ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
ГЛАСНИК КиМ број 31, 7. новембар 2000.
Према налазу вештака за судску медицину остаци оца Харитона нађени су у необележеном гробу на гробљу албанског села Тусус код Призрена. Постоје многи докази да је тело било остављено непокопано после убиства, јер је преостао само костур. Нађено је да му је било поломљено неколико ребара као и лева рука. Недостају глава и неколико кичмених пршљенова. Тело је нађено у одећи која је приказана на фотографијама. Утврђено је да му је прслук расечен с преда, што би могло указати да му је стомак био распорен. Рупе у пределу око срца би могле указати да је избоден ножем. У сваком случају била је болна смрт.
За нас који смо живели са оцем Харитоном и били сведоци његовог крстоваскрсног пута, тренуци неизмерне туге мешају се са радошћу јер смо добили још једног молитвеника пред Престолом Божијим, јер по речима Господњим “пред Богом нема живих ни мртвих него су сви живи”. Свети Нови преподобномученице Харитоне моли Бога за нас!
Сахрана оца Харитона (Лукића) обавиће се у манастиру Црна Река, где је и почео свој монашки подвиг, у понедељак 13. 11. 2000. године после свете Архијерејске Литургије.
Срби из страха од освете све ређе пријављују нападе Кфору
ИЗРЕШЕТАН СРБИН
ПРИШТИНА – Србин Слободан Јовановић (50) убијен је јуче у центру Косовске Витине, у близини Зелене пијаце, на око 300 метара од његове куће. Портпарол Кфора Стивен Сапел саопштио је да је седам особа ухапшено у истрази убиства, али да свих стотинак очевидаца и патроле косовске полиције, које су биле у близини, тврде да није видело нападаче.
Јовановић је погођен са три метка у груди, а због тешких повреда преминуо је на путу за болницу.
Југословенски комитет за сарадњу за мисијом УН упутио је протест команди и Кфора и Унмика захтевајући да се починиоци пронађу, напомињући да је напад извршен само дан после организованог претреса српских кућа у Чаглавици код Приштине, кад је ухапшен Љубинко Митровић, чија породица већ трећи дан не зна где се он налази.
Пре три дана, у центру Косова Поља двојица Албанаца су ножем напали Јелисавку Почучу (70). Иако је старици указана лекарска помоћ, напад није пријављен полицији, као ни више крађа, пљачки и обијања из страха од освете, кажу у Центру за мир и толеранцију.
Запис из села Граце код Вучитрна
ЂАЦИ ПОД ШАТОРИМА У ДВЕ СМЕНЕ
Граце, новембра 2000.
Настава за основце села Граце, у атару општине Вучитрн, ове школске године одвијаће се у шаторима. Испод крпених кровова, који пропустају кишу, педесетак ученика у две смене прате наставу коју држе наставници – добровољци из Петриње, Дрвара, Звечана и Косовске Митровице. Уз доста импровизације наставни план се без икаквих школских учила, лабораторија, кабинета, фискултурне сале… „испуњава“, односно градиво прелази у три шатора која су мештани овог села разапели у школском дворишту.
Школску зграду су им албански сепаратисти јуна прошле године прво запалили, а касније минирањем потпуно урушили.
– После повлачења наше Армије били смо изложени оружаним нападима Албанаца из суседних места Становце и Церкези. Даноноћно су кидисали на наше село. Испред разуларених мештана Становца и Церкеза покренули смо путовање низ Ситницу и Ибар у избеглиштво ка централној Србији.
Људи су почели прошле године да се враћају па нас сада има око 600 душа, а више од 1.500 наших мештана је остало по разним избегличким центрима широм Србије. Међутим, поред проблема које имамо око обнављања кућа за становање, велику бригу задају нам деца. Лане школу нису похађала, а ове смо одлучили, док не изградимо нову школску зграду, да им под шаторима оснујемо предавања – прича нам Драган Димић, члан Одбора за ревитализацију и обнову кућа у Грацу.
Испред једног од три шатора затекли смо десетогодишњу Јелену Димић док чека да са радом заврши преподневна смена. Каже да је уценица четвртог разреда. А под шатором наставница Невенка Томазинић завршава час. На Косово је дошла пре пет година из Петриње, са мајком и једногодишњом кћерком.
– У Грацу сам од почетка ове школске године добровољно, јер немам друго запослење. Пре годину и по из Вучитрна, где сам скоро три године живела, као и сви Срби из тог краја кренула сам у избеглиштво у Србију. У Нишу сам живела као подстанар и једва састављала крај с крајем. Сада у Грацу свакодневно долазим из северног дела Косовске Митровице. За педесетак километара у једном правцу мени и мојим колегама потребно је у просеку три сата – казе наставника Невенка Томазовић.
– Од Митровице до Звечана путујемо аутобусом, од Звечана до Прилужја настављамо путовање возом, а из овог српског села кроз албанска места Становце, Церкезе и Томићи возе нас аутобусом војници из Уједињених Арапских Емирата. На тој шклопоцији од аутобуса сва су стакла поразбијана. Албанска деца нас свакодневно на путу од школе и до школе ка Митровици каменују – казе Невенка.
Надовезујући се на њену причу наставница Чедомирка Мирковић вели да на посао из Митровице креће у шест сати ујутро, а враћа се у шест после подне.
– С обзиром на то да наставу обављамо у две смене ми који одрадимо прву чекамо да наше колеге заврше наставу после подне и заједно се враћамо кући, јер смо условљени Кфоровим превозом. Међутим, све нам је то у другом плану у односу на патње ових мештана. Промрзли малишани нису у стању ни оловку да држе у руци, а камоли да пишу или цртају – каже наставница Чедомирка Мирковић.
– У почетку је испод ових крпених кровова било неподношљиво спарно, врућина. Било је случајева да се деца онесвесте па смо више труда улагали на пружању прве помоћи овој деци него на предавања.
Милан Лакетић
