Света ревност Светог Јована Шангајског за правду Божију и канонски поредак

 

 

 

Унутрашњи живот хришћанског подвижништва и врлина, мора у Божје време и по Божијем промислу, бити подвргнуто спољашњем искушењу, како би се доказала истинитост духовности подвижника, и како би православни верници имали користи. Такав тест дошао је на Архиепископа Јована на крају Другог светског рата. 1944 и 1945 године,тиранин Стаљин, да би смирио своје поданике код куће и да би уништио слободну Руску цркву у иностранству и тако потчинио руске прогнанике, заповедио је избор „Патријарха“ његове марионетске цркве, а затим послао своје емисаре широм света да стекну признање за њега. Нигде његова кампања није била темељнија као на Далеком Истоку. У склопу те кампање, приказиван је филм о избору „Патријарха“ Алексеја; ширене су славне приче о потпуно промењеној ситуацији у СССР-у, посебно у погледу верских слобода; играло се на карту Руског патриотизма; и у потпуности је искоришћена удаљеност митрополита Анастасија и Архијерејског Заграничног синода (у Западној Европи), са којим црква на Далеком Истоку није имала контакт током свих ратних година. И тако је било да су хиљаде обичних Руса и, тужно рећи, пет од шест јерарха Руске Заграничне Цркве на Далеком Истоку, ухваћени на Стаљиновој удици: подчинили су се Московској Патријаршији и пријавили се за совјетске пасоше; велики број (укључујући четворицу архијереја) вратио се у Совјетски Савез – за неке од њих више се никада није чуло.

Међутим, Владика Јован је, упркос интензивним притисцима, претњама насиљем и покушајима да га отрују, одлучно одбио да предузме било какав одлучујући корак док се није чуо са митрополитом Анастасијом. Крајем 1945. године, чуо се с њим, сазнао је да Архијерејски Синод још увек постоји и лично је одгледао филм о избору „Патријарха“ Алексеја. Као резултат тога, објавио је верност Синоду којем се као епископ заклео на верност и прогласио избор „Патријарха“ како је представљен у филму као очигледно неканонски. Са овим ставом је Владикина ситуација постала још напетија, због чега је Православна Омладина у његовом окружењу формирала посебну гарду која је тајно пратила Владику свуда и тиме спречила познати план Совјета да га отму и сместе на њихов брод. Коначно, у пролеће 1946, Владикин непосредни претпостављени, архиепископ Пекиншки Виктор, „уклонио“ га је са катедре у Шангају и забранио му службу. Храбро и неустрашивши се, чувши за његову „забрану“, Владика Јован је отишао у Шангајску саборну цркву, попео се на амвон и објавио: „Послушаћу овај указ само у случају да ми се Светим Писмом и законима било које земље покаже да је кршење заклетве врлина, а верност некој заклетви грозан грех“; и служио је Божанствену Литургију упркос забрани од неканонске власти. Верни народ се окупио око свога владике и тиме доказао, његовим исповедањем истинитост његове личне светости, он је сам спасао 6000 верника од совјетских концентрационих логора и префињене обмане и душепогубне грешке „сергијанизма“. Тако је зарадио горку мржњу Московске Патријаршије, чији је „Журнал“ означио његов храбри став за истину „раскол викарног епископа Јована Максимовића“ – стављајући га тако у славну линију са Митрополитом Јосифом Петровградског и исповедницима из 1927. године!

Овај извештај о много оклеветаној Цркви коју је Архиепископ Јован бранио ризикујући свој живот, а која сад прославља педесету годишњицу њеног независног постојања, прво се појавио на руском језику 1960 године (Издање Православна Акција, Женева), и самим тим не покрива важне догађаје у протеклој деценији, посебно обновљени прогон у СССР-у од почетка око 1959. године – што је, међутим, Владика Јован у принципу јасно предвидео.

 

Извор: Часопис Православна Реч, Манастир Платина. Издање # 37, март-април. 1971, вол. 7, бр. 2: Блажени Јован Максимовић, стр. 60 и 61.