Протојереј Стефан Икономовски: О значају духовника за православну породицу

Унаредном прилогу доносимо предавање старешине парохијског храма Успенија Пресвете Богородице у Канади, протојереја Стефана Икономовског на тему:  „О значају духовника за православну породицу“. Предавање је одржано на овогодишњем Сабору младости и родитељства у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама.

Уредништво

 

 

 

 

 

 

О значају духовника за православну породицу

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Господе отвори уста моја и она ће казивати славу Твоју! Праведник ће процветати као палма, као кедар на Ливану ће се умножити!

Ваша преосвештенства, часни и преподобни оци, преподобне матере монахиње, браћо и сестре, помаже Бог!

Исповедам и не одричем, него исповедам да ја нисам духовник, али срео сам духовнике и постао ученик духовника. Управивши очи ума на њихов подвиг и видевши крај њихов ми у овом прилогу о њима истинујући у љубави сведочимо…

Бог је Љубав и Он је саздао човека по лику и подобију Своме, као круну свега што је створио, мушко и женско створио их је… И никога и ништа Бог не воли више од човека! И никога и ништа не би требало да човек воли више од Бога! „Није оно Бог што се види телесним очима, нити је човек оно што се види телесним очима. Оно што се види у васцелој природи јесте само нешто од Бога; и оно што се види у телесној ризи јесте само нешто на човеку. Бог је љубав, браћо, што небо спушта к земљи; и човек је љубав, браћо, што земљу диже к небу.“ [1]

„Човек је дивно сложен од тела, душе и духа. Дух је покретач и господар целог бића човечијег. Какав дух онакви покрети душе и тела. Какав дух онакав и човек. Дух покреће душу, а душа тело.“ [2]

„Дух је оно што оживљава, тјело не користи ништа“. [3]

„Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога?“ [4]

„Кола и војске ангелске у небеском царству живе и крећу се само Духом Божјим. Од тог Духа за ангеле извиру четири потока сласти: истина, љубав, живот и радост. Исто је тако и прародитељ рода нашег живео и кретао се Духом Божјим, слично ангелима. Но када се безумно одвојио од правде и Љубави небеске, у њему је наступила једна битна промена. По изгледу он је остао исти, али битна промена била је у томе, што је увређени Створитељ тргао из човека Свој Свети Дух, а човека оставио само са створеном душом и природним духом његовим. С тим природним духом, који је створен, а не удахнут од Бога, отпали човек је осуђен „у зноју лица свога јести хлеб“, слично мравима и пчелама и зверињу. Тако се човек спустио до животиња, господар изједначио са слугама својим, цар уравњао са поданицима својим. Човек бог, постао је човек животиња. Но то није најгоре. Јер су животиње у свом чину чудесне и красне. Најгоре је то што се човек животиња брзо отиснуо до човека демона, по свом слободном избору. По свом слободном избору, поставши нечист суд за Духа Светога, он је одвргао и свој природни, створени дух, и прихватио је у себе трећи дух, дух нечисти, богоотпадни, богоборни, дух адских ангела. Јер кад је човек изгубио Духа Светога, он је остављен на раскрсницу, где влада створени дух природни, и где се сударају два супротна духа: дух светлости и дух таме, или: Дух Божји и дух адски. На тој раскрсници, где влада дух природни, и где дувају два супротна духа, многи су се људи окренули лицем ка духу таме и смрти, док су се само неки окренули лицем ка Богу.

Због тога је и удахнуо Бог у њих (у овим последњима) од Себе Светога Духа, те су се удостојили назвања богова и синова Божјих. Јер све што величанствени Творац наш даје живим створењима Својим, Он даје од Свога или од Себе. Када даје светлост, дажд, плодородност, здравље, успех, познање природе – даје од свога, то јест даје нешто што је Он створио, што је Његово, али што није Он. Када пак дарује Духа Свог Светога – дарује Себе самога. То је својство савршене, божанске Љубави, да дарује не само Своје него и Себе.

И тако, браћо и сестре у Христу, постоје три врсте духа: Свети Дух Божји, дух природни, и дух демонски. Какав дух у човеку, онакав и човек. Три брата (од истих родитеља) са три различита духа тако су далеко један од другога као три света: свет небески, свет земаљски и свет адски. Ето, зато је човека могуће правилно ценити само по духу, који је у човеку. Јер дух је покретач и душе и тела. И све мисли, и жеље, и осећања душе као и дела телесна зависе потпуно од духа, који је у човеку“. [2]

По духу који је у човеку можемо говорити и о три врсте људи: духовни људи у којима Дух Свети обитава и влада, телесни људи који се владају по духу природном, и ђавоимани људи који су поседнути духовима злобе. Тако исто можемо рећи да постоје и њима сродне три врсте породица: православна породица која је интегрисана у Цркву Божију и иде путем спасења, природна породица која је интегрисана у друштво и није на путу спасења или пак трчи поред пута, и против-природна породица која је интегрисана у пакао и заједно са духовима злобе ратује са Богом и људским родом.

