Кратка историја Епархије

Православна Епархија рашко-призренска обухвата пространо подручје Косова, Метохије и Рашке области. Ово је једна од најстаријих православних епархија у Српској Православној Цркви. Почеци хришћанске историје овог подручја могу се пратити још од апостолских времена када су Св. Апостоли Андреј и Павле посетили ове просторе и донели светлост Јеванђеља. Подручје данашњег Косова и Метохије је познато по многим хришћанским мученицима који су страдали исповедајући веру пред паганским римским властима. Међу њима посебно су значајни свети Флор и Лавр који су мученички пострадали у Улпијани, недалеко од данашње Приштине, у другом веку. Након Миланског едикта 313. године, ово подручје је дошло под јурисдикцију Солунског викаријата што се јасно види из писма римског папе Инокентија I солунском викару Руфу 412. Године, по коме викаријату припада подручје Дарданије (данашњег Косова и Метохије). Године 535. основана је нова архиепископија, Јустинијана Прима и подручје данашње рашко-призренске епархије потпало је под њену јурисдикцију.

Међутим, Јустинијана Прима није имала дугу историју. Разрушили су је Словени и Авари приликом свог освајања Балкана у 7. веку. Епархије ове бивше митрополије поново су враћене у окриље Солунског викаријата и остале су у његовом саставу до 732. године када је византијски цар Лав III читаво подручје Балкана одузео од Римске столице (тада православне) и пренео их под јурисдикцију Цариградске патријаршије. У периоду између 927-971 подручје Косова и Метохије припало је Бугарској патријаршији која је основана у време владавине бугарског цара Симеона (893-927). Освајањем Бугарске, византијски цар Василије II укинуо је Бугарску патријаршију и формирао нову аутокефалну Охридску архиепископију којој је припало и подручје данашње рашко-призренске епархије (976-1018). Нова Архиепископија је била под директном контролом цара који је именовао кандидате за охридски трон док је цариградски патријарх вршио хиротонију Охридског архиепископа. Први писани документ који помиње Епархију призренску јесте хрисовуља цара Василија II у којој је забележено да је ова епархија била под јурисдикцијом Охридске архиепископије.

Ова епархија, која је обухватала веће подручје данашњег Косова и Метохије, постала је саставни део српске државе 1189. године, када је велики жупан Стефан Немања (1168-1196) освојио Призрен и значајно увећао тадашњу младу српску државу. Почетком тринаестог века Бугари су опет заузели ово подручје да би ускоро власт преузели Византијци. Коначно 1214. године, у време владавине српског краља Стефана Првовенчаног (1196-1227), брата Св. Саве – првог српског архиепископа,  призренска епархија коначно је прикључена самосталној Српској Цркви и територијално је остала у склопу српске државе све до доласка Турака 1455. године.

У периоду владавине српске династије Немањића, епархија призренска постала је једна од најнапреднијих црквених јединица Српске Цркве. На њеном подручју су саграђене бројне цркве, манастири и испоснице. Стотине образованих монаха живело је у њеним манастирима који су развили опсежне духовне и интелектуалне активности – преписивање и превођење књига. Црква је отворила бројне школе, болнице и сиротишта. У овом периоду су настала и бројна вредна уметничка дела српске православне уметности, иконографије и фреско-сликарства, а развијани су и посебни занати као што су златарство, уметнички дуборез и друго. Владари и племство су издашно помагали живот Цркве која је уживала све привилегије као званична државна верска установа. Године 1346, када је Српска архиепископија подигнута на ниво патријаршије, призренски епископ је добио звање митрополита.

Турци су коначно освојили Косово и Метохију 1455. године и ови простори ће остати под отоманском владавином све до Балканских ратова (1912-1913). Након пада Српске деспотовине 1459. и смрти патријарха Арсенија II, Српска Црква је потпала под јурисздикцију Цариградске патријаршије и Призренска митрополија нашла се у оквиру Охридске архиепископије. Године 1528, српски митрополит Нифон започео је борбу за осамостаљење Српске Цркве од Охридске архиепископије. Као резултат тих настојања, уз значајну помоћ јаничара Мехмеда Паше Соколовића, брата тадашњег патријарха Макарија Соколовића, обновљена је Српска патријаршија и велики део грчког клира у јужним деловима Србије заменили су домаћи људи.

Због отворене подршке коју је Црква пружала устаницима против турске власти у 18. веку, Турци су 11. септембраа 1776. године донели декрет о забрани рада Пећке патријаршије и Српска Православна Црква је поново враћена у окриље Цариградске патријаршије. Наступио је период тзв. фанариота, грчких владика који су имали веома мало разумевања за потребе српске пастве. Црквене службе су често биле на грчком језику, а одсуство пастирског рада на српском језику у великој мери је олакшало прелазак већег броја Срба, посебно у јужним крајевима, на ислам, под јаким притиском турских власти и тешких намета и зулума. Године 1807, за време рашког митрополита Јоаникија дошло је до уједињења рашке и призренске митрополије. Тек 1891. године Срби су у овим подручијима добили слободу од Цариграда да сами бирају своје сународнике за епископе.

