Реч Хорепископа Наума на промоцији књиге „Обнова цркве Самодреже 1928 – 1932“

У наредном прилогу доносимо излагање Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског Г. Г. Наума на промоцији књиге „Обнова цркве Самодреже 1928 – 1932“ одржане у манастируз Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, 19. 3. 2023. године.

Поред ове свете духовне насладе, данас нам је Господ дао још једну духовну насладу – ову скромну промоцију књиге „Обнова цркве Самодреже 1928 – 1932“. Слава и хвала Богу и на том великом дару. Хвала и нашој ревносној браћи оцу Дамјану и уреднику књиге брату Зорану Ђорђевићу на душекорисним речима. Хвала и свим ученицима промоције што су својим учешћем додатно украсили ово предивно саборовање.

У бијелој цркви Самодрежи, по предању и народној песми, кнез Лазар је, уочи Косовске битке, причестио своју војску. Исто предање каже да је у Самодрежи, после Косовске битке, било сахрањено тело бесмртног српског витеза Милоша Обилића, као и тела многих српских витезова који своје животе дадоше за Крст часни и злободу златну. Због тога је Самодрежа свети и бесмртни сведок Косовског боја и свети кивот који чува мошти косовских мученика до другог доласка Христовог. Она је свети и громогласни проповедник највеће духовне победе српског народа и његовог опредељења за Царство Небеско, јер је „земаљско за малена царство а небеско увијек и довијека.“

Овај свети кивот, ковчег Косовског завета, више пута рушили су и палили Турци и Арнаути, јер им је она од свих цркава и споменика на Косову и Метохији највише сметала. Добро су знали непријатељи Крста да је Самодрежа верски, војнички и национални символ Срба, труба која Србе позива на устанак и давалац снаге српском народу, те су настојали да је нема, да се њен глас не чује. Са друге стране, Срби су је, знајући њену улогу и значај, када је год било могуће, са великим полетом и радошћу васкрсавали. Тако су себе васкрсавали.

Самодрежу је, средином 16. века, први пут обновио архиепископ пећки и патријарх српски Макарије Соколовић. Касније је опет срушена од Турака. У првој четвртини 19. века била је очувана до свода. Средином 19 века Јашар-паша јој је разнео камење за грађење воденице.

Када је дошла слобода златна и Самодрежа је ослобођена и обновљена, али у знатно мањим димензијама. Било је то на Видовдан 1932. године. Српска војска и народ се тада причестише, први пут после дугогодишњег ропства, и то из руку српског патријарха Варнаве. Књига пред вама говори управо о историјату те обнове. Она је својеврсни проповедник љубави Срба према Богу, роду и Косовском завету. Она је апостол истине да је Косовски завет дубоко урезан у биће Срба и да је неизбрисив. Читава војска богољуба и родољуба српских, која је учествовали у обнови Самодреже, број од 20 000 Срба из свих српских земаља и дијаспоре, присутних на њеном освећењу, јасно печати ову истину.

Ову многобројну војску Срба, нових косовских витезова, предводио је Петар Куновчић, тадашњим начелник округа звечанског, нови ктитор храма. Он је главни јунак ове књиге. Његов труд око обнове Самодреже српска народна душа је препознала и народним песмама опевала. Ове предивне народне песме o обнови Самодреже и његовом великом труду су најлепши украс ове књиге.

Овог новог ктитора Самодреже, новог Милоша Обилића, седам пута рањаваног у три ослободилачка рата, убили су комунисти око 1945. године, на пријаву Арнаута. Његову жртву у борбама за слободу Србије и васкрсење Самодреже ова књига је овековечила.

Књига је плод ревносног труда уредника књиге – брата Зорана Ђорђевића, Србина са Косова, Куновчића наших дана. Нека му Господ за труд на овој књизи и свему што чини за српски народ, за верност Косовском завету, узврати својим небеским благом и вечним животоме у Небеској Србији.

Но, Самодрежа, драга браћо и сестре, није дуго остала у свом новом сјају. Врло брзо дошло је њено ново распеће. У другом светском рату, 1941. године, албански фашисти су одмах ударили на Самодрежу. Цркву су опљачкали, фреске уништили, прозоре поломили, врата скинули, иконостас уништили. Остали су само голи зидови. Када су почели да скидају бакарни лим са крова један арнаут је пао са крова и и на месту остао мртав. Захваљујући томе остао је кров на цркви.

За време комунизма поново је наступила голгота Срба на Косову и Метохији а са њом и голгота Самодреже. 1981. године Арнаути су оштетили цркву и фреске. Крајем јуна 1999. године, после НАТО агресије и доласка војника КФОР-а, демолирали су је и запалили изнутра, а 2004. године, током мартовског погрома, додатно оштетили.

И данас она виси на Крсту објављујући ново распеће свог народа на Косову и Метохији. Тужно зјапе њени голи зидови без крова. Њен под је прекривен смећем и изметом, сточним и људским, види се гареж од подметнутог пожара. Окупирана је као и цело Косово и Метохија. Њени посетиоци изложени су смртној опасности.

Ипак, то нису њене најболније ране данас. Њена најболнија духовна рана била је и јесте прогон њеног архипастира Епископа Артемија, његовог монаштва и пастве, прогон православља на Косову и Метохији, прогон Господа Христа од српских екумениста и глобалиста. То је нешто ново пред њеним очима. То су њене најболније духовне ране. Прогон Христа је и прогон Самодреже. Због тога са апостолом Павлом и Самодрежа говори: „Ја ране Господа Христа на телу свом носим“.

Њена болна рана је и намера најновијих Бранковића у роду српском да њу, свету Самодрежу, заједно са осталим светињама на Косову и Метохији и другим духовним и материјалним благом, продају за шаку долара, ради уласка Србије у Европску унију, ради њеног материјалног благостања, да би Срби могли слободно да граде и путују, уживају и лудују. Није ли то опредељење за царство земљаско, за прашину? Није ли то издаја Косовског завета? Није ли то издаја Господа Христа, Светог Саве и Светог Кнеза Лазара? Пита нас Самодрежа данас са свог крста.

Тако распета телом од Јашар-пашиних потомака а душом од потомака Вука Бранковића, она са болом данас поручује Србима:

„Косово је угаони камен Србије. Без њега Србија ће се урушити. Ко се спотакне о тај камен разбиће се. На кога он падне сатрће га.

Србија је храм а Косово је њен олтар. Ко тај олтар прода продао је Господа Христа који тај олтар освећује и постао је нови Јуда. Тешко је и споменути његов удео. Тешко оном Србину који изда Сина Човечијега, ко изда Косово; боље би му било да се није ни родио“.

А ми, пажљиво слушајући речи Самодреже, помолимо се Свемилостивом Богу да нам подари опроштај грехова јер су они узрок свих наших страдања и отимања Косова и других српских земаља.

Помолимо се Богу, који је љубав, да нас умножи, сложи и обожи.

Помолимо се Свемудром и Свемоћном Богу да нам да мудрости и снаге да оно што смо примили од наших светих предака неокрњено предамо нашим потомцима.

Помолимо се Васкрслом Господу Христу да Самодрежа поново васкрсне, заблиста и пропоје, да се у њој поју литурђије, овог света као и онога.

Помолимо се Господу – сунцу правде и ослободитељу нашем од греха, смрти и ђавола, да и на Косову сунце слободе и правде у сјајним зрацима поново заблиста. Амин. Боже дај.

Догодине у Призрену и Самодрежи!