Олга Четверикова: „Велики Блиски исток“ и „Велики Израел“ II

Пад СССР и почетак перестројке система светског управљања је проузроковао озбиљне промене у положају Израела. Што се тиче његове међународне политичке мисије он је, пошто је престао да на Блиском истоку буде брана у борби против СССР-а сачувао свој значај као један од главних центара отпора „међународном исламском тероризму“. Међутим, и на том плану амерички ционистички лоби је за Израел припремио специјалну улогу. Модел супротстављености ционизам – исламизам је пренет у друге регионе, пре свега у Европу, где се припрема судар радикалног исламизма са европским национализмом протестантско-ционистичког усмерења, чији је прави симбол постао Брејвик. Али мора да се зна да обе тровачке снаге представљају у ствари производ западних специјалних служби, а њихова жртва ћемо бити сви – и Јевреји, и имигранти са Истока, и Европљани.

Дубоке промене су истовремено дотакле и само израелско друштво, тиме што су јасно поставиле питање његовог „јеврејског идентитета“.

Ради се о томе, да је у последњих 20 година под дејством глобализације у израелској економији дошло до, како пишу истраживачи, „тектонских потреса“, који су потпуно изменили изглед земље. Промене су кренуле још 1985. године, прихватањем „Стабилизационог плана“ којим су скинута ограничења у вези са девизним операцијама, што је створило повољне услове за стране инвестиције, а што је такође отворило могућности да се израелски бизнис усмери ка иностранству. Али праве револуционарне године су постале деведесете године 20. века, које су назване епохом „Великог новца“. Оне су означиле прави почетак крупног израелског богаћења, који је настао као резултат следећих процеса.

Прво – приватизације, тоталне распродаје за мале паре израелским и страним инвеститорима синдикалних и државних концерна и банака, који су до тада владали привредом земље, а који су се проширили чак и на кибуце, који су представљали модел једнакости и солидарности.

Друго – масовне репатријације из СССР-а (400.000 људи) која је допринела појефтињењу радне снаге, екстензивном привредном расту и повећању стабилности послова уопште, појави бума у сфери некретнина и поскупљењу цена и некретнина, и терена (при чему сами репатријанти нису успели да искористе плодове привредног раста).

Треће, скока у развоју грана за које је потребно специјално образовање (хај-тек технологија), чија је инвестициона ажиотажа подсећала на време првих трагача за златом у Калифорнији или Клондајку на Аљасци. Овде је огроман иметак стваран буквално ни од чега. Од 1992. – 2005. год. стране и израелске компаније су стекле или припојиле 150 компанија хај-тека у Израелу, а укупан износ тих послова је био око 25 милијарди долара.[1]

Као резултат тих процеса почетком 21. века економија Израела се нашла под контролом 18 породица, које поседују огромно богатство и утицај, међу којима су најпознатији Ш. Арисон, браћа Офер, Вертхајмери, Нимроди, Л. Леваев, И. Тшува, Е. Фишман, Е. Горовиц, Б. Штајнмец и други. Њихов приход, како процењује аналитичка група BusinessDataIsraël (BDI), 2006. године је износио 50 милијарди долара, односно 77% националног буџета и половина националне индустријске производње у земљи. Три најкрупније банке контролишу 80% банкарског тржишта и имају 70% добити.[2]

Друга последица промена је интензивно продирање страног капитала у Израел, за које су се стекли врло повољни услови после потписивања споразума у Ослу 1993. године. ТНК и ТНБ[3] су буквално за себе откриле израелско тржиште. Своје филијале су овде почеле да отварају компаније Kimberly Clark, Nestlé, Unilever, Procter&Gamble, McDonald, Burger King, British Gas, Volkswagen и банке Citi group, Lehman Brothers, HSBC, Bank of America и Chase Manhattan. Посебно је уочљиво присуство америчких ТНК у сфери високих технологија, где је укупан износ средстава који су оне потрошиле за куповину израелских предузећа изнео 42 милијарде долара. Компаније Intel, Microsoft, као и SAP, IBM Cisco Systems и Motorolaсу управо овде формирале своје прве стране центре за истраживања и разраду. А 2007. године финансијски холдинг америчког милијардера Ворена Бафета је за 4 милијарде долара купио израелску компанију Iscar Metalworking, што представља његову прву својину ван граница САД.

