљили од онога у чему видимо суштину све наше приче, ваља нам прецизирати да у српском школству (ако Србија има достојанства, а њена власт сачувала макар мало образа) може постојати само један „лиценцирани“ издавач и уџбеника и наставних средстава, а сви они остали нека се „лиценцирају“ за све друго што им се чини профитабилним, а што са српском школом и српском памећу неће бити ни у каквом дослуху. Људима који су сачували способност нормалног расуђивања и у којима није убијена жишка о припадности сопственом националном колективитету сасвим добро знају да се тај колективитет може неговати и развијати једино ако је заснован на једном и јединственом буквару и ако је припремљен по најбољим мерилима и снабдевен непомеривим печатима сопственог националног колективитета. А то, даље, значи да у припреми тога једног буквара (а под букваром овде разумем све књиге и сва наставна средства која се деци и омладини стављају у руке од предшколског узраста до пунолетства) не могу учествовати национални крвници, какви су у нашем случају и Хрвати и Немци, при чему су и једни и други само у прошлом веку над Србима заједнички извршили три најстрашнија геноцида и не треба им потписивати право нити остављати простор да свој злочиначки посао доврше и оним четвртим – духовним. Тиме би се дефинитивно завео ред на тржишту уџбеника, родитељи спасли од беспримерне пљачке, уџбенички садржаји били би усклађени с оним што се може означити као српски национални идентитет, тај јединствени издавач објављивао би све уџбенике, и оне „профитабилне“ за које се и немачки и хрватски пљачкаши једино отимају, и оне који то нису и које ти пљачкаши, једино и великодушно, препуштају званичном „државном издавачу“, тј. Заводу за издавање уџбеника. А у том случају тај издавач био би обавезан да на најбољи начин уређује српски школски систем, да се захвали свима оним својим сарадницима који су идеје „за реформисану школу“ сабирали по европским или светским педагошко-дидактичким ђубриштима и испод сукњи сорошевских демократских миљеница  (или испод њихових стражњица – будући да мало која од њих данас носи сукњу), тј. оних које су измислиле конструкције типа игровне активности, сарадљивост или комуникацију осећања, на шта се може гледати као на блесав превод енг. playing activities, cooperability, communicating feelings/emotions.

Може неко рећи да све то неће моћи да се спроведе зато што се српска школа мора ускладити с „провереним европским мустрама“, али неке ситнице показаће да то, напросто, није тачно и да се такве приче лансирају једино за поробљене државе и за њихове наркотизоване државнике. О томе лепо сведочи судбина румунског државног издавача, који је био продат неком немачком издавачком концерну, али кад је он за румунску децу почео да „преводи“ немачке уџбенике, суочио се с енергичним захтевом да се румунској деци обезбеде румунски национални садржаји. После тога румунски издавач враћен је Румунији и Немци признали да на румунском уџбеничком тржишту немају шта тражити. Будући да се нешто слично догађало и у Мађарској, можемо рећи да Србија има добре узоре и поуздане ослонце да свим оним лиценцираним издавачима предложи да се сами искључе из уџбеничке пљачке у Србији пре него што отуд буду искључени по сили највишега државног разлога.

Нарочито ако се на челу Србије нађе Србин који ће више слушати налоге мудрости и националног достојанства него налоге из Брисела или Вашингтона.

Професор универзитета у пензији
Драгољуб Петровић