Покрај реке Глине под Петровом Гором живели су Кордунаши, некада Срби православне вере. Једнога дана, моја баба Марика седећи пред кућом угледа жене како у новоме `руву` иду ка цркви.

Жене је позваше „Ајмо Маро на УНИЈУ!“

Празник Богојављења прослављен је у Епархији рашко-призренској у егзилу на свим богослужбеним местима, док је Епископ Артемије био присутан и богослужио je у Барајеву. Прилоге са празновања Богојављења у Барајеву можете видети у наставку.

Инфо служба

Вук је им`о гроба два,
Сад га трећи грози,
А тај трећи спремају му,
Нови филолози.
Милорад Митровић, српски песник (1867-1907)

У оквиру библиотеке „Савремено православно богословље“ као књига 1, изашло је у Београду 2010. године, треће допуњено издање књиге под називом „Катихизис – Основе православне вере“.

У овој књизи последње поглавље се односи на Опште Васкрсење и живот Будућег века. У том поглављу читамо следећи наслов (страна 181):

Згуснуо се режимски мрак под рафалном паљбом усијаних речи партијских новинарчина и новинарчића, неискрених идеолошких писаца и писара, свих могућих фела језичких клепала, клепетала и клептомана. Господари хлеба и мајстори игара испарцелисали медијско-информативни простор и изделили га онима што сигурним кораком ступају ка алеји великана, неприступној незнаном јунаку.

На други дан Божића, када света Црква слави Посредницу најчудеснијег оваплоћења и очовечења Бога Логоса, а тиме и спасења рода људскога, на Сабор Пресвете Богородице, на обронцима планине Рајац на новооснованом духовном огњишту, у манастиру светог Преображења, радост овог празника и уопште божићна радост је удвостручена.

Небоземна радост најсветлијег празника Христовог Рођења и очовечења заблистала је у Љуљачкој светињи и у срцима многих верника, који су овај велики празник заједно са својим епископом Артемијем дочекали у њој.

Уочи овог великог празника, „мајке свих празника“ како га назива свети Златоуст, у манастиру светог Претече одслужена је кратка али свечана служба освећења и налагања бадњака.

Нису непознате везе које Светогорци имају са манастиром Бозе (Bose) у Италији. О томе постоје подаци на њиховој интернет презентацији.

Бозе је манастир на северу Италије, мешовити (мушко-женски) и међуконфесионални (римокатоличко-православни), чији је игуман Enzo Bianchi. Манастир је основан 1965. а данас има око 80 припадника, монаха и монахиња, који потичу из седам различитих нација.

„Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзервативизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу.

Увод

Ако би се један универзитетски образован грађанин Србије, који је неким чудом заспао почетком 1912. године, као српска верзија Рип ван Винкла[1] (посрбимо му име – нека буде у скоро дословном преводу: Родољуб Пужић), и пробудио се – не после 20 година као Рип, него после 100 година – у 2012-ој години, имао би и чему да се у Србији начуди.