Подручје Косова и Метохије коначно је ослобођено од Турака у време Балканских ратова када су турски поседи у Европи сведени на уско подручје источне Тракије. Године 1912. рашко-призренска епархија је постала саставни део аутокефалне Српске архиепископије (која је обновљена 1879. године). У току Првог светског рата подручје рашко-призренске епархије било је под бугарском окупацијом. Међу бројним Србима који су били хапшени и прогањани били су такође и свештеници Српске Цркве. Након рата, 1918. године, ово подручје ушло је у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Две године касније, 1920. Српска Црква је коначно поново добила статус Патријаршије. У току Другог светског рата многи православни Срби су били брутално убијени и прогнани од стране албанских фашиста који су подручје Косова и Метохије припојили квислиншкој Великој Албанији. У то време многе православне цркве и гробља су оскрнављена и уништена. Епископ Серафим је био ухапшен и мученички је страдао у Албанији.

Након Другог светског рата Српска Православна Црква суочила се са новим прогонима комунистичког диктаторског режима Јосипа Броза Тита. Скоро све црквене активности, посебно на подручју рашко-призренске епархије којом су сада већ етнички доминирали Албанци, сведене су на минимум и пуко преживљавање. Патријарх Павле, који је више од тридесет година био епископ рашко-призренски, био је сведок бројних притисака и разних префињених облика прогона од стране локалних албанских власти, посебно у периоду албанске аутономије (1974-1989) када је отворено припремана сецесија Косова и Метохије. Многи православни Срби су били присиљени да напусте своја огњишта, манастири су живели под свакодневном опсадом, паљени су усеви. Године 1981. запаљен је стари конак Пећке патријаршије од стране албанских сепаратиста. У то време оштећена су многа гробља, чак су и кости из гробова вађене и скрнављене. Ипак Јеремијин вапај владике Павла нико није чуо. Комунистичке власти у Београду и Приштини потпуно су игнорисале вапаје потлаченог народа. Тек 1989. године албанска аутономија је ограничена и Срби су поново могли да живе нормалним животом. Наравно, новонастала ситуација донела је нове изазове и створила је велико незадовољство албанског народа под новим српским режимом. Тако се скоро 10 година после тога Српска Црква са својим верним народом опет нашла суочена са новим претњама и терористичким акцијама.

Након рата 1998-1999. и доласка међународних мировних снага, албански екстремисти су на Косову и Метохији починили безбројне злочине: прогнано је 250.000 Срба и припадника других неалбанских заједница, убијено је око 1.300 Срба, киднаповано више од 1.000 лица; стотине села сравњено је са земљом; десетине хиљада кућа спаљено, опљачкано или насилно узурпирано; 150 цркава и манастира спаљено, срушено и вандализовано. Чак ни мртви нису имали мира. Многа гробља су вандализована, а споменици порушени, гробови раскопани и кости разбацане.

Ти злочини достигли су кулминацију у стравичном погрому извршеном од стране, преко 50.000 албанских екстремиста, над Србима и осталим неалбанцима 17. и 18. марта 2004. Године. Скоро ниједан починилац злочина није идентификован и изведен пред лице правде.

Резолуција СБ 1244, на основу које је међународна заједница дошла на Косово и Метохију до данас није спроведена. Показало се да је она била само тројански коњ најновије окупације.

Косово и Метохија је колевка српске духовности, српске културе и српске државности. Оно је срце српског народа. Ову истину су добро знали непријатељи српског народа – глобалисти. Због тога су, 2010. године, законитог епископа рашко-призренског Г. Г. Артемија, руком лажних епископа у СПЦ, „збацили“ са трона рашко-призренске епархије и протерали са Косова и Метохије. На трон Епархије неканонски је доведен прељубочинац епископ Теодосије (Шибалић). У суштини „греси“ владике Артемија били су:

• Непристајање на отцепљење Косова и Метохије од Србије
• Непристајање на свејерес екуменизма.

Данас на Косову и Метохији имамо потпуну послушност и сарадњу прељубочинца епископа Теодосија са светским моћницима и неразумним екуменистима. Косово је практично одвојено од Србије а следи и формирање тзв. „Косовске Цркве“, чиме ће процес затирања српског народа ући у последњу фазу. Косово данас иде путем Македоније и Црне Горе. У току је процес формирања новог народа, такозваних Косовара, сличан процесу формирања хрватског, бошњачког, македонског и црногорског народа (овде је процес у јеку).

Због свега реченог, може се рећи да Епархија рашко-призренска тренутно проживљава своје најтеже тренутке у историји, као и српски народ уопште. Она је тренутно прогоњена јер њеног законитог епископа Г. Артемија, њен законити клир и верни народ прогоне екуменисти и глобалисти.

Господ да им запрети. Амин.