ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Катакомбни манастир Свих Српских Светитеља у Аустрији (Беч – Гринбах)
За неколико година у ЕРП у егзилу су основана 33 катакомбна манастира и парохијска храма. На првој линији духовног фронта налазе се ти својеврсни бедеми за одбрану свете православне вере и Светосавске СПЦ. Тако је у отаџбини и у расејању. Тако је и у катакомби Сабора свих српских Светитеља која је основана у месту Гринбах, недалеко од Беча, у Аустрији. И овај манастир као и остале, подигао је верни народ. Како је и колико ко могао. Неко са две лепте, неко више, неко радом, материјалом, саветима, молитвама… Господ није дозволио да се Његова верна и одана војска нађе без коре хлеба и на улици после бруталног прогона којим оркестрирају удружено моћници овога света и века, световна и патријаршијска власт – издајници државе, народа и Цркве.
Неупућени би се можда запитали: чему манастир у Гринбаху, када у граду Бечу постоје три српска православна храма, а у целој Аустрији на десетине. Одговор је једноставан: верујући народ не жели да буде у заједници са новотарцима, издајницима вере и екуменистима. Знају да је то веома опасно по душу и вечно спасење. Милије је искреним верницима да се моле у скромној и незнатној богомољи него у велелепним и грандиозним храмовима – духовно опустошеним. По сличном сценарију, и тамошња епархија СПЦ започела је свој духовни суноврат неканонским одлукама, клеветама и сплеткама против канонског епископа који је дужи временски период био на катедри епископа средњеевропских.
Доласком у Беч нове “патријаршијске принудне управе” (епископа бачког екуменисте и новотарца – нарушитеља црквених канона и иницијатора беспоретка у СПЦ), променама у начину служења свете литургије, приступа светом причешћу, екуменистичким дивљањем и многим другим преступима – народ је почео полако да се удаљава из тих окупираних храмова. Кап која је прелила чашу било је преузимање римокатоличке катедрале од стране поменутог епископа и велика свечаност тим поводом, промоција свејереси екуменизма, лажне вере, лажне љубави, лажног јединства….
Светосавски народ у Аустрији био је принуђен да се потпуно повуче из тог безакоња. Показали су се као чувари свете вере, за разлику од лажних пастира. Почели су да се окупљају и организују молитвене састанке по кућама (као у своје време свети апостоли што су чинили) са једном једином темом, како да преброде невољу која их је снашла. Нису дуго чекали на одговор. Господ их није оставио и молитве су им брзо услишене. Знајући већ дуже времена за праведну, светоотачку борбу и исповеднички пут епископа Артемија и његовог монаштва, они одлучују да се синовски обрате владики са молбом да их прими под своје духовно окриље и благослови им да могу започети са пројектом оснивања манастира у Аустрији.
Са владикиним благословом одмах су започели потрагу за погодним местом и избор је пао на домаћинство које се продавало у маленом и предивном месту Гринбах које се налази на пола пута између Беча и Граца, јер у оба града живи највећи број Срба који су жудели за својом светосавском богомољом. Домаћинство је купљено, верни народ сваког месеца редовно и добровољним прилозима отплаћују кредит, кућа се реновира, манастирско имање са свим помоћним објектима свакодневно се унапређује са благословом Божијим, молитвама владике Артемија и слогом и љубављу верних Светосаваца.
У почетку, у манастир су повремено долазили да служе пс. Максим (сада владика Максим) и о. Иринеј, а затим, чим су се стекли услови за живот, владика Артемије је за старешину манастира поставио о. Димитрија који је из ревности за Бога и свету веру напустио епархију у којој је био замонашен и рукоположен, где је могао да има свега у изобиљу остајући у духовном јединству са екуменистичким епископатом. Међутим, управо је кроз то материјално изобиље и привезаност за земаљска имања, наступила духовна празнина и отупела и спласла борба за православну веру. Привезаност за земаљско, частољубље и властољубље су се пробили испред душе, савести и образа. Тако је нажалост сада стање по епархијама СПЦ. Отац Димитрије – одан Христов војник није могао то немо и мирне душе посматрати већ се придружио ЕРП у егзилу и ставио у послушност духовном вођи СПЦ и савременом чувару светог Православља – епископу Артемију. Са о. Димитријем у аустријској катакомби живи и искушеник Иван који је и аустријски држављанин и који је са осталим члановима српске заједнице учествовао у оснивању манастира.
