С А О П Ш Т Е Њ Е

КСЕНОФОНТ

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ

У ЕГЗИЛУ

ВЕЛИКОПОСНА КОСОВСКА ПОСЛАНИЦА ТУГЕ[1]

 

 

Господе и Владару живота мога, дух лењости,

мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.

Дух здравоумља, смиреноумља, трпљења

и љубави – даруј мени слуги Своме.

O, Господе Царе, даруј ми да будем свестан грехова својих,

и да не осуђујем брата свога,

јер си благословен кроза све векове. Амин.

(великопосна молитва преподобног Јефрема Сирина)

 

Већ у први дан светога и великога поста Свете Четрдесетнице, 14/27. фебруара о. г. док смо у свим храмовима смирено изговарали вишеречену великопосну молитву овог великог подвижника сиријског, затресла се и узбуркала, очигледно сва српска па и Наша, макар и комарачка, но жеравична, свест и савест, о неким новим «бриселским споразумима», а наводно «француско-немачком» предлогу који би наша држава требало да потпише (ко и у чије име!?), а у присуству ЕУ институција, са премијером тзв. Косова.

Као по правилу, у свете и смирене великопосне дане са посебном радошћу и адском ревношћу непријатељ имена хришћанског и Цркве Христове узбуркава животно море и хришћанске савести (сетимо се само хиландарског пожара и мартовског погрома 2004, као и великопосног прогона и свргавања блажене успомене нашег Старца, владике Артемија 2010. године, не залазивши даље у историју).

Без икакве јавне расправе и размене мишљења, као и много пута досада, уз избацивање неколико пробних балона и популистичких драмских фраза и гримаса, отпутовао је председник Србије на «бриселско усаглашавање», а из Брисела се вратио уз још конфузније изјаве о томе да «јесте и да није ништа потписано и договорено».

По старом опробаном рецепту бацања прашине у очи, властодршци Србије већ, ево, скоро двадесет година, смућују, збуњују, застрашују и сламају јавност новинским чланцима и пробним балонима под насловима који отприлике гласе: «Шта је заправо потписано?»

Тог «deja vu» опробаног, и очигледно, веома успешно примењивог рецепта били смо сведоци и при Стефановићевом потписивању «интегрисаних», а уствари граничних прелаза, и при Дачићевим бриселским споразумима 2013, и свим осталим, очигледно антинационалним и ненародним потписима и договорима, све до овог последњег «француско-немачког», а уствари америчког ултиматума српским властима, уз стално махање шаргарепом и шареном лажом неке фантазмагоричке «Заједнице српских општина на Косову».

Наша богоспасавана и исповедничка Епархија рашко-призренска (сада допуштењем Божијим и силом моћника црквених и државних у Егзилу)  увек је била, предвођена великим борцем за очување вере и Косова и Метохије, блаженопочившим владиком Артемијем, и настављач и носилац истинске и нелицемерне борбе, како за чистоту вере, тако и за очување Косова и Метохије.

У том смислу никада није престајала да носи, ма како била потцењена, барјак борбе за очување вере православне и Косова и Метохије, јер је то двоједина борба, јер само очувана и неокрњено исповедана, православна вера осимишљава и оснажује, усмерава и руководи исправним светосавским стилом и искуством нашу борбу за очување српског народа и земље, по свим српским земљама, а посебно на Косову и Метохији.

Нити један наш свенародни сабор, посебно онај најмасовнији у Лозници, нисмо пропустили да се општеприхваћеним одушевљеним осећањем и радошћу, црквено-народно саборно, као и у свим осталим приликама и неприликама, огласимо, макар, као и сада, гласом вапијућег у пустињи, поводом голготског распећа и издајства Косова и Метохије, указујући да се ради о једној дуготрајној издајничкој и кукавичкој драми и процесу (да ли уцењених актера, Бог зна, а време ће показати), «транс»глобалистичким Западом диригованима, локално спровођеног, преко нађених послушника, који ових дана, плашимо се, доживљавају свој недопустиви крешендо.

Стидни и срамни актери овакве драме, који су предали и издали све што су својевремено «urbi et orbi» бранили, па се и Богом живим, стрпљивим и на гњев спорим осветником, клели да се неће смирити док Косово не одбране у оквиру Србије, и даље навлаче на себе и на читав народ, који, смућен и слуђен, расрбљен и расхристовљен, наркотизоване и некротизоване савести чека улазак у ЕУ, проклетство Божије и тешку руку Светитеља Саве.