Бог је Адама створио од земље, а Еву од Адамовог ребра, док су сви остали људи рођени од њих и њихових потомака по телу. Након што су наши прародитељи Адам и Ева сагрешили у Рају, Бог их је послао у овај свет на епитимију давши им благослов и тиме и наду да ће се покајањем вратити у заједничарење са Њим рекавши им: „Рађајте се и множите и напуните Земљу“… [5]

Од тада, па све до Судњега Дана= краја времена и историје света, Бог, људи и анђели учествују у драми спасења човека= „изгубљене овце“ [6]

која је утемељена у великој Тајни побожности: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави.“ [7]

Бог је браћо и сестре истовремено Добар и Праведан, те по доброти Својој Он жели да се сви људи спасу познањем Истине која је у Христу Исусу. Ипак, по Правди Божијој спасиће се само они који спасење и сами искрено желе, дакле творе вољу Његову по речима Његовим ”кад ово знате, блажени сте ако то творите” [8]

. Обратимо пажњу, да како каже Свети Владика Николај, ”не блажи Господ знање него извршавање! [9]

” То је претешки проблем многих и премногих (схоластика) који ”знају”, али не чине Божју вољу [10]

! Њих разобличава и Апостол Јаков трубећи ”да је Вера без дела мртва” [11]

. Сачувај Боже од слепих вођа и њиховог примера!

„ Али шта говори Писмо? Близу ти је реч, у устима твојима, и у срцу твоме, то јест реч вере коју проповедамо. Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу свом да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење.“ [12]

БлажениТеофилакт Охридски каже: Срцу су потребна уста. Каква је корист ако се верује у души, али се то не исповеда и пред људима? Иако вера оправдава у уму, савршено (потпуно) спасење зависи од исповедања. Вера тада блиста и многима користи. И устима је, међутим, потребно срце. Многи лицемерно исповедају Христа, иако су њихова срца далеко од Њега. [13]

„ Јер Писмо говори: Сваки који верује у Њега неће се постидети. Јер нема разлике између Јудејца и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који Га призивају. Јер сваки који призове име Господње биће спасен.

Како ће дакле призвати Онога, у кога не повероваше? Како ли ће поверовати у Онога, за кога не чуше? А како ће чути без проповедника? А како ће проповедати ако не буду послани? Као што је написано: Како су красне ноге оних који благовесте мир, који благовесте добро! Али сви не послушаше еванђеље: јер Исаија говори: Господе, ко верова проповеди нашој? И тако вера бива од проповеди (досл. од слушања), а проповед (слушање) од речи Божије.“ [14]

Свети Владика Николај Охридски и Жички каже да: “Једна од разлика између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске јесте у томе, што се философија јелинска да сва јасно речима изложити и читањем појмити, док вера хришћанска нити се да сва јасно речима изложити нити пак, још мање, само читањем појмити. При излагању вере хришћанске неопходан је и пример излагача, a при поимању и усвајању потребно је сем читања и вежбање читача. Кад је патријарх Фотије Велики прочитао речи Марка Подвижника o Духовном Животу, он је приметио извесну нејасност код писца, за коју он мудро каже, да „не происходи од тамноће излагања него од тога што истине, ту излагане, боље се схватају посредством вежбања (него посредством речи), и не могу бити објашњене само речима…“ [15]

Решење овог проблема „да се истине изложене у Православној Вери боље схватају посредством вежбања= делима (него посредством речи), и да не могу бити објашњене само речима“ налази се у послушању Духовника.

