Епископ Артемије: Светом архијерејском синоду за Сабор

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2011, број 1-2 (67-68), стр.17-26

Писмо епископа рашко-призренског и косовско-метохијског, Господина Господина др Артемија пред новембарско заседање Светог архијерејског сабора 2010. године.

Ваша Светости,
Браћо Архијереји,

Овај Свештени Сабор има пред собом свету и одговорну дужност и обавезу да размотри и оцени досадашње поступке и одлуке Светог архијереjског синода, почев од 11. фебруара 2010. године, па све до данас, као и да преиспита своју одлуку од 4. маја у односу на Нас и Епархију рашко-призренску. Ако будемо то радили, браћо Архијереји, вођени и руковођени Духом Светим, просветљене свести и савести, следући Светим Оцима и њиховим одредбама израженим у свештеним канонима Светих васељенских и помесних Сабора, уверени смо да ће резултат тог прерасмотрења бити оцена да су све одлуке о којима je овде реч – неуставне, неканонске и противканонске. Као такве треба их од стране овог Сабора СТАВИТИ ВАН СНАГЕ, васпоставити нарушени црквено-уставни канонски поредак, што значи Нас, као канонског Епископа вратити на трон Епархије рашко-призренске, чиме би се вратили мир и јединство у Српску православну цркву, на духовну радост и задовољство свештенства, монаштва и целокупног нашег народа. То не само да jе неопходно, то је императив овог историјског момента, ако уопште имамо у виду спасење и добро нашег верног народа. У мају смо слично предлагали и молили Свештени Сабор да се зачето зло сасече у корену, да се неправда учињена од стране Синода у фебруару исправи и канонски поредак у нашу Цркву поврати. Није се имало слуха. Безакоње je озакоњено, одлука Синода из фебруара je потврђена и проширена доношењем одлуке (опет без регуларног и канонског судског поступка, дакле без суда и осуде) о Нашем „трајном разрешењу дужности и обавезе управљања Епархијом рашко-призренском“.

Прихватили смо и ту Одлуку Сабора, као и ону Синода из фебруара, нагласивши да то чинимо и подносимо у циљу мира, слоге и јединства Српске православне цркве, иако се са тим одлукама не слажемо. О том Нашем гесту „повиновања“ и „неслагања“ са тим одлукама, довољно јасно смо образложили у Нашем писму Светом архијерејском синоду од 13. септембра 2010. године, са којим сте, надамо се, сви упознати.

Надали смо се да ћe након мајског сабора наступити мир и спокојство, како за Нас лично, тако и за целу нашу Цркву. На жалост, то се није десило. Медији нису престајали са линчом, поједина браћа Архијереји ширили су неистине, клевете и нападе не само у нашој земльи, већ и много шире. Казне од Светог синода су стизале једна за другом. Својим званичним (неканонским), одлукама одузесте Нам управу над Епархијом; забранисте Нам да обитавамо у неком од манастира Богом дане Нам рашко-призренске Епархије; ускратисте Нам духовну везу са Нашом духовном децом; забранисте Нам свако свештенодејство; преко водитељке Нам забранисте да говоримо на конференцији за штампу; забранисте Нам да се одазовемо на позив браће Руса да учествујемо на научном скупу у Петрограду.

Управо те казне „без суда“, а нарочито Акт Синода бр. 924 од 26. августа 2010. са силним (а недоказаним) оптужбама и озбиљном претњом, довеле су до Нашег отрежњења преточеног у писмо Светом архијерејском синоду од 13. септембра 2010. године.

Казне – одлуке Синода са мајског Сабора 2010. године:

1. СА Сабор 4. маја 2010. Одлука (достављена Син. бр. 592 /зап. 420 од 20. 5. 2010): „…трајно разрешити дужности и обавезе управљања Епархијом рашко-призренском.“
2. СА Сабор 5. маја (Ас бр. 72/зап. 179): „Забрана боравка на подручју Епархије рашко-призренске.“
3. Син. бр. 593 од 20. маја, Одлука: Одређује се место боравка, манастир Фенек или Шишатовац.
4. Син. бр. 593, 663 и 673 /зап. 421 од 20. маја: „Забрана духовништва – духовног руковођена монаштвом Епархије рашко-призренске“ (због тога и после тога долази до егзодуса монаштва из манастира Епархије рашко-призренске).
5. Према Акту Синода бр. 592/зап. 420 од 20. маја, 8. jуна сам напустио Косово и Метохију.
6. Син. бр. 762/зап. 557 од 11. јуна, задужује Митрополита Амфилохија, као администратора Епархије рашко-призренске, да обави неке послове.
7. Син. бр. 864 од 9. jула – Налог да позовем монаштво да се врати у своје манастире (то сам учинио 17. jула, а Синод обавестио 20. јула).
8. 22. јула одлуком Амфилохија од 20 јула, одузета Нам кола.
9. 15. септембра, Син. бр. 1126, „Епископа Артемија ставити под привремену забрану свих свештенодејстава до предстојећег, другог редовног заседања Светог архијерејског сабора..“

