Подсећање: Слободан Костић: ОТВОРЕНЕ ДВЕРИ СВЕТЕ ЛАЗАРИЈЕ

(Реч благодарења Владики Артемију, пред прогонство са Косова; у Грачаници, 8. јуна Опросне 2010. године Господње)*

Данас сва Лазарија ћути, свети Владико! Данас је тешко ишта рећи… Једном је један јерарх казао: „Дајте ми добре духовне оце и променићу лице земље“. И Ви сте, са добрим монасима, променили лице Лазарије, сачували Заветну земљу, са које Вас, о ироније, прогоне. Зашто?  Зато што сте непокорни, веле. А ви се, заиста, не покоравате палој људској, папској сили, јер сте неодступно и трајно покорни Благом и Кроткоме Христу. Зато што сте, кажу, богати. А богати уистину јесте: бесценим благом – Божјом благодаћу и  христољубљем; безбројем духовне деце, множином монаха…

А монаси су со земље. (Ко је основао српску државу? Ко Српску Цркву Господњу? Ко је кроз петвековно турско ропство сабирао и  тешио српски народ? Ко Србе ’99. задржао  – да нам посве не опусти земља Лазарева? Ко толике светиње обновио,  нове саградио и све испунио?).

Завист и „задаћа“ прогоне Вас, данас, дакле!

Кад се по пастиру удари – стадо се разбежи.

Кад со испари – земља обљутави…

„Кад нам распуде монахе и духовнике – шта ћемо ми овде?“ – пита ме једна Ваша духовна кћер.

Заиста, извор кад  замути се и затрпа, где ћемо се појити? А најштедрији (Вашим трудом, молитвом и благословом утврђен) духоносни источник црноречки запусте.

На извору Ваше молитве и благослова напајали смо се и крепили, Владико. Многоме добру привели сте нас и од многога зла одбили. (Од Вас – не Косовца – како се уистину воли Косово научио сам – ја Косовац). Знајући да нас нико неће са толиком љубављу и смирењем волети, трпети и тешити, карати и поучавати, ми смо од сад неспокојни… И мало ће се ко навићи на другога; што да се лажемо? А и ко ће, спокојно, са савешћу, ступити на, од Вас отету, катедру, кад „отето – проклето“ (је)? И чија ће се рука дотаћи крме, на лађи којом сте две деценије крманили по немирном мору, никад не навевши је у вир и потонуће?

Ми знамо и осећамо колико сте одани Христу и Косовском завету. И да сте прозрели садашњост и препознали Вечност. Да сте непоколебиво упечатили у своје срце одлуку да не одступите са уског пута и да наставите са Христом кроз живот. Како Вас, уосталом, и учаху Свети: Максим и Марко, Сава и Лазар, Николај и Јустин…

Косово данас остаје без домаћина. Прогоне Вас, „мислећи да Богу услугу чине“. Склањају Вас, не знајући да скривају само копију духовника и путовође, јер наш прави Првопастир у нашем срцу је (како и сами учили сте нас). Какав култ (личности) и измишљотине! Ми нисмо обневидели: Ви остајете незалазно светило /духовног/ Косова. Упркос свему – свим клеветама и лажима. Ми знамо да је напад на Вас – погром на Православље. Почело  је пападњачивање. Но, не колико су наумили и обећали; колико им само Бог допусти. А ми (сами не поновисте ли?): „нека страдамо, само да се надамо“. Јер, „пут свој знамо (пут Богочовека)“ и дубоко верујемо да благодат Божја једино спасава а не папоумље и глобалоумље.

И знамо, Владико, колика огорчења и духовне патње трпите од своје браће архијереја. Ви сте се нашли у сличној ситуацији као и својевремено архиепископ Теофан Полтавски, усамљен у борби против покрета „обновитеља“, који су пореметили Цркву у Русији након Револуције. Током Црквеног сабора 1917/18. године неки од архијереја су му пришли, ставом – речима: „Таласи времена хитро плове, мењају све, мењају нас; мора им се удовољити. И ти, Владико, мораш удовољити таласима који бесне… У супротном, са ким ћеш? Остаћеш сам“.

„Са ким ћу остати? Бићу са Светим Владимиром, просветитељем  руским. Са Светим чудотворцима кијево-печерским. Са Светим Јерарсима московским. Са Светим Сергејем и Серафимом и свим Светим мученицима, богоносним монасима који су славно засијали на руском тлу. А ви, драга браћо, са ким ћете остати чак и ако се као многобројни предате вољи таласа овог времена?“ – смирено је одговорио Владика Теофан.

И Ви, Владико Артемије, имате с ким да останете: Са Светим Савом, Просветитељем српским. Са Светим кнезом Лазаром, мучеником косовским; са Светим краљем Милутином и Стефаном Дечанским; са преподобним пустиножитељима Петром Коришким и Јоаникијем Девичким. Са Светим  Николајем  Лелићким и Преподобним Јустином Ћелијским, духовним родитељем својим; и свим новомученицима српским и косовским… А са ким ће они, иако мноштвенији, остати, предајући се вољи таласа новог времена, што запахњују Цркву Божју у Срба, чији сте стуб који несустало одолева силини и мутљагу тих таласа, што ће се (потопивши њих) сурово распршити и неумитно нестати у времену?… Молите се за њих, Владико!

На послетку, духовни инстикт народа јест: Ви сте верни син Свете Православне Цркве и свога отачаства. Зато Вас жртвују, авај, не видећи колика жртва сами постајући. Ваше прогонство не може бити на корист Цркви  и народу, но на пропаст. Жалости и страдања се неће умањити, сабор Срба на Косову и Метохији не увећати. Само ће преостали, збуњен и покуњен, народ српски вапити и јецати на капијама косовским, јер „овде нема више љубави“.

Све док не довршите што сте остали дужни, и започели. Ми чекамо и чувамо наду.

Двери Свете Лазарије и срца правоверних Срба овде – остају отворени за Вас.

*Слободан Костић је рођен 1952. године у селу Речане, код Косовске Каменице. Био је редовни професор на Филозофском факултету у Косовској Митровици на предмету теорије књижевности. Објавио је многобројне научне радове, десетак збирки поезија и књига из области науке о књижевности. За потребе православних верника сачинио је и приредио лексиконе, појмовнике и молитвенике.  Покренуо је и уређивао часопис за православну књижевност „Православно дело“ и часопис „Светилник“. Покретач је и уредник издавачке куће „Логос“. Добитник је бројних књижевних признања, међу њима и Златног крста кнеза Лазара, који се додељује на Видовдан,  на манифестацији Видовданско песничко причешће. На Завичајним сусретима писаца Косовског поморавља, 2012. године, примио је и песничко признање „Димитрије Кантакузин“. Костић је одликован и Орденом Светог Саве, првог степена. До бомбардовања 1999. године живео је у Пришини, потом годину дана у Ваљеву, да би се потом с породицом настанио у Ранилугу код Косовске Каменице. Изузетно је ценио архипастирски труд Владике Артемија, његову борбу за чистоту Свете Вере Православне и одржање народа на Косову и Метохији.  Реч благодарења Владики Артемију „Отворене двери Свете Лазарије“ је један од његових последњих радова. Упокојио се 26. марта 2012. године, у 60. години живота, после дуге и тешке болести. Сахрањен је на гробљу Орловача у Београду.