Чим су се стекли услови, освештана је и пространа капела Сабора свих српских Светитеља која се налази на првом спрату конака и у њој се служе свете литургије и остала свакодневна богослужења. Верни народ сваке недеље капелу потпуно испуњава и примећује се увек долазак нових верника. Конак је добио нови изглед, нову спољашњу фасаду и изолацију, а реновирана је и унутрашњост конака. У приземљу се налази велика кухиња и трпезарија за госте. На првом спрату поред капеле, налази се мања трпезарија за братију, а на другом спрату келије за братију и госте.
У току су радови на новој радионици, гаражи и тераси. Верни народ се приљежно стара о томе да братству ништа не недостаје. Манастир поприма изглед истинске светосавске богомоље која ће бити на понос верном народу који живи у тим крајевима. Ово је случај и са свим осталим нашим катакомбним манастирима. И поред нечувених опструкција, клевета и пропаганде које долазе од стране окупиране Београдске патријаршије, увиђајући духовну опасност која им одатле долази, верни српски народ подиже богомоље – катакомбне задужбине ЕРП у егзилу својим прилозима и жртвом, често одвајајући и од уста али одлучни да прекину општење са лажним пастирима и да сачувају своју свету веру православну чистом и неупрљаном.
На свету литургију код о. Димитрија долазе верници из околине, из Беча, Граца и осталих аустријских градова, а долазе и верници из околних земаља, Словеније, Словачке, Немачке…. Манастир Свих Српских Светитеља у Аустрији има велики духовни потенцијал на пољу мисије. Највећи број новокрштених у манастиру су различитих националности. Последњи који је крштен је брат Јефрем из Сирије, а кум му је брат Натанаило из Словачке који са својим сународницима има жељу (и већ се труде у том правцу) да се са благословом владике Артемија једног дана оснује и наш катакомбни манастир у Словачкој.
Отац Јарослав из Пољске, који је са нашом епархијом одржавао контакт преко о. Димитрија, недавно је и званично канонски примљен у ЕРП у егзилу и богослужи у пољској катакомби (као недавно и ђакон Генадије Кондрашов – сада јеромонах Гаврило који је основао катакомбу ЕРП у егзилу у Москви), а са нашим манастиром у Аустрији у контакту је још неколико свештеника и верника из Западне Европе. Све их повезује иста невоља и иста жеља: притиснути су срамном екуменистичко-новотарском издајом православне вере од стране црквених великодостојника и православног клира у својим помесним црквама и државама, не желе духовно да опште са савременим апостатима, желе да сачувају свој најдрагоценији бисер – свету Православну веру и свим срцем и душом желе пријем у Епархију Рашко-призренску у егзилу под омофор епископа Артемија.
Све катакомбе ЕРП у егзилу су саздане од духовног непоклека и оданости и љубави према светом Православљу. Подижу их Срби православни – Светосавци и духовни син и духовни унуци св. Јустина Ћелијског – епископ Артемије, његово монаштво. Подижу их да би Срби 21. века имали где да огреју своје душе озебле на ветрометини патријаршијске издаје и црквеног секуларизма. Да би имали где главу да склоне од духовне елементарне непогоде афирмисања екуменистичке свејереси. Катакомбни манастири остају као светосавски светионици и свим генерацијама Срба који ће живети после нас, да у насилно наметнутој духовној тами осветљавају пут вечног спасења свим искреним и истинољубивим боготражитељима. Један од таквих духовних светионика је свакако и манастир свих Српских Светитеља у Аустрији. Ако Бог да, биће их све више и светлеће још јаче и у отаџбини и у расејању.
Архимандрит Пантелејмон (Јовановић)
ЕРП у егзилу
На дан св. апостола Томе 19/6. октобра 2016. године