Оптужбе и кривице у акту Синода бр. 924. од 26. августа 2010. године

1. Синод је забринут због „начина“ Нашег обраћања одбеглом монаштву;
2. Синод „стиче утисак“ да позив није био искрен;
3. Синод види „казуистичан начин тумачења Акта Св. синода“;
4. Види „минимизирање позива“ истом казуистиком;
5. Проблем су Наши претходни интервуји;
6. Именовање: „монтиран процес – суђење без суда“;
7. „Примање на себе на суду у Атини кривице о. Симеона“;
8. Окупљање монаха и монахиња и народа у Шишатовцу;
9. Одбијање да исповедим монаштво које jе остало у манастирима ЕРП;
10. Позив монаштву „неискрено и формално упућен“;
11. Духовна веза са духовном децом „досадашњом“ и „садашњом“;
12. Схватање о „неизгладивости монашког завета“;
13. Антиканонски и антицрквени начин уздизања духовног очинства;
14. Уздизање духовног оца изнад Епископа;
15. Тровање своје духовне деце, расколничким и антицрквеним духом“;
16. Стварање „своје Шишатовачке епархије“;
17. Блаћење СА Сабора и Синода;
18. Подстицање других да то исто чине;
19. Уношење „немира у народ и саблажњавање јавности“; и најзад
20. ПРЕТЊА: „Таквим понашањем [као да je све то непобитно доказано и утврђено] ћете приморати Свети архијерејски синод да предузме нежељене канонске мере“;

Оптужбе и кривице у акту Синода бр. од 15. септембра 2010. године

У том акту се тврди:

1. да нaступамо „антисаборским, антицрквеним и антиканонским ставом“;
2. да „разграђујемо Светосавску српску цркву и ступамо директно на пут раскола“;
3. да „самовласно проглашавамо себе за доживотног канонског архијереја Епархије рашко-призренске“;
4. да се „одричемо своје верности и послушности Сабору арxиjepeja… „;
5. да смо „заборавили да је ван тога Сабора… незамислив епископски чин и епископско служење“;
6. да „своjим нецрквеним и неправославним тврдњама да Нам je (додали: „непосредно“) Богом даровано архијерејско право и власт у Епархији рашко-призренској“, и „да Нам je она, од Бога дата, да Смо одговорни (додали: „једино“) пред Христом Спаситељем и доживотно обавезни (додали: „само“) пред Свевишњим Богом, на потпуно гуруистичко-солипсистички начин, испод нивоа лутеранско-протестантске еклисиологије радикално поричемо Цркву… ;
7. да „одбацујемо одлуке управо свих архијереја Српске Православне Цркве“;
8. да „блатимо Патријарха, Сабор и Синод… „за гурање“ Српске Православне Цркве, на пут богомрске уније, и за друга канонска безакоња и непочинства…“;
9. да „развијамо читав низ неправославних схватања која негирају саму природу Цркве… „да са својом „духовном децом, уносимо немир у црквени народ и, саблажњавајући јавно мњење… дефинитивно их утврђујемо у расколничком духу, а себе проглашавамо за вођу раскола“.

Светоотачки ставови по питању раскола и јереси

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ говори да jе шизма – раскол исто тако (велико) зло као и јерес, и да ни крв мученичка не може да спере тај грех раскола.

Међутим, то се односи на деобе – раскол који настаје (који се изазива) због властољубља и сујете… а не због оних који реагују на гажење установа црквених (питања вере, заповести Еванђелских, јереси).

Има, дакле, раскол и раскол. Пресудан je узрок који до њега доводи. Они први цепају и деле Цркву (одн. отпадају, отцепљују се од Цркве), а не ови други, без обзира што (стварна) расколничка група која влада Црквом, њих карактерише као (стварне) расколнике, као што je било и са светим Јованом и онима који су са њим наставили да опште, клирици и лаици, познат као „Раскол Јованита“.

