Обраћање ђакона Генадија Кондрашова Патријарху Московском и целе Русије Кирилу

У наредном прилогу доносимо виео запис и транскрипт обраћања Генадија Кондрашова ђакона подворја Оптине пустиње у Москви (храм Светих Апостола Петра и Павла у Јасеневу), патријарху Московском и целе Русије Кирилу.

Уредништво

Зовем се Генадије Кондрашов. Ја сам ђакон подворја Оптине пустиње у Москви храма Светих апостола Петра и Павла у Јасеневу

Патријарху Московском и целе Русије Кирилу (није ми се подигла рука да напишем свјатејшему) од свештенослужитеља храма Светих апостола Петра и Павла града Москве подворја Оптине Пустиње ђакона Генадија Кондрашова

Извештај

У фебруару ове године ви сте били иницијатор и активан учесник два апостасијска догађаја у Руској Православној Цркви: укључивања јереси екуменизма у православно вероучење кроз документ односа Православне цркве са осталим хришћанским светом на Архијерејском сабору и сусрета са папом Римским. Резултат је био груба повреда основа православне вере… Одлучио сам да применим на Вас 15. правило Цариградског двократног сабора и да прекинем односе с Вама. Од сад сте за мене лажни епископ и лажни патријарх.

Ђакон Генадије Кондрашов

20    март 2016. год.

Тријумф Православља

Да бих појаснио узрок мог поступка желео бих да анализирам насталу црквену ситуацију. И у том циљу желим да наведем пророчанство, које по мом мишљењу најтачније описује данашњу духовну ситуацију.

Преподобни Анатолије Оптински млађи Потапов

из писма свом духовном сину

Чедо моје, знај да ће у последње дане, како говори Апостол, наступити тешка времена и као последица оскудице побожности у Цркви ће се појавити јереси и расколи. И неће бити тад, како су предсказивали свети Оци, на светитељским и манастирским престолима људи, искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси проширити свуда и обмануће многе. Непријатељ људског рода ће деловати лукавством да би, ако је могуће, убедио у  јерес и изабране. Он неће грубо одбацивати догмат о Светој Тројици, Божанство Исуса Христа и достојанство Богородице, већ ће неприметно почети да изобличава учење Цркве, које је Свети Дух предао Светим оцима, и сам дух његов и статуте. Ова лукавства непријатеља приметиће само малобројни, најискуснији у духовном животу. Јеретици ће преузети власт над Црквом.

Сматрам да је то кључна реченица у овом пророчанству, понављам: Јеретици ће преузети власт над Црквом. Свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Господ је рекао: По њиховим плодовима их познајте. Не по проповедима патријарха, не по њиховим великим говорима и супер православним речима, већ их по делима познајте. То је Господња заповест. Настављам да читам.

Господ је рекао: По њиховим плодовима их познајте. И, ето, и ти по тим плодовима, што су такође дела јеретика, труди се да их разликујеш од истинских пастира.

Још једном понављам: не по речима, не по интервјуима, не по наступима, не по проповедима, већ по делима њиховим треба да их познамо.

Ово су духовни лопови, који поткрадају духовно стадо, и ући ће они у двориште Цркве, тајним путевима, како је рекао Господ, т.ј. ући ће незаконитим путем, користећи насиље, газећи Божје законе. Господ их назива разбојницима. Заиста, њихов први посао ће бити прогањање истинских пастира, њихова хапшења, робије, јер  без овог они неће моћи да покраду овце стада. По овом, сине мој, чим приметиш кршење Божанског чина у Цркви, светоотачког предања и реда, који је Бог установио, знај да су се јеретици већ појавили, иако ће можда до неког времена скривати своје непоштење или ће Божанствену веру неприметно изобличавати, да би били још успешнији, мамећи и одвлачећи неискусне у мреже. Прогањаће се не само пастири, већ и сви рабови Божји, јер демон, који руководи јереси, неће подносити побожност. Препознај ове вукове у овчјој кожи по њиховој охолој нарави, властољубљу, они ће бити клеветници, издајице, свуда ће сејати непријатељство, злобу; због тога је и рекао Господ: „По плодовима њиховим познаћете их“. Прави раби Божји су смирени, братољубиви, послушни Цркви. Велики притисак ће јеретици вршити на монахе, јер ће монашки живот тада бити на понижење, оскудеваће обитељи, смањиће се број монаха и они који остану трпеће насиље. Међутим ови мрзитељи монашког живота, који имају само побожан изглед, трудиће се да монахе приклоне себи, обећавајући им покровитељство и животна добра. А непокорнима ће претити изгнанством. Од ових претњи малодушне ће напасти чамотиња, али ти, сине мој, радуј се, и кад доживиш то време, јер ће онда верујући, који нису показали друге врлине, добијати венце само због остајања у вери, по речи Господа. Бој се Господа, сине мој, бој се да не изгубиш припремљени венац, да те Христос не одбаци у пакао и вечну муку. Храбро стој у вери, и ако је потребно, с радошћу трпи прогањање и друге невоље, јер ће с тобом бити Господ, и свети мученици, и исповедници. Они ће с радошћу гледати твој подвиг. Али тешко оним монасима који ће у те дане ради иметка и богатства и љубави према спокојству бити спремни да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: „Ми ћемо сачувати и спасти обитељи и Бог ће да нам опрости“. Несрећни и заслепљени уопште не размишљају о томе да ће с јереси у обитељи ући демони, те да тад то више неће бити света обитељ, већ прости зидови, одакле ће одступити благодат. Али Бог је јачи од непријатеља, па ни тад неће оставити своје рабе и истински хришћани ће остати до краја овог века, само ће бирати остављена и забачена места.  Та немој се плашити невоља, већ се плаши погубне јереси, јер она обнажава од благодати и раставља од Христа, због чега је и заповедио Господ да се јеретик сматра паганином и цариником. Дакле, утврђуј се, сине мој, у благодати Исуса Христа, с радошћу хитај ка подвизима, исповедању и подношењу патњи као добар ратник Исуса Христа, који је прорекао: „Буди вјеран до смрти и даћу ти вијенац живота“ (Откр. 2, 10).

Да бисмо се уверили да су јеретици заузели власт над Црквом неопходно је размотрити два црквена догађаја, који су се десили у фебруару ове године. Први догађај је прихватање документа о односу Православне цркве према осталом хришћанском свету на Архијерејском сабору 2. и 3. фебруара ове године. Није могуће да се овај документ размотри у потпуности у оквиру нашег говора, него само да се макар дају главне карактеристике.

