ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Интернет – то информационо вашариште и стовариште. Као неки огромни информациони бувљак на коме има свега, од лека, до отрова. Свако види и нађе оно што тражи и жели, то је истина, али и слабост људска ту „умеша прсте“, па и добре намере често на интернету заврше као најгори промашај и грешка, често врло погубна за душу. Добра је намера када неко на интернету тражи реч о Богу, али то често са собом вуче велика искушења и још већи ризик. Наиме, једна од главних препорука савремених лекара (макар оних хуманих) јесте „не лечите се сами, преко интернета“. Па, ако је то погубно (а искуство то показује) за људско тело, тим пре је и за душу. Данас је чест случај да неко прилази вери преко интернета, али се то неретко заврши скретањем у разна јеретичка и секташка учења, што нам показује да је лични контакт са православним пастирима незаменљив. У апотеци је много корисних препарата, али ако се узимају „на своју руку“, без савета лекара, често се они претворе у отров и штете нам, уместо да нас лече. Тако и на интернету, има корисних за душу ствари (иако има далеко више штетних), али без савета конкретног православног духовника (са којим се саветујемо лично), интернет нам може нанети више штете, него користи, ма и на њему гледали само хришћанске, а још чешће „хришћанске“ садржаје. Зато су у том смислу православне књиге и безбедније и незаменљивије, но и оне уз саветовање са православним духовником, који је још незаменљивији у духовном животу и на путу спасења.
Наше скромно пастирско искуство нас је навело да у овом проблему препознамо једну, конкретну, врло штетну појаву. Наиме, разговарајући са неколицином људи, дошли смо до сазнања да су на интернету слушали о „хришћанству“ и „предавања“ о Библији, не питајући се ко су и одакле аутори истих и какво предање и науку ти људи преносе? А многи од њих отворено хуле на свете иконе, називајући их идолима и идолослужењем и све то тврде, наводно, „по Светом Писму“. Суштински проблем, везан за дату тему, је обезбоженост нашег народа, јер је сваки православни Србин са мајчиним мелком требао примити и духовну храну, бити задојен и утврђен у вери православној. Тако васпитан човек би лако препознао лажна учења (све што није православно, јесте лажно) и лажне учитеље, те вукове у јагњећој кожи, односно, преваранте, који се заодевају Бибилијом и наводно библијским учењем. Комунизам, безбоштво је учинило своје, тај благословени континуитет и прејемство домаћег, хришћанског васпитања је прекинут. То са собом доноси духовне „tabulae rasae“ међу људима, који немају никакву свест, а камоли православну савест и основ у вери, православно сазнање вере. Такви немају тај свештени „укус“ и „чувство“ разликовања духова, тј. исправног верског учења, од оног лажног, секташког, јеретичког. Они зато и бивају лака жртва интернет превараната, који се представљају као учитељи хришћанске вере и Библије, притом систематски прикривајући којој секти, тј. верској деноминацији припадају, а има и „слободних стрелаца“, који не припадају никаквој верској заједници и који су искључиво самима себи апсолутни ауторитет, вођени сатанском самоувереношћу, „непогрешивошћу“ и гордошћу. Зато и вели свети апостол: „Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1.Јн. 4, 1). Када би се јасно представили као тзв. Јеховни сведоци, адвентисти, протестански пастори, сваки православни Србин, макар и неупућен претерано у своју веру, имао би одбојан ставе према њима. То и знају ови лажни учитељи, преваранти, зато и прикривају себе, откуда су, чији су, и тако прикривени обмањују и „прелашћују неутврђене душе“ (2. Пет. 2, 14).
Но, да се вратимо главној теми овог чланка, то је разобличење савременог протестанског, адвентистичког, јеховистичког и осталог секташког погрешног и богохулног учења против светих икона1. Да су иконе заиста светиња и показује чињеница да јеретици и секташи, ти лажни учитељи, непријатељи Божји, „непријатељи крста Христовог“ (Фил. 3, 18) и непријатељи Истине, управо хуле на њих. Зашто? Ђаволу смета светиња, тј. часни крст, свете иконе и преко својих слугу, секташа, јеретика и лажних учитеља он хули на крст, на иконе и друге наводи и учи тој хули. Отачко је искуство да нема јеретика који се није позивао на Свето Писмо, свакако, на погрешан начин. Свети Григорије Палама појашњава о чему се ту ради, те вели да јеретици својим поквареним умом (грех јереси је пре свега грех и изопачење ума) погрешно тумаче речи Светог Писма, изврћући их на сопствену погибао (и погибао оних који њихову јерес следе), кварећи њихов божански и истинити смисао. У таквом делу кварења и кривотворачког тумачења Светог Писма лежи и заблуда хулитеља часнога крста и часних икона, који се позивају на Свето Писмо, на потпуно погрешан, селективан и искривљен начин. Погрешан и у смислу схватања написаног и у смислу пренебрегавања и измештања из контекста написаног у Светом Писму.