По Св. ап. Павлу (Еф. Посл. 4, 4-5) јединство Цркве се обезбеђује када су верници „једно тело и један дух“, када има (само): „Jeдан Господ, једна вера, једно крштење.“ То дивно тумачи Свети Златоуст, говорећи да није довољно само „једно тело“, јер може неко да припада „телу Цркве“, али да нема „дух Цркве“, и тада је он пријатељ јересима (као данас: „православни“ Екуменисти) (то су они коіи „имаjу обличjе побожности, али су се силе њезине давно одрекли“). Овде је умесно поставити питање: Да ли прихватамо (да ли се повинујемо) одлуке свих Сабора (и: Синода), и оних разбојничких? Зар у историји Цркве нису постојали „лажни“ и „истинити“ Сабори? Била jе страшна побуна народа у одбрани светог Златоуста, а против одлуке о његовом прогонству. Цео Цариград се излио на улице, препун храм Свете Софије (не ове садашње, него тада катедралног храма) и око њега разгневљене масе, који су били одлучили да и својим животима спрече удаљавање (од њих) драгог Пастира.

Златоуст никад није признао као канонску одлуку о његовом рашчињењу и сматрао jе да су раскол „Јованита“ изазвали његови противници. Он jе око себе имао 40 Епископа и бројно свештенство, који су га подржавали.

Сву кривицу за раскол, Златоуст je бацио на Теофила александријског, који je сазвао разбојнички Сабор „под Храстом“ од пробраних Епископа (њих 27, које je довео са собом из Египта), преступивши канонски поредак Цркве, председавајући Сабором у туђој области, чији jе законити Епископ (Свети Златоуст) био жив и којег je осудио иако није био присутан. „Тако се нешто не дешава (каже Свети Златоуст) ни код лаичких судова, па чак ни у судовима Варвара“.

Златоуст говори: „У тешким моментима (за Цркву) пастирство преузима сам Христос; од оваца прави Пастире, и помоћу њих (преко њих) прогони овцеподобне вукове“. И додаје свети Златоуст: „Ничега се нисам плашио, ни људи, ни дивљих животиња, колико злих епископа“.

У читавој борби (види „Писма из изгнанства“) свети Златоуст je себе држао по страни; „није то чинио да би поново заузео своје место, него да се покаже ИСТИНА и задовољи ПРАВДА“ Али jе до краја живота себе сматрао легалним и канонским Архиепископом цариградским. И служио je.

У писму Епископу Рима Инокентиіу, Светитељ описује монтиран процес против њега па каже: „Ја, међутим, знајући да судије, пред које сам позван да предстанем, нису непредубеђени и беспристрасни – када би (такви) били појавио бих се на суду хиљаду пута – него су противници и непријатељи, као што су показали догађаји који су предходили и који су уследили… Хтео сам да му (Теофилу) ставим до знања, посредно али јасно, да не одбијам да се појавим пред судом, него пред очигледним противником и потпуно јавним непријатељем“.

У том светлу треба рећи да сви Канони који говоре о канонским казнама за свештена лица, увек подразумевају и изричито говоре о нормалном и канонском процесу суђења, који jе резултирао доказаним кривицама и конкретном (образложеном) пресудом (казном). Нема Канона који говори о казнама без судског процеса, и о казнама на основу одлука или гласања (као што je мој случај); прим. Еп. Артемије). Односно, у 28. Апостолском правилу и 4-том Канону антиохијског Сабора говори се о потчињавању пресуди првостепеног суда – док виши суд не преиспита ствар. Ту се говори о пресудама након регуларног процеса.

У Пидалиону (Атина 1976. стр. 35) Свети Никодим Агиорит, тумачећи 32. Апостолско правило, у фусноти бр. 2, говори о светом Златоусту: „Због тога и божаствени Хризостом, будући да jе упитан зашто није испоштовао одлучење (рашчинење) које je против њега изрекао Сабор сазван од Теофила, него га je одбацио пре другог саборског испитивања, одговорио je – зато што није присуствовао суђену, нити jе чуо оптужбе, нити му je уопште дато време да се брани.“ Дакле, зато што није испоштован канонима предвиђен судски процес. (Као и у мом случају! Прим Еп. Артемије).

Акт Синода бр. 1237-II од 12. новембра 2010. године

И најзад, краћи осврт на Акт Светог архијерејског синода бр. 1237-11 од 12. новембра 2010, који jе уследио као оговор на Наш допис Светом архијереjском синоду, упућен 13. октобра 2010. године.

Вековна Канонска и Уставна пракса je да се Епископи позивају на Сабор слањем писама. Онај ко се не одазове таквом позиву, дужан је да Сабору пружи потанка и убедљива образложења о спречености.

Усмено смо од неколицине браће Архијереја сазнали да су сви благовремено (пре више од месец дана) добили писане позиве за заказано заседање Светог архијерејског сабора 17. новембра 2010. године, о чему смо пре и више сазнали из дневне штампе и других медија информисања.