Као прво, овај документ, очигледно јеретички, противречи учењу Цркве и 9. члану Символа вере. У њему се говори да ми, тобоже, констатујемо постојање неких других цркава ван ове Цркве. У њему се говори да постоје неки Хришћани ван Цркве. У њему се говори да морамо да радимо на постизању јединства Цркве, то јест, јединство Цркве је изгубљено по мишљењу јеретичких аутора.  У њему се оправдава делатност Светског савета цркава. Али ми знамо да су чланови овог савета равноправни. Они потписују основна документа о одрицању апсолутног поседовања истине, слажемо се с тим да православље нема апсолутну божанску истину, што је јеретичка тврдња. Православна црква тврди да постоји само једна и јединствена Црква, ван које нема других цркава. Ван Цркве нема хришћана, јер човек који се удаљује од Цркве, постаје расколник и свети оци њих никада нису називали хришћанима. Христова Црква је једна и то је непроменљиво и вечно својство Цркве, зато нема никакве потребе да тежимо тобожњем јединству са јеретицима и расколницима. И сам назив овог документа је јеретички: «Однос Православне цркве са осталим хришћанским светом». Не постоји хришћански свет ван Цркве. Ван Цркве постоји само свет расколника, јеретика, који нису хришћани.

Друга карактеристика овог документа је да је овај документ лажан. У њему се тврди да је Црква учествовала у екуменистичком покрету од саме његове појаве. То је лажна тврдња, јер знамо да су иницијатори овог покрета масони и протестанти и да им је требало много деценија да увуку православце у овај процес. Због тога се никако не може тврдити да је Црква од самог почетка присуствовала овом процесу.

Даље, овај документ се не устручава да износи лажи о Господу нашем Исусу Христу, јер се у основи покрета за ово тобожње јединство с јеретицима наводе речи Господа: «Да сви једно буду» (Јн. 17, 21). Али треба рећи да нам 17. глава Јована Богослова најављује Првосвештеничку молитву Господа Исуса Христа. Али ова молитва се тиче само деце Цркве. Јер сам Господ о томе говори: «Не молим се за (сав) свет, него за оне које си ми дао јер су твоји».  9. стих.  То јест, Господ говори да се Он не моли за спољашње у односу на Цркву, моли се само за истинска Своја чеда. И конкретно у овом стиху у Апостолу: (И дај да Господ прошири ову молитву) «Не молим пак само за њих, него и за оне који ме узвјерују њихове ријечи ради», 20. стих, то јест Господ се не моли само за апостоле, већ за све који су послушни апостолима, то јест реч је о целој пуноћи Цркве, то јест и о вама и мени. Ова молитва се не тиче људи спољашњих у односу на Цркву, ова молитва се не односи на јеретике и расколнике, на оне људе који су сагрешили непослушношћу Цркви, који су се одвојили од Ње, и који су непослушни апостолима јер је јеретик свако ко није послушан апостолима и Господу. И због тога ова молитва на њих не делује. Због тога ни у ком случају се не сме користити ова реч Господа у односу на јеретике-расколнике, у односу на спољашње у односу на Цркву. Сам проблем јединства Цркве вештачки су поставили јеретици и расколници, сама Црква се никад није тако односила према њему. Господ је рекао: Нека сви буду једно као што си Ти, Оче, у мени и Ја у Теби, тако да и они буду у нама једно, то јест, одавде се види да је јединство човека с Богом засновано на правом исповедању Пресвете Тројице. И због тога у свим временима Црква се бринула о једном: о чистом исповедању Пресвете Тројице, о чистој вери, о правилној догматици. И само ово чисто исповедање је аутоматски решавало проблем јединства, а јеретици и екуменисти желе да поделе проблем јединства и праве вере. То јест, то је неки спољашњи проблем у односу на Цркву. Они не желе да доведу своју оскрнављену веру у јединство са нашом православном. Они желе да постигну јединство, заобилазећи решавање догматских питања, што је неприхватљиво. Тврдња о нарушавању јединства Цркве је идентично тврдњи о прекиду постојања Цркве, јер јединство је непроменљиво, неоспорно, вечно, анталогично својство Цркве. То јест, јеретици богохуле, не верујући речима Господа о томе да врата ада неће одолети Његовој Цркви.

Аутори документа се не устручавају да лажу о свој пуноћи Цркве јер у 4. тачки пише: «Непрестано се молећи за обједињавање свих, Православна Црква је увек развијала дијалог са онима који су се удаљили од ње, блиским и даљим». То је потпуно лажна тврдња. Православна Црква се никад није молила за обједињење свих. Она се никад није молила за обједињење с јеретицима и расколницима. Црква се увек молила за једно: за њихово покајање, за њихово исправљање како би се вратили и присајединили Мајци Цркви. Црква никад није развијала дијалог са онима који су се удаљили од ње. Да, у историји је било крајње ретких богословских диспута, али се они не могу одредити као дијалози, који су се увек развијали са удаљеним од ње, то јест ово је лажна тврдња.

Четврто својство овог документа је да је то лукав документ. Пажљиво читање овог документа доводи на мисао о коришћењу психо-техника од стране аутора у циљу манипулације свешћу читаоца. Циљ овог документа је да превари на лукав начин и постигне прихватање лажних одредби од стране читаоца. Ми знамо да је истинска формула сваког истинског сабора молитва Светом Духу. То није формула само Васељенског сабора, већ сваког истинског сабора, јер ако су Оци Сабора освештани Духом Светим, онда могу да донесу праву одлуку. А зато и сваки црквени документ мора да буде као глас Духа Светог. Али је немогуће замисли да Свети Дух постизао нешто на лукав и језуитски начин. Сматрамо да црквени документ не може да буде написан с тако лукавом стилистиком.

Друга активност, која је послужила томе да постанемо свесни да Црквом сад руководе јеретици, је апостасијски сусрет патријарха Кирила са архијеретиком папом Римским.