О чему се ту заправо ради? Јеретици-хулитељи светих икона се позивају на заповест Господњу: „Не гради себи лик резани нити какву слику од оног што је горе на небу, или доле на земљи, или у води, испод земље“ (2. Мој. 20, 4). На овој тврдњи секташи и јеретици, хулитељи крста и часних икона граде сву своју заблуду и јерес. Но, то успевају само кривотовреним тумачењем ове заповести Божје, односно, пренебрегавањем и вађењем из контекста у коме је дата ова заповест. А који је то контекст, показује нам оно што је написано испред и после ове заповести. Испред наведеног стиха је написано следеће: „Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског. Немој имати других богова уза ме“ ( 2. Мој. 20, 2-3). А иза, следеће: „Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим грехе отачке на синовима до трећег и до четвртог кољена, оних који мрзе на мене“ ( 2. Мој. 20, 5). Дакле, овде се се јасно види да је заповест усмерена против идола и идолопоклонства, против одступања од Истинитог Бога, ка коме идоли и идлослужење води. На другим местима наилазимо на сличне заповести: „Немојте градити себи идола ни ликова резаних, нити ступова подижите, ни камена са сликама мећите у својој земљи да му се клањате; јер сам ја Господ Бог ваш“ (3.Мој. 26, 1). Дакле, суштина реченога јесте искључиво очување вере у Једнога, Јединога и истинског Бога у народу Израиљском, кроз избегавање идолопоклонства. Да подсетимо, овај народ је пребивао у мору паганских, многобожних народа, и као такав сам је био склон многобоштву, идолопоклонству. Идолопоклонство је била „мода“ тога доба и непрестана пратећа опасност за Јевреје2, којима је по људском празном умовању и слабости било лакше да верују у „камен и дрво“, попут осталих пагана, него у невидљивог Бога. А проблем идолопоклонства јесте, као прво, што пропагира да има више богова; друго, што, следствено томе, пропагира лажне богове-демоне, који нису богови; треће, што је у идолопоклонству сам идол (ливен, резан, тесан, сликан), био сматран самим богом, дакле, не образом бога, него баш самим, лажним богом. Управо ту заблуду и изобличава свети пророк Исаија, говорећи: „Тада ће се вратити натраг и посрамити се који се уздају у лик резани, који говоре ликовима ливеним: Ви сте наши богови“ ( Иса. 42, 17).
Дакле, Господ заповеда оданост, веру и посвећеност само Њему, те избегавање резаних и начињених ликова и поштовање њих као Бога и сматрање да су ликови богови, чиме се одступа од Јединог Истинског Бога, Господа. Ово је још јасније када погледамо и друге заповести, које је Бог дао Мојсеју. Пре тога бисмо подсетили на речи светог апостола, који вели: „Све је Писмо богонадахнуто“ (2. Тим. 3, 16). Дакле, ако су напред наведене заповести Божје против идола богонадахнуте, а то значи надахнуте и писане Духом Светим, онда је и остатак Светог Писма исти, у смислу те карактеристике и духовног квалитета.