Духовник= духовни отац је управо тај слуга Божји који је призван да руководи поверену Христоимениту паству путем спасења тако што јој речима и делима излаже= сведочи Свету Православну Веру без које је немогуће спасити душу и наследити живот вечни. Притом, прави духовник своја чада увек везује за Христа, а не за себе и заједно са Св. Јованом Крститељем исповеда и не одриче да „Он (Христос) треба да расте, а ја (духовник) да се смањујем“! [16]

Другим речима он говори својем чаду: „Ти ме поштујеш и мислиш да сам ја нешто велико у твојим очима, али ја желим да испразним себе из тебе и да у теби Вером уселим Христа!“. Пре но што је постао духовник, он се и сам подвизавао и учио Вери под опитним духовником, јер је „спасење у саветима многим“ и научио је да је боље бити учеником ученика него самог себе духовно руководити. Духовник дакле везује паству за Христа Који њу позива на одсецање своје воље у светом послушању речима „ако ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за Мном“. [17]

Блаженопочивши Старац и Епископ наш Артемије каже да: „Духовник не бира своју духовну децу, није онај од кога иницијатива потиче, него који својом личношћу и својом духовном снагом зрачи једну светлост духовну којом привлачи к себи душе жедне и жељне Бога и узвишеног духовног живота.“

Да би могао да обавља службу на коју га је Господ призвао духовник од Духа Светога добија мноштво дарова (пет таланата) које треба да умножава и Богу приноси. Тако по потребама пастве он обавља различите духовне функције: пастира, учитеља, наставника, лекара, мајке…

Као пастир, духовник се стара да напаса словесне Христове овце на пашњацима Јеванђеља и Светог Предања учећи их правилном црквеном животу са редовним заједничким богослужењима у светом храму и свакодневним молитвама у породичном дому или монашким келијама и на сваком месту, а њихово догматско разумевање Свете Православне Вере ограђује међама Светих Отаца, брани и штити их од вукова у овчијим кожусима= лажних апостола, лажних учитеља и посленика, свих богобораца и антихриста, притом полажући душу своју за стадо.

Као учитељ и наставник, духовник Мистагогијом= Тајноводством на примеру личног опита излаже пастви смисао живота у врлинама којим се стиче и даље усавршава дар Вере и човек постаје храм у којем се одвија мистична Литургија срца= царско свештенство…! [18]

Учи их да у молитви најпре ишту Царство Небеско= Светога Духа Божијег и правду Његово, јер све остало биће им придодато… Он храбри своја духовна чада да буду верни сведоци Христовог васкрсења јер је нама дато у Христа не само да верујемо него за Њега и да страдамо, јер свако ко жели да живи побожно у Христу Исусу биће гоњен. Страдање ради Христа и очувања чистоте Свете Православне Вере и спремност да се притом иде до краја и положи живот за Христоименито стадо јесте незаблудиви критеријум по којем се препознаје прави духовник и пастир добри у свим временима од рођендана Цркве на Свету Педесетницу па до Судњег Дана!

Као лекар, духовник хируршки отсеца духовну трулеж (тумор, гангрену, гној)= страсти зла, чисти и превија духовне озледе и ране које настају услед греховних навика или услед напада духова злобе, исповеда духовна чада и даје дијагнозу и лекове за њихове духовне болести и стара се да увек имају попутнину за Небеску Отаџбину. Јер за путовање из једне у другу државу поред одговарајућег пасоша неопходна је и валидна виза. У светој тајни Крштења Бог духовно рађа човека и постаје његов Отац Небески. Тиме верник постаје члан Цркве Христове и добија одговарајући пасош (печат дара Духа Светога) и валидну визу (непорочан живот) за Царство Божије. Али, немарним животом након крштења, услед свакодневних и многобројних сагрешења и брига овога света, виза истиче и неопходно је да буде обновљена у светој Тајни Исповести. Ово је заправо основни циљ духовника, да тако припреми свако своје чадо да након изласка душе из тела она буде прибројана спасенима у Царству Божијем.

Духовник је као град који на гори стоји и неможе се сакрити. А с обзиром да „без невоље нема богомоље“ он је често оптерећен и мукама многих који нису из његовог духовног тора. Ваистину, он тада као милостиви Самарјанин прима свакога кога му Бог шаље и сапатнички и састрадално уз Божију помоћ лечи невољне и приводи их путу спасења и бива један пастир и једно стадо…

Можда је ипак најприкладније духовника упоредити са мајком. Мајка је највољеније биће јер дете природно осећа повезаност и захвалност ка оној која га је у утроби носила, а након што га је на овај свет родила, дојила мајчиним млеком—нерукотвореном храном само за њега припреману… Уз то беба, а касније дете током одрастања од мајке непрестано добија безусловну љубав, мир, спокојство, тиху радост, подршку, сигурност, несебично пожртвовање, песму, благу реч, поуку, знање, веру, бригу за здравље и сваки напредак… Мајка се просто сва утопи у своју децу и као да више не живи својим већ њиховим животима…

