Хорепископ Наум: О српским војницима и српским савезницима Великог рата

У наредном прилогу доносимо слово Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског г. Наума на Академији одржаној на Гучеву 2. 9. 2023. поводом 109. годишњице Гучевске битке.
 
 

Хорепископ Наум: О српским војницима и српским савезницима Великог рата

Часни и преподобни оци, преподобне матере монахиње, драга браћо и сестре, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу г. Ксенофонта, сабрасмо се и ове године на Светом Гучеву, да евоцирамо успомену, одамо захвалност и поклонимо се гучевским јунацима који своје животе дадоше за Крст часни и слободу златну у Гучевској бици, једној од највећих и најкрвавијих битака српске војске у Првом светском рату. Наша је света дужност да се сећамо српских див-јунака Великог рата и њихове жртве, јер су они за слободу наше отаџбине, дали оно највредније што су имали – своје животе. Њихова тела освећују српску земљу а њихове душе ликују са косовским мученицима у Небеској Србији. Њихова жртва постала је Србима звезда водиља на путу живота и занавек је уткана у националну свест и идентитет. Њихову љубав Христос назва највећом јер су положили живот за крстоносни народ свој и светињу вере. Живели су за ту светињу те су кадри били за њу и умрети.

Сећајући се и поклањајући се српским јунацима Великог рата, сећамо се и поклањамо се правим победиоцима јер су умрли једном добром смрћу за узвишене вредности. Вером у Бога сви они прешли су из живота у смрт, или јеванђелски речено: из живота у живот, из пролазности у вечност, из земаљске у Небеску Србију.

Српски војник у Великом рату није био убица и отимач, већ бранитељ. Бранитељ своје Свете Вере Православне, својих цркава и манастира, кивота и стратишта, свог народа и отаџбине, поља и винограда, културе и обичаја, рукотворина и умотворина. Заробљени непријатељ је за српског војника био сироти човек чију бројност и незнање злоупотребљавају горди, похлепни и среброљубиви појединци, којима је Бог богатство, који су више звери него људи.

У души сваког српског војника живео је Косовски завет. У том завету Косово је била најсветија реч која се са страхопоштовањем изговарала. Своју жртву за отаџбину држали су за високу почаст а не за дужност. Томе их је љубав научила. Својом жртвом су српско име позлатили на похвалу пред Богом Немање и Светог Саве, Душана и Лазара, Милоша и Карађорђа. И они су, као и сви прави Срби, свето-лазаревски завет учинили душом своје душе, срцем свога срца, зеницом свога ока. У њему су се родили, у њему су живели, у њему су и умрли. Због тога имају велику слободу пред Богом. Њиховим молитвама Господ нас чува од пропасти.

Велики рат је био наше свенародно огњено очистилиште. Само огњем рата очишћени и прекаљени могли смо остати народ Божји. У том страшном рату малени српски народ, као праведна страна, устао ја на далеко бројнијег непријатеља као један човек борећи се за своју слободу, тај највећи идеал свих времена и свих слободарских народа. Устао је намучени Србин на непријатеља са вером у Бога и правду Божију и победио. Победила је жива правда Божија те нам је грануло сунце слободе.

Србија је своју слободу скупо платила, најскупље од свих земаља учесница Велико рата. Платила је не златом и сребром, него крвљу, многом и скупоценом крвљу својих најбољих синова. Милион и двеста хиљада Срба принело је своје животе на жртвеник љубави и слободе. Милион и двеста хиљада гробова осветило је читаву српску земљу. Тада се српски народ окитио, као многоценим драгим камењем, великим бројем својих мученика, довршујући тако „недостатке невоља Христових на телу своме“ (Кол. 1, 24). Србија је од тада још већи и дивнији храм Божји саграђен на моштима светих мученика, на једном великом, славном и светом гробљу, које опомиње на будност духовну и испуњава душу тугом и херојством.

Из гробова српских војника Великог рата изникла је слобода коју данас уживамо. Поред једног таквог великог каменог гроба, који чува кости многих српски јунака, ми се данас налазимо. Док у молитвеној тишини поред светог гучевског гроба стојимо, духовним слухом ослушкујемо речи овде сахрањених: „Ми смо овде умрли, да би сте ви живели. Ми смо овде остали, да би ви ишли напред. Слободу коју смо вам ми дали користите, браћо, за стицање духовне слободе од греха коју нам Христос даде и на коју нас позива, за живот у Христу и са Христом. То је прави живот. Напредујте у добру да бисте видели добре дане. Стојте у обе слободе и прослављајте Бога животима својим као што га ми прослависмо мученичком смрћу својом, да би и Он прославио вас“.

Послушајмо њихове речи, драга браћо и сестре, па у миру остваримо још једну победу, победу над грехом. Ову победу они желе да виде код нас. Ова победа нас изједначује са њима. Ова победа је најбоља захвалност њима на великој жртви. Њоме отплаћујемо свој дуг њима.

Ако ли грехом упрљамо слободу коју нам они дадоше онда се показујемо као зли и незахвални потомци који скрнаве њихове гробове и руше храм на њима саграђен. У том случају наш дуг према њима ће са временом расти и може нарасти до мере народног банкрота, то јест, до још једног страдања у рату, још једног огњеног чишћења.

Ми видимо да су нас наши некадашњи савезници из два светска рата, заједно са заједничким непријатељима из та два рата, као лешинари окружили, жедни наше крви. Спремају нам још једну кланицу. Крајем прошлог века су нас срамно и немилосрдно бомбардовали, побили нашу децу и омладину, уништили привреду, раскомадали српске земље, и отели нам Косово. Све ово учинише и чине у намери да најпре униште српско Православље а потом збришу српски народ са лица земље. Тај циљ су имали у оба светска рата, само су га ђаволски вешто и лукаво крили под плаштом савезништва. Данас јасно видимо ко су и какве су им намере. Видимо да су то слуге антихриста, слуге сваке неправде и злочинци какве свет није видео а не наши савезници. То су нови Нерони, Диоклецијани и Максимијани, нови Турци зулумћари.

Знајући све то вратимо се Богу личним и свенародним покајањем. Будимо праве Христове слуге. Не дозволимо да више волимо псе и мачке него људе. Не дозволимо да се према људима односимо као према псима а према псима као према људима, како многи Срби данас чине. Не дозволимо да нам комшије умиру од глади док ми велике суме издвајамо за храну и одећу псима и мачкама. Не дозволимо да нам кафане, стадиони и коцкарнице буду пуне а цркве и душе празне. Не дозволимо да нам блуд, прељуба, чедоморство и други смртни греси убијају душу а чедност да исмевамо. Не дозволимо да нам бог буде новац а циљ живота уживање у животињским страстима и сластима. Све ово нису чинили јунаци Великог рата које данас величамо. Духовна чистота им је победу и донела.

Будимо верни Богу, Божијој правди и Косовском завету, као и свети преци наши. Тада ће нам Бог бити савезник. Када је Бог са нама ко ће против нас. Стојмо, дакле, чврсто у обе слободе, и не дајмо се опет у јарам оба ропства ухватити.

Носимо храбро свој крст од Господа нам додељен и са Светим преподобномучеником Ђаконом Авакумом запевајмо: „Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и нове Турке чека, Па ви чин’те што је вама драго! Скоро ћете и ви долијати. Бог је сведок и његова правда“. Амин. Боже дај.

Догодине у Призрену!