Јеретици, иконоборци, и савремени хулитељи икона, свих протестанских фела, буквално и ван контекста тумаче горе наведене заповести Божје против прављења „ликова“. Но, такво, буквално тумачење ових места јеретике доводи до велике хуле на само Свето Писмо, и на Бога, Који у њему и кроз њега говори, те долазе до тврдње да је Свето Писмо контрадикторно самом себи, тј. да је Бог у Својим заповестима контрадикторан Самоме Себи. Наиме, Сам Господ ствара човека по свом лику и подобију (1. Мој, 5, 1; 1. Мој. 9, 6), да ли тиме Он Сам крши сопствену заповест? Даље, кад би се заиста тако бувкално и искључиво, јеретички и протестантски, ван целокупног светописамског контекста разумела заповест „немојте градити себи идола ни ликова резаних, нити ступова подижите, ни камена са сликама“ ( 2. Мој. 20, 5) зашто би исти Тај Бог на другим местима заповедао Својим слугама да подигну жртвенике управо од камена или од земље и да на њему принесу Богу жртву паљеницу, угодну? Као на следећим местима: „Олтар од земље начини ми, на коме ћеш ми приносити жртве своје паљенице и жртве своје захвалне“ (2. Мој. 20, 24); „Тада начини Мојсије олтар, и назва га: Господ, застава моја“ (2. Мој, 17, 15). Касније је Господ заповедио Мојсију да му начини и жртвени олтар и кадиони олтар, од дрвета ситима (2. Мој. 27, 1), те да олтаре помаже жртвеном, телећом крвљу (2. Мој. 29, 12), да их кади и приноси на њима кад и жртве, те да тиме, уз помоћ тих свештених утвари врши богослужење и богопоклоњење. Сам Бог је Својим прстом писао на каменим плочама3 и дао их Мојсију „за сведочанство“ (2. Мој. 31, 18), да ли и тиме Бог крши Сопствену уредбу о не прављењу ликова? Даље „Господ рече Мојсију: Начини змију ватрену, и метни је на мотку, и кога уједе змија, нека погледа у њу, па ће оздравити“ (4. Мој. 21, 8). Да ли и овим Бог крши Своју уредбу, и како „забрањени резани лик“ чудотвори силом Божјом, ако је све резано и прављено од материје идол? А посебно бисмо истакли детаљну заповест Господњу Мојсију како да начини „Шатор од састанка“, и све богослужбене утвари у њему, потребне ради приноса, жртвовања, служења и поклоњења Богу, уз помоћ свих тих свештених утвари и предмета: „Као што ћу ти показати слику од шатора и слику од свих ствари његових, тако да начините“ (2Мој. 25, 9). Бог је Мојсију дао најдетаљнија упутства о материјалу и начину, моделу, мерама, облику како да изради свештене утвари, за богослужење, за богопоклоњење у „Шатору од састанка“.4 И не само то, већ Господ указује Мојсију на Веселеила као врло вештог мајстора, умешног да изради све неопходне утвари за богослужење, баш онако како је Господ Мојсију заповедио и још је Веселеилу Господ дао „Духа Божјег, мудрости, знања и вештине…“5 „И стаде радити Веселеило и Елијав и сви људи вешти, којима беше Господ дао мудрост и разум да умеју радити сваки посао за службу у светињи, и све што је заповедио Господ. И позва Мојсије Веселеила и Елијава и све људе веште, којима Господ даде мудрост у срце, које год подиже срце њихово да дођу да раде тај посао“ (1. Мој. 36, 1-2). Зар ће Дух Божји учити људе да праве идоле, или уопште да чине ишта противно заповести Божјој? Ето, до какве хуле долазе протестанти, само зато што буквално и искључиво схватају Свето Писмо, како њима одговара и њиховом изопаченом, јеретичком умовању, показујући на тај начин природу сваке јереси, односно, да је свака јерес хула на Духа Светога.
По истом надахнућу Божјем и заповести, коју је примио од Господа, премудри Соломон је зидао Храм Господњи, украшавајући га вешто златом, племенитим дрветом, разним ликовима херувима, палми, јабука, цветова љиљана, лавова, волова итд.6 Да би затим свештеници у новонаправљену „Светињу над светињама“ унели „Ковчег завета“ – највећу светињу Израиљеву. Затим вели Свето Писмо: „А кад свештеници изиђоше из светиње, облак напуни дом Господњи, Те не могаху свештеници стајати да служе од облака; јер се славе Господње напуни дом Господњи. Тада рече Соломун: Господ је рекао да ће наставати у мраку. Сазидах дом Теби за стан, место, да у њему наставаш до века.“ (1. Цар. 8, 9-13).
Дакле, Господ руководи Соломоном, те овај израђује Светињу Богу, Храм јерусалимски украшавајући га резаним ликовима и оног што је на Небу, тј. херувимима и оног што је на земљи, односно палмама, љиљанима, лавовима, воловима… А заповест је Господња да се „не граде ликови ни оног што је на небу, ни оног што је на земљи“. Ако је забрањено начинити икакав лик ради богослужења зашто је Храм Соломонов, који је сав био преукрашен ликовима Господ испунио славе Своје, тј. облаком, тако да нико није од преизобиља славе Господње могао у Њега ући, приликом његовог посвећења? Како је могуће да „слава Господња“ пребива на идолима? Притом, Господ, заповедајући Мојсију да начини херувиме славе изнад ковчега завета, тј. на поклопцу истога, вели да ће му се између та два херувима јављати и са њим говорити. Како се Господ јавља и говори између два од дрвета издељана херувима ако су они идоли? Како уопште објаснити ову наводну противречност Светог Писма? Је ли то Господ час заповеда једно, час друго, супротно првоме? Је ли се то Господ разделио у Самоме Себи?
