Рајица М: Опстанак или нестанак

Национална ситуација у којој се налазимо доспела је у ћорсокак из кога нам нема лаког излаза. Док нам отимају државну територију, сузавцем и мецима растерују косметске Србе са својих прагова, они који на политичкој позорници глуматају државнике баве се пречим пословима прикључивању ЕУнији. Прогнозе о неминовном краху евра и саме Ервопске Уније као да до ових политичких нојева и не допиру. Нормално кад су од политичког живота једино научили да обилазе амбасаде у походу по своје мишљење. На пролеће нас чекају најављени избори на којима ћемо изабрати „своје народне“ представнике. Ово је тај ћорсокак из кога треба неповређен изаћи прескачући поломљене тарабе и казаматске зидове.

Пред србски народ се поставља питање свих питања, како успоставити власт која ће истински бити на корист народа. Како премостити јаз ископан ненародним властима између властодржаца и народа, и власт и народ поново саставити у једну искрену, нераскидиву целину. Шта нам ваља чинити да у политички живот Србије повратимо изгубљени смисао а тиме и у свакодневни живот свих нас Срба. Очигледно је да је у Србији Устав мртво слово на папиру које никога од политичара не обавезује. Очигледно је да закон у Србији има миљенике које мази и немилоснике које гази. Имунитетлије србске, нити се Бога боје, нити се људи стиде, заштићени, опијени влашћу. Како ограничити ову игру без граница ником одговорних политичара. Како им стати на крај ако су тачно проценили и паметне и глупе и јефтине и скупе и нешто купили а нешто заплашили. Сва та булумента која се бави расипањем наших добара од државних, преко приватних, до самих наших живота, није ништа друго до један безначајан скуп плахих и лакомих. Њихова снага лажно се манифестује у њиховом броју док су по реалној вредности бескорисна маса медиокритета. Неслободни у политичком одлучивању, безидејни по питању националног интереса, ови паразити на грбачи србског народа задовољавају се пролазним земаљским преслачцима и згртањем непотребних пара.

Ово је данас јасно многим Србима, али, нажалост, многи уместо да траже излаз из овог тунела, гледају како да у њему себично производе шампињоне. Догорева до ноката, нико више нема право да ћути, свако је дужан да се укључи у изналажењу пута за излазак из бесмисла који нас је узаптио. Пред нама су два пута, опстанка или нестанка, утапања у глобализму, потпуни губитак идентитета и животарење сведено на зујање обезглављене мушице и онај други пут свој на своме, чисте савести пред прецима и потомцима. Ово би била дијагноза оболелог србског друштва коју могу жмурећи да одреде многи „лекари“ али треба изнаћи исцељујући лек.

Претворисмо се у дрво које не даје добар род, примаче нам се секира до корена, или ћемо се вратити добром корену који нас носи, или ћемо бити одсечени. Нашем друштву неопходно је потребна унутарња промена духа. Ова промена могућа је искреним повратком вери у Бога и изгубљеном међубратском поверењу.

Срби на Косову вапију за помоћи политичком руковоству Србије, оно затискује уши, прича своје напамет набубане приче о путу без алтернативе. Пред нама је питање, како прочачкати уши онима који их затискују, које смо бирали да нас заступају пред светом.

У раван богова издигнути избором на функцију, узурпираше поверене мандате претворивши их у додворавање светским владарима и гажење сопствених бирача у замену за несметано лично богаћење.

Обмањују нас без креативности, светским владарима подређене личне иницијативе и одговорности, изгубише осећај за интересе бирача и националне интересе. Како, њих, самомњењем заробљене, суочити са чињеницом да свет не постоји ради њиховог себичног добра и да они нису једино добро света. Како у оваквима пробудити савест и у њихове душе удахнути дух живота. Како са мртве тачке покренути заустављени ток живота, тачке на којој га ови пронађени у друштвено корисној лажи у непомаку задржавају.

Како друштвено корисну лаж заменити друштвено и национално корисном истином и уместо људских мана у пословима друштва и државе ангажовати људске врлине. Како победити злодухе времена пуштене из светских сатанских лабораторија да руше Божији лик у човеку. Можда је бесмислено покушавати мењати оне на власти помрачене лакомством, њихове савести су жигосане и они свесно греше, зато се треба окренути народу који греши по слабости воље и незнању. Увек кад је човек и народ одбацивао универзални закон у коме су заувек дати одговори на сва питања живота, западао је у ћорсокак временом постваљених, нерешивих питања. Из оваквих ступица није се увек излазило мирним путем, историја нас учи да су се промене владајућих почесто дешавале на пречац одсецањем трулих грана под туторством туђинских интереса.