Брига за добро својих духовних чада и свих људи! Та брига испуњава узвишени дух и благородно срце духовника у функцији мајке. Пишући o апостолу Павлу, Златоуст га назива „општим оцем света.“ „Кao да је он вели Златоуст, „сам родио цео свет, тако се беспокојио, трудио, старао да све уведе у царство.“ [19]

Духовник се најпре мајчински стара да својој пастви даје храну на време—храни је Светим Тајнама: некрштене приводи крштењу, невенчане приводи венчању, а све који су чланови његове духовне породице наставља на живот у покајању са редовним исповедањем грехова и причешћивању Светим Тајнама саобразно њиховом духовном узрасту. Просто тешко је наћи границу стрпљења и трпљења у односу на падове појединих својих чада које духовник као мајка љубављу покрива, опет и опет изнова их подиже, чисти и ноге им пере еда би се само повратили на пут спасења и преобразили на боље. Духовник мајчински у слабијој деци својој види само оно што је добро и бољешљивом љубављу носи и преузима њихове недостатке на себе.

Као духовни родитељ он се свагда пашти да пробуди чисти разум код својих чада [20]

, да би они призвали и прихватили Светога Духа и вером уселили Христа у себи и били у љубави укоријењени и утемељени [21]

, а са Христом стекли сва неисказана блага и крај вере – спасење душа и живот вечни! „Са вером долази Христос у срце, а са Христом љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у љубави. Када се живи Христос усели у њега, тада он и не гледа више у себи ни веру, ни наду, ни љубав, нити њих именује, него само Христа види и Христа именује. Као воћар у јесен што гледа зрео род на дрвету, те не говори више о цвету ни о листу него о роду, о зреломе роду“. [22]

Из описа службе духовника и различитих функција којом исту обавља намећу се више закључака:

1. Свакој православној породици неопходан је духовник који ће је руководити на путу спасења да би је Бог усавршавао из благодати у благодат. Духовник је решење за проблем „да се истине изложене у Православној Вери боље схватају посредством вежбања= делима (него посредством речи), и да не могу бити објашњене само речима“.

Посредством духовника Бог може преобразити и природну породицу (некрштени муж, жена и деца) у православну породицу.

2. Духовника треба марљиво и молитвено тражити јер свако који иште добија, и који тражи налази, и који куца отвара му се. Притом критеријуми по којима ћемо препознати правог духовника и разликовати га од лажног (који само има изглед побожности, а који се је одрекао њене силе) јесу:

а) духовник мора да везује своја чада за Христа уместо за себе

б) духовник мора бити спреман да положи живот свој ради Христа и очувања чистоте Свете Православне Вере

3. Православна породица која је интегрисана у Цркву Божију и иде путем спасења јесте мала домаћа Црква. Циљ православне породице идентичан је са циљем Цркве—спасење свих њених чланова! Зато свако од њих посебно и сви они заједно морају бити свето послушни Богу и свом духовнику, и свето непослушни ђаволу и слугама ђавољим и свима који су у заблуди—а који ће налазити мноштво изговора да клевећу духовника у покушају да сруше и њега и његову паству.
4. Православни духовник је скупоцени драгуљ-дар од Бога деци Божијој. Он није духовник себе ради него синова и кћери Божијих ради. Он нема неки свој лични план и програм рада него се стара да непрестано извршава вољу Божију и да не скреће ни лево ни десно са Пута спасења Који је Истина и Живот= Господ Исус Христос Бог наш! Он је смерни инструмент у рукама Божијим којим Бог свира и он непрестано прославља Бога по речима: „Тако да се светли светлост твоја пред људима, да виде добра дела твоја и прославе Оца нешега Који је на Небесима“! Иако је стекао дар расуђивања, православни духовник увек филтрира свако своје размишљање саборним Умом Христовим (гр. Φρόνημα= ум Светих Отаца= ум Цркве), па на питање шта он мисли о томе и томе он смерно одговара: „није важно шта ја о томе и томе мислим, него шта Свети Оци о томе и томе кажу“. Њему је Христос све, ама баш све, и он заиста заједно са Св. Првоврховним Апостолом Павлом кликће и цвркуће: „Ја више не живим, него живи у мени Христос“! [23]

Православни духовник, који је своју службу Богу и роду провео „на усавршавање светих за дело службе, на сазидање тела Христова= Цркве“ [24]

стара се за своју паству и по исходу душе из тела по речима Св. Првоврховног Апостола Петра „а трудићу се свакојако да се и по растанку мојему можете опомињати овога.“ [25]

Возљубљена браћо и сестре у Христу, допустите ми да ово излагање о значају духовника за православну породицу завршим речима нашег блаженопочившег Старца и Епископа Артемија:

Оно што бих желео за овога живота, то је да буде онако као што кажу Свети Оци: „Добар син се познаје у одсуству оца“. И кад ме не буде било, кад буде Божија воља, ви ћете бити и треба да будете оно што сте сада: и верни и ревносни и одани ономе духу којим смо живели овде заједно на земљи.