Као прво, ко је папа Римски? Велики и свети пророк Грчке васељенске цркве Козма Етолски каже нам да је папа антихрист, проклињите га. Колико је оправдана ова тврдња светог оца? Дакле, одрична речца анти се преводи не само као против, већ и као уместо, у замену. Какав је статус папе Римског код Латина? Ако погледамо догмат о папском примату, видимо очигледна постављања папе на место Христа. То јест, папа је отео себи на земљи власт Христа. Он је заменио собом Христа Господа. То јест, у овом смислу светац је ипак  у праву кад каже да је папа антихрист, зато што је папа заменио Христа собом. Штавише, ако се удубимо и пажљиво изучимо вероучитељске доктрине латинства, онда ћемо видети да у ствари папа није просто отео власт Христа, већ је његов статус у римском исповедању чак и виши од Христа. На то указује свети Игнатије Брјанчанинов. Ево наводи речи једног од католичких богослова, који каже да је грех одрицања од папе већи од греха одрицања од Христа. Зар овде нема очигледног преувеличавања и очигледно узвишавања статуса папе Римског над статусом Христа?! То јест он није само прост јеретик, архијеретик, он је заиста антихрист, претеча антихриста. Али шта се десило на сусрету патријарха Кирила с папом? Дошло је до братимљења. Извините, ако се Кирил побратимио са папом Римским, с претечом антихриста, ко је онда сам Кирил? Очигледно исти такав претеча. Зар то није тако? Али није се десило просто братимљење на људском нивоу, десило се исповедање јединствене вере јер у свом говору, којим се папа обратио новинарима после сусрета, папа је отворено рекао да ми имамо јединствену веру и обојица смо светитељи. Кирил се као одговор на то осмехивао и с тим сложио. Јер ако неко приликом сусрета са мном почиње да ми намеће оно чему не припадам, ја почињем да протествујем и говорим да не, с тим се не слажем. Ја се чудим томе. То се не тиче само оног који говори, већ и на мене. Због тога, ако је папа рекао да смо ми браћа, ми смо из једне вере, да смо обојица светитељи, онда је фактички Кирил признао својим ћутањем и блаженим осмехом да он заиста дели то мишљење. Овај сусрет није имао политички, већ благовештенски апостасијски карактер. Јер је овај сусрет, у суштини ствари, легализовао латинство у очима руског православља. Јер се Кирил сусретао са свјатејшим (тешко ми је да изговорим ову реч у односу на папу римског) понтификом и на документима се налазе потписи управо у таквој хијерархији: васељенски свјатејши понтифик, а затим патријарх Кирил. Чак и ова хијерархија потписа говори о статусу у ком је Кирил био током сусрета. То јест, није дошло просто до легализације латинства, већ је дошло и до исповедања статуса папе у овом апостасијском свету. То јест, признајемо га, јер Кирил није деловао као приватно лице, већ као представник Цркве. То јест, он је деловао у име целе Цркве. Признали смо да је његова лажна организација црква, и признали смо његов статус у тој цркви, признали смо једнаку част ове цркве са нашом јер су обе цркве назване великим словом, написане су у овим документима на велико слово, то јест, одржан је факт признавања католичке као једнаке нам цркве. Већ је ово безумље и одбацивање и светих Отаца и православне догматике и вероучења, јер нема светих који, говорећи о католичанству, нису његове припаднике називали јеретицима. То није противконсензус, већ пуноћа светости која је говорила о латинској јереси, то јест, увек је то називала јерес. И увек су папу називали главним јеретиком. Због тога признавање Кирила је незаконито са свих тачака гледишта. То је занемаривање догмата вере, презир према светим оцима, занемаривање учења Цркве, црквеном предању које тврди шта је то Црква и да ван Цркве нема других цркава. И да ван Цркве нема светих тајни, да ван Цркве нема светитељства, да ван Цркве нема ничег што освештава јер Дух Свети не може да буде подељен, не постоје честице благодати, да она постоји и код православних и код католика. То је немогуће. Само код нас православних је пуноћа духа Светог. Католици су просјаци и наги, немају ништа. И због тога како у одсуству Духа Светог може да буде светитеља? То је немогуће. Папа римски није епископ, није светитељ, није свештеник, он је обичан човек.

Друга примедба у погледу овог сусрета. Било је тешко читати чланке наших патриота, руских патриота, који су се одушевљавали статусом нашег патријарха у овом сусрету, тиме што је он био једнак папи по статусу, неки су већ сасвим испољавали удвориштво, неки су говорили да чак нису равни, већ виши од папе. Драги моји, хајде да погледамо истини у очи. Ако погледамо латинску веронауку, веронаучне доктрине католичанства, ако се пажљиво замислимо и пажљиво читамо догмат о примату папе, онда ћемо и сами схватити једноставну ствар: католици у принципу не могу да контактирају са другим религиозним заједницама на истој висини. То је просто немогуће, то противречи њиховој доктрини и идеји, противречи догматици. Ми смо за папу шизматици, који морају да се доведу под власт папе, морају да се смире и приклоне се власти римског понтифика. О каквој једнакости, драги моји, говорите? Једини изузетак су католици учинили за Јудеје и знамо да су се за време другог ватиканског сабора католици у потпуности потчинили светском јудаизму, најмрачнијем његовом делу. То јест, католици су само пред њима наклонили главе, само њима су дали власт над собом. Све остало за католике је објекат за поробљавање. Зато је папа римски језуита ставио маску кротости и смирења и неодлучности, али то је само лажна сатанска јудејска маска, зато што је споља био кротак и смирен, али у души је имао јединствени и једини свој циљ, да стави под своју власт шизматке, нас руско православље. Због тога, у овом смислу је безумно говорити о некаквом једнаком статусу папе римског и руског патријарха. Да не говоримо о томе да је у светским таблицама ранга светске власти у сенци статус римског папе далеко виши од статуса патријарха Кирила. Због тога чак и у том погледу је немогуће говорити о некој једнакости. Постоји јасна хијерархија.