У односу на Нас као Епископа Епархиіе рашко-призренске и косовско-метохијске увео je Свети архијерејски синод праксу да Нас, као оптуженог, на заседања позива усменим, односно телефонским путем и напречац, тј. само у тренуцима кад се расправља, како се то обично каже, „случај Артемија“. Ни по чему, браћо Архијереји, не заслужујемо такво опхођење са Ваше стране.

Добро je свима знано да смо утемељено показали да су оптужбе, изречене против Нас, неканонске и неуставне, и да није поштован прописани црквеносудски поступак. Са тих разлога смо званично изјавили да се неканонским одлукама нећемо повиновати. А то даље значи да пред Богом и Црквом Христовом остајемо доживотни Архијереј Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске све дотле, у ствари, док се у Светом архијереjском сабору не докажу као истините оптужбе изречене против Нас.

Црква Христова je одувек водила рачуна да се епископско достојанство држи високо. Зато je и прописала начин како се позива оптужени Епископ да на Сабору брани своjу невиност: „Епископ који je у нечему оптужен… треба да од епископа буде позван; па ако се одазове и исповиједи, или буде изобличен, нека се одреди казна. Ако позван не послуша, нека се позове и други пут, пославши по њега два епископа. Ако ни тада не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет два епископа. А ако то презре и не одазове се, Сабор нека изрече против њега што нађе да заслужује, да не би помислио, да ће добити шта од тога, што се уклања од суда“ (канон 74. Апостолски, Н. Милаш, књ. І, Нови Сад 1895, стр. 147).

Ми нисмо, дакле, позвани на Сабор ни писаним путем, ни у складу са наведеним 74. Апостолским правилом, што такође говори о исхитрености и непоштовању најосновније, обавезујуће Црквеноканонске и Уставне процедуре наспрам намере да Нам се суди.

У недостатку такве процедуре, а поштујући Свештене каноне и Устав Српске православне цркве, сматрамо се и даље канонским епископом Богом Нам дане Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. С правом и основано тако говоримо најпре зато што су се оптужбе, изречене против Нас, показале анемичне и недоказиве, односно, нису се сучиле са одбраном. А недоказане оптужбе немају никакву правну снагу. Управо због тога оне нису ни могле бити утемељене на Црквеним канонима и Уставу Српске православне цркве.

Додатно истичемо да je такав Наш став у складу, између осталог, и са следећим истинама:

• са 21. каноном Антиохиског сабора: „Епископ… мора остајати при цркви (тј. епископској области), за коју je из почетка од Бога изабран, нити смије исту остављати…“ (Н. Милаш, књ. ІІ, Нови Сад 1896, стр. 67);
• са чланом 8. став 3. Устава Српске православне цркве: „Епископска власт у заједници са свешенством и народом преко својих управних представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима који се овим Уставом предвиђају“;
• са чланом 13. став 3. Устава Српске православне цркве: „На челу сваке епархије стоји епархијски Архијереј, као њен НЕПОСРЕДНИ ПОГЛАВАР. Он je, по црквеноканонским прописима, главни представник и руководилац свега црквенодуховног живота и црквеног поретка у епархији, и управља епархијом уз помоћ свога свештенства и народа“;
• са чланом 69. тачка 9. Устава Српске православне цркве, по којој Свети архијерејски сабор у свом делокругу „објашњава канонско-црквене прописе, опште обавезне и посебне…“, што значи да ће непристрасно преиспитати истинитост навода у одлукама донетим против Нас, али и истинитост и Наших навода у одговорима од 13. септембра и 13. октобра 2010. године;
• са чланом 55. тачка 3. Устава Српске православне цркве, по којој Патријарх, као врховни црквени поглавар „одржава јединство у јерархији Српске православне цркве“, што значи да ћe се истински заложити за поштовање и стриктну примену Црквених канона и Устава Српске православне цркве. „Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух“, по речима 34. Апостолског правила (Н. Милаш, књ. I, Нови Сад 1895, стр. 93).

На крају, братољубиво молимо Архијереје, Нашу брћу у Христу, првенствено ону браћу што предводе у оптужбама против Нас, да се ово Наше писмо наглас прочита пред целим Сабором. Исто то учинити и са предходним Нашим обраћањима Светом архијерејском синоду.

Светом архијерејском синоду и Архијерејима Српске православне цркве остајемо одани служењем Господу Богу и настојањем да се епископско достоjанство не срозава олако, како се не би у праксу уводило непромишљено урушавање црквеног устројства.

Епископ рашко-призренски

и косовско-метохијски

+АРТЕМИЈЕ