Свет је данас много сигурније место за владајуће слојеве друштва, светски елитистички клан чврсто држи све конце у својим рукама, марионете су засад безбедне. Запитајмо се за које време ће то тако остати. Кад једна репертоарска представа изгуби снагу да привуче и одржи будну пажњу публике неопходна је промена а то се управо догађа са светском представом.

Пољуљани стожер европског уједињења евро незаустављиво се руши у прашину. Ускоро ће цела Европа бити принуђена да се упути повратним путем до себе и до сопствених националних вредности изгубљених у процесу уједињења Европе. Наша владајућа гарнитура ће тада остати без спољних савезника са наопаком политиком, и многим злоупотребама произведеним унутрашњим непријатељем, сопственим народом који је немилосрдно злостављала зарад интереса спољних савезника. Ово је неминован и незаобилазан расплет трагедије која потапа цео европски континент. Сви ће бити заузети водом у свом броду тако да неће имати времена да се баве туђим пацовима.

Свака сила за време бива, силни се заборавили и запливали у народној крви, без намере да изађу. Да су читали јеванђељску причу о сналажљивом управитељу не би се овако огрешили о свој народ. Уљуљкала их власт, занеше се у том лажном рају па се овековечише у свом обманутом уму, заборавише да су и они смртни у времену.

Ми који смо народ, не располажемо силом закона, ни рестриктивним апаратом. Народ има само једног пријатеља Бога, и осим себе ништа не може да промени ма колико нам причали о променама. Зато почнимо да мењамо себе, тако што нећемо пристати да на изборима бирамо и мењамо њих који се повијају онако како ветар дува а увек остају исти, непроменљива, неодговорна, власт која ради против нас, свог народа. Ова уставорушитељска владајућа клика нема праву опозицију и право је време да је добије у лику свог народа о чији се глас оглушује и гура га под тепих. Потребно је ставити тачку на овај вишепартијски једнопартизам који једнодушно ради на штету народа и државе. То се може постићи бојкотом предстојећих избора и непрестаном грађанском непослушношћу према узурпаторима власти. Наша власт није наша, наше институције нису наше, све је против нас. Све је у овој земљи девалвирано, урушено и обезвређено.

Потребно је много труда, одрицања и добре воље да се из србске реке живота макне вишедеценијски нанос успостављен преко два лажна сведока и да заустављени живот изнова потече. Заувек треба оставити за нама време у коме су се стицале привилегије и постајало паметним на основу изјаве два лажна сведока. Пред нама је време делања, у времену које нас престиже човеку једино дело мора постати препорука за прве редове друштва а не припадност политичкој партији. Србију распињу партијско породична стабла која за себе узурпираше ексклузивно право на прве редове живота. Сви ови, оно Богом дано право да свако има својих пет минута, искористише по више пута, док га народној већини ускратише. Тражише се међу неуспешним глумцима и певачима док се не пронађоше у „успешним“ новинарима.

Много тога у својим животима примили смо у наслеђе, ми смо збир енергија својих предака која вапи да се оствари. Много је неизмирених дугова између наших потенцијала и наших живота. Наша хтења, ако смо искрени према себи, не смеју превазилазити наше потенцијале. Али на жалост једних и на радост других, време искрености остало је далеко за нама. Могућности се пред једнима отварају, пред другима затварају неким невидљивим силама. Једни се кроз живот возикају, само за њих прокрченим, углачаним путевима, док се други веру и провлаче стрмим козијим стазама са многим препонама. Ово је опште место дуга и недуга који притиска крв кроз генерације. Како објаснити амбициознима да не могу узети оно што им није дато, кад они мисле да им мора бити дато све оно што пожеле. Једноставно, не дајмо им више своје животе на располагање. Бојкотујмо изборе због њихове обесмишљености. Уместо изласка на изборе захтевајмо формирање Владе Националног Спаса која би се позабавила горућим питањем, Србским Националним Опстанком.

Рајица Марковић