Трећа примедба, која треба да се стави, у светлости сусрета папе с патријархом Кирилом. Треба се сетити личности по жалости познатог митрополита Никодима Ротова. Никодим Ротов је католик, јер је веровао тврдњи католика, да је он био кардинал. Штавише, из његових сопствених речи сазнајемо да се он поверавао блиским људима да је оно највредније што постоји у католичанству орден језуита. Орден језуита је сатанска секта унутар католичанства. Идеологија деловања и метода постизања циљева овог ордена је ужасан. Дошло је до тога да су чак Европљани били револтирани деловањем овог ордена и да су захтевали од папе да распусти овај орден. То јест, то је сатанизам унутар католичанства. Због тога ова искрена љубав Ротова према језуитима је веома тужна, како се каже. Он не само да  је волео овај орден, он се бавио превођењем аутора овог ордена, оснивача овог ордена. Имао је блиске пријатељске везе с представницима овог ордена. Позивао је на Лењинградску академију предаваче овог ордена. Позивао је на православна богослужења у олтар за молитве представнике овог ордена и заједно с њима се причешћивао. При чему у моменту, кад су они присуствовали, он је појачавао ортодоксну реторику. Типична језуитска пракса – радити једно, говорити друго. То јест, имајући блиске везе са језуитима, притом на проповеди говорити ватрене православне говоре. Због тога је моја прогноза да ће за време ових апостазијских догађаја патријарх Кирил јако појачати православну реторику. Он ће сад говорити супер православне проповеди, ултра ортодоксне, и због тога треба схватити да не треба дозволити да нас доведу у заблуду, јер је цар Христос рекао да их познајемо не по речима, већ по делима. Преподобни отац Гаврило Ургебадзе нас је упозоравао да ће у нашим храмовима служити слуге антихриста, да ће нам они говорити јеванђељске речи, али преподобни нам је рекао да не гледамо њихове речи, већ њихова дела и да их по њиховим делима препознајемо. Због тога супер ортодоксним проповедима не можеш да нас зачудиш и доведеш у заблуду. Дакле, настављам, то јест митрополит Никодим је био веома блиско повезан са језуитима. Због тога је умесно претпоставити да он буде један од њих. Он није био само кардинал, већ је био члан језуитског ордена. Па, као минимум, у најблажој варијанти, они су га водили и њиме руководили. То јест, био је под њиховом пажљивом присмотром и блиско је сарађивао с њима. Али треба схватити ко су језуити. Језуити, међу вођама тајнама безакоња, у структури масонској елити у сенци, имају своју специјализацију. Језуити су се бавили и баве се надзором и контролом елите у свим областима људског постојања: политичке елите, војне елите, банкарске, финансијске, економске, религиозне. Због тога је немогуће претпоставити да су језуити напасали Никодима Ротова, а да притом нису посматрали његово најближе окружење. Знамо да је Кирил представник најближег круга Никодима Ротова. И сматрам да је апсурдно претпоставити да језуити нису обратили своју пажњу и да нису покушавали да уведу и контролишу, тако рећи, близак потенцијал из Ротовљевог гнезда. И због тога, са ове тачке гледишта, не чуди што је управо при уласку језуита на папин престо дошло до «историјског» (под наводницима) сусрета миленијума руског патријарха са светским понтификом. И с ове тачке гледишта, кад је папа говорио да смо браћа, обраћајући се Кирилу, и овај исто то тврдио, онда ово братство има, чини ми се, злослутан карактер. У ком смислу су браћа? Да нису браћа по ордену? Опростите, ја ништа не тврдим, али имам право да претпоставим. Због тога човек, који жели да схвати суштину ситуације, мора да истражи различите чињенице, које утичу на ову ситуацију, и да узме у обзир све могуће варијанте. Због тога ја не тврдим, али сматрам да је то потпуно могуће.

Четврта примедба, која се односи на сусрет папе с патријархом, је такозвана завршна декларација. Састоји се од тридесет тачака, тужно подсећање, тужна аналогија са тридесет сребрника за које је био издан Господ. Ова декларација признаје статус латинске цркве, ова декларација признаје статус папе римског, ова декларација садржи заједничку молитву, ова декларација садржи заједничке благослове, ова декларација садржи измену литургијских текстова. Ово је само мала и кратка карактеристика оних догматички канонских безакоња која је патријарх учинио.  Али суштина чак и није и њој. Одмах по завршетку сусрета папе с патријархом, папа римски је дао интервју западним медијима, у ком је рекао кључну и симптоматичну реченицу. Рекао је: патријарх и ја смо два сата разговарали, али нико не зна о чему смо говорили. То је цитат. Папа је рекао да нико не зна о чему су он и Кирил говорили. Поставља се питање, извините, а шта је онда са декларацијом. То је, ето, очигледно. Декларација је за будале, за наивне, то су кости бачене да се глођу док се изучава декларација, али уопште није било говора о њој. То је прво.

Друго, што се тиче декларације. Овај сусрет се најављивао и правдао као одбрана сиријских хришћана. Али хајде да дубље погледамо ову најаву, ову тему. Сиријски рат траје пет година. Већ пет година се хришћани прогоне, уништавају се. Током тог времена ни папа римски ни његов претходник нису никако изражавали свој став поводом тога. Нису биле предузете ни речи, ни акција у одбрану сиријских хришћана. Није била осуђена сама агресија, која се дешавала у Сирији и на целом Блиском истоку, јер светски жандарм САД су ушле као слон у стакларску радњу на Блиски исток и фактички су срушиле, уништиле веродостојност, исто то и у Северној Африци. Папа римски је осудио такву политику? Није.  Папа римски је осудио агресију? Није. Папа римски је осудио уништавање сиријских хришћана? Није. Шта се десило што је пет година од почетка злочина папи хитно била потребна веза с руским патријархом за спас сиријских хришћана? Па, сваком разумном човеку је јасно да је то просто празан изговор, јер је већи део сиријских хришћана или прогнан или уништен. Опростите, кога да спасавате? И зато ова најава о одбрани сиријских хришћана је само изговор, што је и сам папа изјавио кад је рекао да «нико не зна о чему смо ми говорили».

Следећа примедба у односу на овај сусрет. Чуди лукавство наших прес служби зато што пре овог сусрета су нас обавештавали да никакве везе нема овај сусрет папе с патријархом са будућим Сабором. Ватикан говори директно супротно. Он је пре сусрета рекао, ватиканска прес служба је изјавила да сусрет папе с патријархом, који треба да се одржи, треба разматрати у светлости предстојећег свеправославног сабора. То је цитат. И после сусрета, папа је такође изјавио да: «Ја ћу духом бити на сабору». То јест, о чему је био разговор? Нико то не зна. Ни патријарх Кирил ни папа нам то нису објавили. Мислим да би било умесно претпоставити да је сусрет који је уследио био покушај да се технички формулише одлука о покатоличавању Руске Цркве зато што у пророчанству стоји да ће Руска Црква бити покатоличена. Због тога са свом одговорношћу се законито може претпоставити да је циљ сусрета Кирила с папом било питање расправе могућности стављања Руске Цркве под власт понтифика. О чему још да разговара, зар о сиријским хришћанима? Па то је јасно сваком разумном човеку. Због тога велика бојазан од овог сусрета обузима умове и душе свих који воле Руску Цркву, који воле Христа. Зато што је велика вероватноћа да ће доћи до издаје вере, издаје Христа од стране патријарха Кирила. И по ком основу је дошло до самог сусрета? То је било грубо гажење 34. апостолског правила јер патријарх Кирил није лице које самостално делује. Патријарх Кирил није поглавар Руске Цркве. Он је први међу епископима. Први међу себи равном сабраћом. Христос није даровао једном човеку сву власт над земаљском Црквом, нема лица, које има овлашћење земаљске Цркве. Пуноћом Цркве руководи Сам Господ. Он је поглавар Цркве. Не постоји земаљски атрибут власти који би био близак овом. Господ нам је даровао саборну црквену структуру.