”Небескога свода Врхотворче, Господе и Цркве Саградитељу, Ти нас утврди у љубави Својој, крају жеља, тврђаво верних, једини Човекољупче!”

Какав дух у човеку – онакав и човек. Зато, измоливши јединство Вере и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!

Ово (излагање) је посвећено двојици духовника који су обележили време у којем живимо, блаженопочившем Епископу и Старцу нашем Артемију и блаженопочившем Старцу Архимандриту Јефрему Филотејском и Аризонском.

Молитвама Богородице Спасе спаси нас! Слава и хвала Богу за све! Амин.

 

 ————————————————–

 

[1] Св. Владика Николај, Охридски Пролог за дан 12. јануар – „Беседа о томе како је Богу најмилији човек и човеку Богу”: https://www.eparhija-prizren.org/prolog-06_24

[2] Св. Владика Николај, Царев Завет глава 4 – „у којој весник небески одговара Лазару на питање: шта је најпотребније за човека да проси од Бога?“:  https://svetosavlje.org/carev-zavet/5/

[3] Јв. 6, 63

[4] 1 Кор. 6, 19

[5] упореди 1 Мој. 1, 26-28

[6] Лк. 15, 4-7; Мт. 18, 11-14

[7] 1 Тим. 3, 16

[8] Преподобни Јустин Ђелијски, Тумачење Јеванђеља по Јовану, Глава 13, 17: https://svetosavlje.org/tumacenja-svetog-evandjelja-po-jovanu/15/

[9] Св. Владика Николај, Охридски Пролог за дан 1. март, ”Беседа о знању и творењу”: https://www.eparhija-prizren.org/prolog-03_01

[10] Св. Владика Николај, Охридски Пролог за дан 5. јануар, Расуђивање: … На једном сабору Атињана, на коме беху и изасланици шпартански, неки старац хођаше од клупе до клупе тражећи места да седне. Атињани му се подсмеваху и места му не уступаху. Када старац приђе Шпартанцима, сви скочише на ноге и понудише му место. Видећи то Атињани похвалише Шпартанце красноречивим похвалама. На то им Шпартанци одговорише: „Атињани знају шта је добро, но не творе добро”Ко твори добро, тај личи на дрво које доноси добар плод домаћину своме. А извор добра у човеку јесте добро, богољубиво срце.   https://www.eparhija-prizren.org/prolog-01_05

[11] Јак. 2, 17 и 2, 26: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/NoviZavet/NoviZavet20.htm

[12] Рим. 10,8-10

[13] Блажени Теофилакт Охридски, Тумачење посланице Римљанима 10,10: https://svetosavlje.org/tumacenja-poslanice-rimljanima/12/

[14] Рим. 10,11-17

[15] Св. Владика Николај, Охридски Пролог за дан 24. јун, ”Расуђивање о разликама између красноречиве философије јелинске и вере хришћанске”: https://www.eparhija-prizren.org/prolog-06_24

[16] Јн. 3, 30

[17] Лк. 9, 23

[18] Св. Максим Исповедник, ”Мистагогија: Д. Како и на који начин света Божија Црква јесте слика и изображење душе саме по себи”, видети посебно тачку 8 (скраћено од тачке 2 и 3) http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/maksim05.htm

[19] упореди Св. Владика Николај, Охридски Пролог за дан 30. јун, ”Беседа о бризи за добро свих људи”: https://www.eparhija-prizren.org/prolog-06_30

[20] упореди Св. Владика Николај, Охридски Пролог за дан 23. април, ”Беседа о буђењу чистога разума”: https://www.eparhija-prizren.org/prolog-04_23

[21] Еф. 3, 17

[22] Св. Владика Николај, Охридски Пролог за дан 16. новембар – „Беседа о усељењу Христа у срца верних”: https://www.eparhija-prizren.org/prolog-11_16

[23] Гл. 2, 20

[24] Еф. 4, 12

[25] Св. Владика Николај, Охридски Пролог за дан 19. јул – „Беседа о апостолској љубави и видовитости”: https://www.eparhija-prizren.org/prolog-07_19