Само десет дана пред своје свргавање, блажене успомене наш Старац и исповедник, владика Артемије, на скупу у Косовској Митровици, упозорио је окупљене српске представнике на потребу истинског свенародног јединства око косовског знамена и стожера, упозорио на издају и раздеобу која долази управо из Београда (нажалост, показало се, и од оног политичкгог, али и оног црквеног Београда), указао да косовски глас вапијућег са косовског зида плача треба да постане косовска јерихонска труба. И том својом беседом, као и свеукупним верско-националним радом који је вршио на Косову и Метохији и у читавој Србији, зна се како је свети Старац био „награђен“, поругом и понижењем, свргавањем и прогонством и свим осталим казнама које је идућих десет година, све до свога представљења, био изложен.

Зато и данас не чуди, иако трагично, прећутно пилатовско прање руку Београдске патријаршије на челу са патријархом екуменистом – Порфиријем уз пристанак на такву страшну косовску издају. Јер они који екуменистички издају догмате пречисте вере православне, неће ли прећутно и подобно издати и светињу Косова и Метохије, додатно умртвљујући, некротизујући и наркотизујући српску савест?

Свесни сопствене овоземаљске немоћи да се супротставимо таквој трагедији и полому у који овај народ води врх наше државе и Помесне цркве подижемо макар свој глас,  макар своју смирену молитву, овом својеврсном посланицом и речју туге и неслагања, надајући се да ће ипак бити ушију и срца које ће чути и примити.

Чувајмо веру православну и светињу Косова и Метохије, не прихватајући и не слажући се са овим и оваквим потписима, одлукама и издајама, чувајући пре свега светињу вере у страху Божијем, свесни да: «сагрешисмо, безаконовасмо и неправедно поступасмо пред Тобом, нити сачувасмо нити извршисмо што си нам заповедио», али и додајући плачевно: «но не напусти нас сасвим, Боже Отаца!»

Са овим речима, обраћајући се свима вама православнима жеравичне савести, позивамо вас да, колико је свако у својој моћи, послуша речи великог Солжењицина, који нас поучава како да срушимо владавину безакоња и лажи, а то је да свако од нас, не слажући се и не подржавајући ничим владавину безакоња, учини да лаж не влада преко мене. Не учествовати ничим у владавини лажи, ни одобравањем, ни гласом, ни цедуљицом ни куглицом ни аплаузом. И тако ће свако рећи слободно: не у моје име! Не слажући се са владавином лажи ни на црквеном, нити на национално-политичком плану, нећемо јој дозволити да влада преко нас и у наше име.

Нека би дао Бог да се умножи свенародни отпор владавини лажи и свеопште издаје светолазаревског завета наше свете вере православне и светог Косова и Метохије, умножимо своје хришћанске трудове и своје молитве, свој богоугодни пост, поготово у овом периоду Свете Четрдесетнице, свако појединачно и сви заједно, еда би се срушила владавима лажи и издајства, еда би нас Господ, умољен молитвама светога Саве, Светог Николаја Жичког и свих Светих Срба помиловао, подигао и укрепио на свако крепко и добро дело одбране Вере и Отаџбине.

Благослов Господњи са свима вама! Амин.

———————————-

[1] Блажене успомене првојерарх РПЗЦ, митрополит Филарет Вознесенски, од 1969. до 1975. године написао је три Посланице туге, обративши се Предстојатељима Православних Цркава и верном народу поводом све очигледније апостасије и све агресивнијег екуменизма у православној васељени. Нажалост, његове посланице нису наишле на много отворених и пријемчивих срца и ушију за његове дирљиве и вапијуће тужне позиве истине, али су остале као сведочанство истине „анђела филаделфијске цркве“. Нека и ово наше мало сведочанство и вапајна посланица остану сведоком и наше немуште и мале, али искрене речи и позива да се не сложимо са преваром, издајом и отпадијом која нас жеравично пече и разједа. (Еп. Ксенофонт)

 

На I и II Обретење главе Светога Претече,

24. фебруара/9. марта 2023.

у манастиру Богородице Тројеручице

 

+ КСЕНОФОНТ,

Епископ рашко-призренски у Егзилу