34. правило нам објављује да епископат сваког народа мора да зна првог међу својим епископима. И овај први епископ нема право да води без разматрања са својом сабраћом. То јест, патријарх Кирил нема право да сам делује у име Цркве, не обавештавајући никог о томе, то је грубо гажење 34. апостолског правила. То је, у суштини ствари, грубо гажење саборног уређења Православне Цркве.

И последња примедба у погледу на Хавански општепознати сусрет, можда најбитнија и најзначајнија. Папа римски реализује пројекат изградње јединствене религије Антихриста. Он је већ у децембру, на католички Божић, објавио да католици последњу годину славе Рождество Христово. Кроз месец дана, на сусрету са председником Ирана, обојица су објавила да ће 16. година постати година изузетних промена. Такође је громогласно објављено да је Антихрист, њихов Махди, већ међу њима, већ материјализован, и званично су објавили да ће га у октобру показати. Због тога учешће патријарха Кирила у овом незаконитом деловању, у овом незаконитом сусрету, у овој издаји Православља може да се разматра не само као јеретички поступак, већ као саучешће у изградњи религије Антихриста.

И лагано, од ове теме, може да се пређе на тему структуре црквеног управљања наше Руске Цркве. Структура је промењена, јер ако узмемо статут наше Цркве из 1988. године, видећемо да је главни орган власти Руске Цркве био Помесни Сабор Руске Цркве, који се састоји од палате свештенства, архијереја, пресвитера, декана, монаха и мирјана. То јест, пуноћа Руске Цркве присуствује сабору, и има пуноћу власти: законодавне, извршне и судске. После 1988. године, као резултат вишекратне операције, сукцесивно, од Помесног Сабора је била практично одузета пуноћа власти. Као резултат последњих измена, унетих у статут, Помесни Сабор садашње форме има само два овлашћења: да бира Московског Патријарха и учврсти аутокефалију. Све друго, које је одузето од овлашћења Помесног Сабора. То јест, у суштини ствари, Помесни Сабор се претворио код нас, по нашем статуту, у лажан орган, који има само име, притом никакву власт нема. Ето, једноставна ситуација. Код нас је сад постао велики проблем одбрана чистоте вероучења. Помесни сабор нема власт да брани чистоту вероучења, драги моји. Како ужасна ситуација. Помесни сабор нема овлашћење да брани чистоту зато што то није његово првенствено право; највиши орган Руске Цркве је после ових многобројних промена постао Архијерејски сабор. Али погледајмо шта данас представља наш Архијерејски сабор. Ево последњи Архијерејски сабор од 2. и 3. фебруара ове године. Он нам је са свом јачином показао шта сад представља овај Црквени орган.

Као прво, овај Сабор се одвијао иза затворених врата, нико не зна шта се десило унутар њега зато што новинарима није био дозвољен приступ, лица, која је Синод овластио за везе са јавношћу, за време овог Сабора су била недоступна, с њима није могло да се ступи у контакт, то јест, по суштини ствари, црквена пуноћа је била блокирана, тако рећи, и није била обавештена о деловањима, која су се дешавала на сабору. То јест, уопште говорећи, чак и политичке манифестације, које се сад спроводе, не допуштају себи такву затвореност за медије. Такву затвореност допуштају само мрачне структуре из сенке типа … клуба. То је прво.

Друго. Чланови Сабора нису имали могућност да прихвате оснивачка документа, нису имали могућност да разумеју овај документ зато што, сећамо се, да је 28. јануар датум објављивања главног овог документа о односу Православне Цркве са осталим хришћанском светом. Од 28. јануара архијереји још треба да допутују до Москве, да се сместе и 2.-3. да организују кратко заседање зато што за два дана, такорећи, фактички ништа није могуће размотрити, није могуће схватити суштину ствари датог документа, да се он анализира, да се он разабере. То јест, патријарх је ставио Архијерејски сабор у ситуацију када он у принципу није могао чак ни да разуме оно што потписује. То је друго.

Треће, колико се чује о оном што се дешавало на сабору, тамо није било никаквог разматрања главног документа, да ли је један, да ли неколико епископа су заузели став са жељом да размотре прихватање овог документа. Како су нам објавили, патријарх је оштро пресекао ове покушаје и ником није било дозвољено да било шта размотри, јер је одлука већ била донета. Опростите, а ко је донео? Архијерејски сабор представља пуноћу власти по данашњем статуту. Нема никог другог, јер помесни сабор се не бави овим питањима. Онда, ко је донео одлуку? Неке, очигледно, наднационалне структуре, којима се Кирил потчињава? А који други закључци се могу извести из ових речи да је све већ донето. Ко је донео? Ко је настојао да се то донесе? Ко је виши у Цркви од Архијерејског сабора? По Статуту нико. Па онда, ко је донео одлуку? То јест, видимо да је формално Архијерејски сабор пуноћа власти, Архијерејски сабор се окупља по вољи Синода, а Синод се окупља по вољи патријарха. То јест, видимо, ето, изграђену пирамиду. То јест, све иде од воље патријарха и по деловању патријарха на Сабору, који је грубо прекинуо епископе, који су покушавали нешто да изговоре насупрот томе, испоставило се да је патријарх потпуно потчинио себи Архијерејски сабор, своју сабраћу. И ова затвореност овог Архијерејског сабора је такође знак да се патријарх плашио да се ситуација не отме контроли, да ће почети дискусије, да ће почети протести јер је донет јеретички документ. Ни он није био сигуран да ће глатко моћи да се донесе документ и да се легализује као одлука Архијерејског сабора. Ето са чиме је повезана ова изузетна затвореност: јер се патријарх осигурао да не настане ванредна ситуација. То јест, по суштини ствари, структура управљања Руске Цркве је чист папизам: једно лице управља свим. Зато што је патријарх Кирил приклонио себи епископе, који су одани лично њему. Узгред, то је такође тема за предстојећи помесни сабор, који ће разматрати све јеретике, који сад делују. То је такође веома важна тема. Не можемо сад о њој детаљније да говоримо, али ће се обавезно најавити. Данашњи епископат при постављању даје личну заклетву лично патријарху. Уопштено говорећи, то је незаконито, зашто? Зато што је епископ Христов. Он није дужан да се заклиње у оданост човеку јер је Црква Христова. И сви служитељи, сви свештени чинови: архијереји, пресвитери, ђакони су Христови служитељи, зато су они обавезани Христу да дају заклетву, какве везе то има са човеком, чак и оним који се назива патријарх? Зашто да се заклиње лично њему? И због тога у суштини ствари патријарх је потчинио власт својој власти, цео руски епископат. А по овом статуту Руске Цркве, у суштини ствари, уништена је и прегажена парохијска саборност јер је парохија је уништена. Пуноћа власти у епископији се налази у рукама владајућег епископа. То јест, испоставља се да је епископ угушио све што је у његовој епископији, он је тамо пуноправни цар и бог, тако рећи, и има сву власт, а сам епископат је угушио патријарх Кирил. То јест, типичан папистички начин власти. То јест, на челу свега је папа: шта хоћу, то чиним.  То јест, у суштини ствари, створен је систем угушивања не просто управљења Црквом, већ је у суштини створен систем за гушење евентуалног отпора народа Божјег и садашњег свештенства: јеретички политичари и црквена хијерархија. То јест, саборност је прегажена не просто из хира црквене хијерархије, већ у циљу ликвидирања могућих жаришта отпора и са стране Божијег народа и са стране свештенства и монаштва, од тог отпора, који они могу да пруже ради очувања Свете Православне вере.