Са друге стране, израелски капитал је почео активно да се улаже у иностранству, у сферама некретнина, грађевинарства, енергетике, пољопривреде, нових технологија. У првом кварталу 2011. године обим страних инвестиција Израелаца се повећао за 5%, и изнео 11,7 милијарди долара. Према подацима Банке Израела укупан износ израелских инвестиција у иностранству је достигао 262 милијарде долара.[4]

Тренутно је израелски капитал највише присутан у Турској, земљама Источне Европе, САД, на Далеком Истоку, у Русији, Украјини, Казахстану. Што се тиче Казахстана, према подацима израелских новина „Гаарец“ четвртину његове привреде контролише израелски милијардер из Киргизије А. Машкевич, који живи овде. Заједно са Ф. Шодијевом и А. Ибрагимовом он је члан познате „евразијске тројке“ која поседује холдинг Eurasian National Resources Corporation, регистрован у Лондону, који се бави производњом електричне енергије и експлоатацијом и прерадом руда у Казахстану. Машкевич, који је истовремено и председник савета директора Еврoазијске банке не само да контролише локалну индустрију алуминијума, гвоздене руде, хрома, већ учествује и у развоју тих грана у Русији и Украјини. Он је такође и на челу Евроазијског јеврејског конгреса, који представља једну од регионалних грана Светског јеврејског конгреса. Тај конгрес спонзорише изградњу највеће синагоге у Централној Азији – „Бејт Рахел – Хабад Љубавичи“, која је добила назив у част Машкевичеве мајке.

Важно је да се констатује да Казахстан, заједно са Азербајџаном, испоручује скоро 90% нафте коју троши Израел, а Азербајџан, међу земљама које су настале на простору некадашњег СССР-а, представља највећег увозника војне индустрије јеврејске државе. Због заоштравања турско-израелских односа експерти претпостављају да Азербајџан може у систему привредних веза Израела мирно да заузме место Турске. Та веза се у последње време развија невероватном брзином, прескачући показатеље те врсте за друге земље са простора некадашњег Совјетског Савеза.

У својим пословима израелски олигарси често заборављају на националне интересе, као што се то десило, рецимо, са браћом Офер, који су окривљени за трговину са Ираном, при чему су заобилазили санкције УН. Интересантно је да се приликом истраге констатовало да десетине израелских компанија, регистроване у европским земљама, које раде у Турској, Јордану и Уједињеним Арапским Емиратима, тајно раде са Исламском републиком. Према подацима новина „Едиот ахронот“ израелске компаније извозе у Иран пољопривредну опрему, ђубриво, цеви за напајање земљишта системом орошавања и сл, а израелске инвестиције се могу наћи и у енергетици Ирана. Председник асоцијације израелско-арапског пријатељства Ј. Меири је овако то прокоментарисао: „Док се политичари са обе стране вређају, бизнис цвета, и односи иранских и израелских партнера су одлични. Посао и политичке изјаве не иду заједно“.[5]

Као резултат такве активне уградње земље у светску глобалну економију израелски капитал се толико слио са транснационалним, да је појам „национална економија“ изгубио сваки смисао (а према рејтингу најглобалнијих земаља света 2007. године Израел заузима 21. место – испред Немачке и Француске).[6] Економска глобализација као приоритетан задатак издваја стварање привлачних услова за инвестирање, што је могуће када постоје мир и минимална умешаност државе. То је процес, заједнички за све, али се он за Израел претворио у велики проблем, јер је ону основну национално-државну идеју довео у сумњу – идеју која у многоме одређује његов „јеврејски идентитет“.

У исто толикој мери на подривању те идеје ради и до сада невиђена социјална диференцијација друштва и све већа раздвојеност између центра (Тел-Авив) и периферије. Данас Израел представља једно од најнеправеднијих друштава у коме је сиромаштво (испод половине просечног дохотка) обухватило 20% становништва. Њега је највише међу репатријантима, ортодоксним јудејцима и арапима. Заоштравају се и остали проблеми, конкретно – шири се наркоманија. Према подацима агенције УН Израел спада у земље код којих је коришћење хероина међу адолесцентима највеће. 2005. године преко 10% младих у земљи је користило ову или ону дрогу, а исто тако и одрасло становништво. Један од најактивнијих потрошача дроге је израелска армија ЦАХАЛ. Израелска наркомафија је у свом пословању тесно преплетена са државним корупционашким системом Израела и њена је делатност проширена и на територију Палестинске аутономије где, према подацима аналитичара, има тиху подршку лица на високим положајима.[7]

Извор сајт Фонд Стратешке културе.
———————————————————————–
[1] Дубсон В. Израильская бизнес-элита. Большие деньги в маленькой стране. М, СПб, Вершина. С. 27. (Дубсон В. „Израелска пословна елита. Велики новац у малој земљи“).

[2] Adiv A. Israël mondialisé: les règles ont changé// http://orta.dynalias.org/inprecor/article-inprecor?id=1209

[3] Транснационалне компаније и транснационалне банке

[4] http://www.zman.com/news/2011/06/15/103714-print.html

[5] http://www.mignews.com/news/economics/world/260511_212700_09696.html

[6] http://www.ural.ru/news/life/news-78955.html

[7] http://www.islamnews.ru/news-20812.html