Дакле, јеретици су заузели власт у Цркви. У потпуности се испунило пророчанство преподобног Анатолија (млађег) Потапова. Какви су поступци нас, свештених лица и народа Божјег у овој ситуацији? Процедуру изласка из ове ситуације је прописују Црквени канони. Јер Црквени канони имају статус Божанствених откривења јер Црквени канони нису плод размишљања и стваралаштва богословља учесника сабора, они су ради уразумљивања и освећивања, које даје Дух Свети. И није случарно што Црквени канони имају васељенски статус, имају непроменљив статус, то јест нема црквеног органа после њиховог установљивања, који би могао да их укине, или чак да их промени. То јест, они имају ванвременски и непроменљиви карактер. Због тога, свако дејство, које треба да извршимо у нашој Цркви треба у целости да одговара Црквено-канонском уређењу наше Цркве. Дакле, постоје два канона, који описују поступке свештенства и народа Божијег за време кад је јеретик предстојатељ или епископ: 15. правило Цариградског двократног сабора, јер одваја од контакта предстојатеља због одређене јереси, осуђене од стране Светих саборних Отаца, кад он проповеда јерес целом народу и учи томе Цркву. Зар тога нема сад? Зар нема отворене свенародне проповеди јереси у Руској Православној Цркви? Зар дефиниција највишег органа управљања Архијерејског сабора, његово одобравање јеретичког документа није отворена свенародна проповед јереси? Зар апостасијски, антиканонски и издајнички с тачке гледишта вероучења сусрет патријарха с понтификом није општенародна и отворена проповед јереси и издаја? Наравно да јесте. Налазимо се у оквиру овог правила. «Такви нека се ограде од контакта са епископима пре саборног разматрања». Они не само да не подлежу постојећим правилима епитимије, то јест они нису само црквено-канонски преступници, већ и достојне части, која одговара Православљу. Јер они нису  осудили епископе, него лажне епископе и лажне учитеље. И нису они расколом пресекли јединство Цркве, већ су се потрудили да сачувају Цркву од раскола и подела. То јест, Црквено правило нам прописује да у случају да је епископ, предстојатељ јеретик, онда ово правило обавезује све да се хитно одвоје од контакта с њим. Ово је општецрквено тумачење, општеприхваћено свештеномученика Никодима, који каже кад епископ проповеда јерес, онда сви не само да могу, већ су и дужни да прекину контакт с њим. То јест, то је јасна наредба, која не оставља избор човеку. Нема избора: могу да помињем епископа или патријарха јеретика. Човек нема избор, ето схватити то као да могу да помињем, а могу да не помињем – таквог избора нема. Ако смо свесни да је епископ, патријарх јеретик, онда једино што је могуће и што је Црква одредила, што је Дух Свети одредио категорички престати да помиње, прекинути сваки јеретички контакт.

Постоји и друго правило. То је треће правило Трећег Васељенског Сабора. Заповедамо да чланови свештенства и они у јединству са православним сабором, то јест, сви православни верници, сва послушна деца Христова, о њима се говори, никако ни на који начин не буду потчињени оним епископима који су одступили, или одступају од православља. То јест, шта се каже? Да свештеници, пресвитери, ђакони, као и црквенослужитељи немају право тако рећи да се потчињавају јеретичким предстојатељима. То јест, поново нема избора. Кад је патријарх или епископ јеретик, нема избора, да могу да га слушају или да га не слушају. Да могу да му се потчињавају, а могу и да се не потчињавају. Ово правило прописује једино могући чин: ако нама управља јеретик, без варијанти, дужни смо да му откажемо послушност. Дужни смо да одбијемо да му се потчињавамо, дужни смо да на сваки начин прекинемо потчињену везу с њим. То је јасна санкција, јасна обавеза сваког верног клирика. И због тога они оци или мирјани, који помињу, који говоре да су они, који примењују црквена правила, расколници, врше двоструки преступ. Као прво, они сами не испуњавајући ова правила, који обавезује човека да се огради, то јест греши против правила, правило обавезује да се не помиње и да се огради и да се откаже послушност, потчињавање, а људи који помињу и моле се на литургији, који се моле за епископа, предстојатеља, они крше ове строго прописане црквене каноне. И други прекршај, који они чине, је да такви лажу о нама, о онима који су применили 15. правило Васељенског Сабора, називајући нас расколницима, јер сам текст правила категорично забрањује да се то чини. То правило гласи да они који су применили 15. правило, нису расколом пресекли јединство Цркве, већ су се потрудили да сачувају Цркву од раскола и подела. То јест, Црква петнаестим правилом забрањује да се они називају расколници, то јест петнаесто правило је намењено за очување Цркве, за поштовање чистоте вероучења, да јеретици не би могли да унесу смртоносну штету штетним вероучењем, то јест то је правило за очување Цркве, не за расколе, јер управо раскол уносе јеретици. Пре патријарха Кирила било је све тихо, и пре фебруара ове године било је све тихо. Чим је Кирил почео да се бави јеретичким деловањем, окрњено је црквено уређење. По ком праву патријарх својим деловањима дозвољава уношење неслоге, уношење раздора у окриље Цркве Христове. Ко је расколник? Зар није он расколник, који уноси јеретичке елементе у вероучење? Који назива јеретике браћом, који се братими с њима, који тврди да ван јединствене Цркве има много цркава, да је наш циљ да се објединимо са свим тим црквама, да ван Цркве има неких хришћана, да ван Цркве има нека благодат, да ван Цркве постоји свештенство. То су све незаконита деловања, све незаконите тврдње, све је незаконито, све је то издаја вероучења. То јест, чим је патријарх Кирил почео да проповеда ова учења и да их уводи у црквену самосвест, тад све почиње. Због тога, ко је јеретик, ко уноси поделе, ко уноси раскол? То јест, не само да је забрањено правилом да се ми, који смо применили 15. правило, називамо расколницима, већ се овим поводом може рећи и друго. Оци, који помињете, делујући против оглашеног правила Васељенског православља, у суштини ствари својим ћутљивим, плашљивим ставом изазивате јеретике да делују са већим надахнућем. То јест, у суштини ствари ваше ћутање је основа за ширење ове јеретичке гангрене у окриљу Цркве Христове, у окриљу нашег руског православља. То јест, нисмо ми криви због отпочетих нереда, већ ви доприносите настављању тог нереда. Јер кад бисмо сви као један устали, и свештенство и мирјани, и свештено монаштво и монаштво, и громогласно изјавили да је наша вера православна, наша вера је апостолска, светототачка. Ми смо своју веру примили од наших светих отаца и ми ћемо ову веру бранити до смрти. Ето, кад бисмо сви устали, онда би ова дрскост јеретика о, како би је мање било, и ми бисмо веома брзо увели ред у нашу Руску Цркву, и ми бисмо је веома брзо очистили од јеретичких принципа. Зато, ко је расколник, ко доприноси овом нереду? Претпостављам да они који ћуте, они побуђују јеретике да делују даље у истом духу.

Желео бих да се обратим нашим архипастирима.

Срамота ме је што су у Руској Цркви такви архијереји. Старозаветни пророци су изобличавали пастире, називајући их псима који не лају, зато што, кад су многобројни лажни пророци живели у Јудејскиом народу, онда су пастири имали Божју наредбу да чувају своју паству од ових вукова, који уништавају праву веру. И пастире, који то нису чинили, пророци су називали псима који не лају, јер каква је улога пса? Пас је дужан да чува стада која се напасају од вукова који се појаве. Својим лајањем, својим чувањем, својим упозоравањем да помаже пастиру да напаса ово стадо. И због тога пас који је ћутљив, који не врши ту своју главну функцију, је у суштини ствари био непотребан пас, јер није вршио своју главну функцију. Данас, кад хијерархија која је упала у јерес, напада да повреди чистоту вере, ви сте заједно отпор и противљење овом чину. Ви сте изабрали чин ћутања. Још се може објаснити зашто сте потписали јеретички документ на архијерејском сабору, зато што схватамо да сте имали јако мало времена да бисте разумели и проанализирали све. Схватамо да вам нису дозволили да размотрите овај документ на Архијерејском сабору, али прошло је већ много времена и имали сте могућност  и имате могућност да анализирате документ и видите да је он апологија јереси екуменизма. А ви ћутите! И сам ваш потпис испод јеретичког документа придружује вас овом јеретичком чину. Први пут у историји Руске Цркве је настала ситуација кад је сва пуноћа архијерејског чина потписала испод јереси. То јест, сва пуноћа архијереја је данас јеретичка. Какву срамоту је доживела Руска Црква! И сматрам да постоји једини чин који вас враћа у православни чин.

• То је, као прво, устајање и објављивање своје несагласности с јереси екуменизма,
• И друго, опозив свог потписа овог јеретичког документа, јер потпис је мистичко дејство. У потпису ми фактички концентришемо своју слободну вољу; што год да ми или ви у својим срцима веровали или мислили, ако сте се потписали испод јереси, значи да сте део те јереси, ви сами сте јеретик. То је прво. И друго. Епископ је друштвени чин, епископ није приватно лице. И поступци, које сте установили и обавили на Архијерејском сабору у виду потписивања документа јеретичког је поступак целокупне црквене пуноће. И због тога покајање мора да одговара преступничком поступку који сте извршили. Због тога, ако будете лили сузе покајања у својим епископским келијама, пред иконама Христа и Богородице, исповедајући свој грех и свој пад, претпостављамо да то неће бити прихваћено као покајање, јер је ваш поступак носио општецрквени карактер, громогласан карактер, јавни карактер. И ви такође општецрквено, громогласно и јавно морате да се одрекнете тог поступка. То може да се уради само објављивањем громогласним своје несагласности с јереси и објављивањем свог одрицања од стављеног потписа, само то ће вас вратити у окриље православља.

С великом радошћу смо чули наступ епископа Лонгина Жара. Фактички устао је једини епископ, засад једини епископ. Више засад таквих нема, који се званично одрекао јереси екуменизма; који је званично осудио апостасијски сусрет Кирила с папом Римским, који је званично објавио то да не помиње првојерарха у својој епархији. Устао је он, његово свештенство, монаштво и народ Божји. То јест, велика је то утеха. И због тога апелујем на све архипастире да се врате под окриље Православља. Јер док сте у чину, који  подржава јеретички документ и јерес, док ћутите о незаконитом сусрету патријарха с папом, кад не протествујете, фактички патријарх вас је понизио. Он је по канонима био дужан да се с вама посаветује и да узме од вас благослов, јер је Архијерејски сабор је требало да пропрати тако озбиљан црквени догађај, и без благослова сабора патријарх нема право да се дрзне да делује по својој вољи, јер је он погазио и саборност и вас, то јест, он је погазио своје поштовање према вама као према својој сабраћи. Али мистичка власт је равна њему, јер епископ има пуноћу власти, он је само по части виши од вас, али по мистичкој власти је једнак вама, он је ваш сабрат.

Желео бих да се обратим сабраћи свештенству, презвитерима, ђаконима, свештеномонаштву. Оци, сабраћо, позивам вас да устанете за чистоту вере. Позивам вас да се издвојите од оних који су пали у јерес. Позивам вас да прекинете евхаристијски контакт са јеретицима. Јер шта је причешће и шта је помињање? Кад се човек моли за другог човека, он улази у мистичко јединство с духом овог човека. Хтео он то или не, он се присаједињује духовном стању оном за ког се моли. Због тога ако се човек моли за јеретика, хтео, не хтео, он се сједињује с духом овог јеретика, и то тако да учествује у његовим делима. Као што нам апостол каже: Ко вам долази у кућу и не доноси православно учење, тог не примати у кућу и поздрављати га да не бисте учествовали у злим делима његовим, да не учествујете у злим делима његовим. То јест, примање у кућу и поздрав већ га придружује човека делима оног кога поздравља. Али молитва је виша од поздрава. У молитви је мистичко, духовно сједињавање са човеком, због тога молитва за јеретика може да буде само једна, једнообразна. Црква се увек молила за покајање јеретика, за његово укључивање у истинску веру, и никаква друга молитва се никад није узносила, јер свака друга молитва је незаконита пред Богом. Кад је човек примио Цркву, кад је човек примио црквено учење, кад је човек примио Бога и постао богопротивник, а сви јеретици су такви, они су богопротивници јер је отац сваке јереси ђаво – сваки јеретик служи ђаволу. И због тога кад човек уђе у тако жалосно стање, он се издваја из друштва вере, онда је прва и једино могућа молитва за таквог молити Бога за то да се он покаје и врати у окриље Мајке Цркве. Свака друга молитва је незаконита, свака друга молитва ме спаја с јеретиком, што значи да ме чини саучесником дела јеретика. Због тога, кад су свети оци постајали свесни да је епископ јеретик, прво што су они радили је да су прекидали јевхаристијски контакт с таквим, јер преко заједничког пехара ја се присаједињујем делима оног с којим се заједно причешћујем. Небитно, да ли ја то желим или не. То је мистичка ствар. Ако се причешћујем с јеретиком, значи да учествујем у делима јеретика. И због тога, у овој ситуацији Црква једнозначно и строго наређује да се прекине јевхаристијски контакт, престанак послушања. Тако да самим тим ја пресецам ону везу, којом могу да будем саучесник јереси тог јеретика. Због тога, драги моји, оставимо своје страхове, оставимо жељу за спокојним, тихим, мирним, благим земаљским животом. Господ нас је призвао да Га исповедамо и ради Њега ми морамо све да оставимо. И спокојство, и тишину, сав материјални свет и сам живот свој. Ако Господ буде захтевао да положимо свој живот за Христа. Оци, немојмо се плашити јеретика! Јер прелест јеретика нема никакву снагу. Све њихове забране, укидања чина, и остало не важе, јер Треће правило Трећег Васељенског Сабора тврди да све ове прелести немају никакву снагу. Бог не одобрава безакоње. Ако јеретик казни православног због православности, Бог ову незакониту одлуку не одобрава зато што Бог влада светом. Не даје нам епископ чин, не даје епископ благослов за богослужење, већ Христос нам даје чин, Он нам даје благослов за богослужење, Он нас призива на богослужење, ми смо Његови раби, Његове смо слуге, због тога се нећемо плашити јеретика. То је прво.

Друго. Апостол Павле нам говори ако је Бог с вама, ко је против вас? То јест, ако будемо исповедали верност Христу, онда ће нас Дух Свети утврђивати у том избору и благословиће нас и чинити нас неустрашивим. И Христос је позван Сам да постане победник јер је Христос Ника, победа, Победник. Он и нас позива на ту победу.

Велика књига Светог Писма Апокалипса Светог Јована Богослова. Потрудио сам се и исписао позив Христа, Који се преко Ангела најављује Јовану Богослову. Писма за седам Цркава. И финале свих седам писама говори о победи. Анђелу Ефеске цркве Христос каже: «Који побиједи, даћу му да једе од дрвета живота, које је насред раја Божијега». Финале писма анђелу Ефеског. Финале писма анђелу цркве Смирнске: «који побиједи неће му наудити друга смрт».  Финале писма Пергамској цркви: «који побиједи даћу му да једе од мане сакривене, и даћу му камен бијел, и на камену ново име написано, којега нико не зна осим онога који прими». Финале писма Анђелу Тијатирске цркве: «И који побиједи и одржи дјела моја до краја, даћу му власт над незнабошцима… И даћу звијезду даницу». Финале писма Анђелу Сардске цркве: «Који побиједи он ће се обући у хаљине бијеле, и нећу избрисати имена његова из књиге живота, и призваћу име његово пред оцем својијем и пред анђелима његовима». Финале писма анђелу Филаделфијске цркве: «Који побиједи учинићу га стуб у цркви Бога својега, и више неће изићи напоље; и написаћу на њему име Бога својега, и име новога Јерусалима, града Бога мојега, који силази с неба од Бога мојега, и име моје ново». И финале писма анђелу Лаодикијске цркве: «Који побиједи даћу му да сједе са мном на пријестолу мојему, као и ја што побиједих и сједох с оцем својијем на пријестолу његову». Драги Оци, кукавице Христу нису потребни, позвани смо да победимо. И на самом крају кад Господ већ показује Јовану Богослову небески Јерусалим, кад ђаво и сви његови помоћници и Антихрист и сви који су примили његов печат буду бачени у језеро огњено, кад је већ Апофилос нове земље и новог неба, Господ каже Јовану Богослову, свом најомиљенијем ученику, љубимцу: «Који побиједи, добиће све, и бићу му Бог, и он ће бити мој син». И финале: «А страшљивима и невјернима и поганима и крвницима, и курварима, и врачарама, и идолопоклоницима, и свима лажама, њима је дијел у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга»  (Откр. 21, 7-8). Ево финала, драги моји. Ви и ја сад бирамо да ли ћемо бити кукавице, малодушни, да ли ћемо ћутати, остати «смирени» – то није смирење, смирење је пред Богом, већ следећи чин смирења – пред човеком, ако човек води према спасењу. Јеретик и епископ ме не воде према спасењу, и ја, не само да нисам дужан да се смирујем пред њим, ја морам да се одвојим од њега, да га осуђујем и разобличавам. Због тога ми сами бирамо у ком чину желимо да будемо. Ако смо победници, онда ће нам Христос дати све по Својој речи, и Он ће нам бити Бог, и ми, такви, бићемо за Њега синови. «А страшљивцима и невјерницима је дијел у језеру што гори огњем и сумпором». Због тога, саслушавши ово, сад бирајте шта вам је боље и спасоносније: да негујете свој мир, да негујете земаљско благостање ваших породица, да се бринете о својој деци или да устанете и идете за веру до смрти.

Православни! Устанимо за веру! С нама је сва пуноћа оних који тријумфују у Небеској цркви: Христос Господ, Царица Небеска, Архангели и ангели, сви Свети! Јеретички непријатељ ће бити разбијен. Победа ће бити наша! Амин!