Наравно да не! Бог да нас сачува од такве хуле. До таквог закључка, боље рећи бунцања протестанске јереси, може доћи само следбеник заблуде тих хулитеља светих икона, односно следбеник њиховог несувислог, буквалног тумачење Светог Писма, уз дрско пренебрегавање и вађење из јасно датог, светописамског контекста извесних заповести Господњих. Дакле, ствар је врло једноставна и јасна, као у осталом и све у Светом Писму: забране израде ликова, односе се на идоле, односе се на забрану и потискивање идолослужења и идокопоклонства, као демонске заблуде, али се тиме не забрањује израда свештених утвари, па и ликова, зарад служења Богу, односно зарад богослужења и богопоклоњења, као што напред и показасмо управо кроз светописамске цитате.
Протестанти ни немају традицију богослужења, богопоклоњења и вршења приноса Богу (или је она сведена до крајњег и незнатног минимума), као што је имамо ми православни, који следујемо и тиме дух, предање и реч Светог Писма, које налаже богослужбено поклоњење, принос и служење Богу, зато ови јеретици себи праве изговор, хулећи тиме на само Свето Писмо и на наше свето богослужење тврдњом да је свака израда и украшавње богослужбених утвари и израда крста часног и светих икона идолопоклонство и идолослужење. Јеретици, поникли на јереси протестантизма (адвентисти, тзв. Јеховини сведоци, пентикосталци, и остали легион јеретички) истичу како се наводно у свему држе Светог Писма, међутим, Свето Писмо заповеда богослужење и вршење приноса Богу, што протестанти и њима слични јеретици немају, јер немају крст, иконе, богослужбене украсе и утвари, укидајући тиме Свето Писмо и заповести о богослужењу и богопоклоњењу, које су дате у њему.
А највећи бранитељ поштовања часних икона јесте Сам Јединородни Син Божји, печат и образ Славе Божје7, икона Очева по природи8, Који се јавио нама као „Син Човечији“, као Богочовек, при чему је невидљиви Бог постао видљиви и опопљиви и изобразиви Богочовек. Управо примајући на Себе Своју икону, тј људску природу, Он сам освештава дело израде светих икона, образа Божјих и образа светих угодника Божјих, тих убељених, очишћених и благодатно рестаурисаних икона Божјих. Јер сваки човек је икона Божја, али умрљана наслагама греха, често до непрепознатљивости, при чему човек не само да престаје да личи на Бога, већ се изједначује са животињом, или чак горе од тога – са демонима. Но, свети угодници Божји су благодатним подвигом и животом очиститли те слојеве греха са себе и у њима је заблистао чист Лик Христов9, по Коме смо сви саздани.10 Зато њих, „децу Божју“ 11, њихов свети живот ми и користимо као свети образ и образац за подражавање и молитвено поштовање и обраћање. Дакле, у у крсту и часним иконома ми се не клањамо дрвету и боји, већ светим ликовима Господа, Мајке Божје и светитеља Божјих, изображених на њима. И свети апостол Павле осуђује противнике Крста Христовог12, тј. крстоборце и иконоборце, поручујући: „ укида се саблазан крста“ (Гал. 5, 11).
Поштовање и част крсту часноме и светим иконама заповеђено је нама православнима одлукама светог Седмог васељенског сабора, где се лепо појашњава да се иконама и изображењима часнога крста, Господа, Мати Божје и светих не одаје служење, већ се целивају из почасти, док служење приличи само Божанској Природи. А такође се сви који одбацују часни крст и свете иконе проклињу, анатемишу као отпадници од Цркве и вере православне.13 Зато упамет се браћо Срби, ако себе сматрате православнима и не слушајте преваранте који вам криво тумаче Свето Писмо, већ слушајте Цркву православну, свете оце и светога Саву, који нам је оставио предање православног поштовања часнога крста, светих икона, крсне славе и моштију светих, кроз које Господ изобилно точи Своју исцељујућу и чудотворећу благодат, која се излива и преноси на нас, када им благочестиво и побожно, молитвено притичемо, потврђујући тиме богоугодност оваквог нашег дела и поступања према светињама Божјим.
——————————————————————————-
1 Слушајући такве „учитеље“, један Србин, који се ваљда сматра православним, нам је рекао „знате, ја сам избацио своју славску икону из куће“.
2 Слично као што је и данас „мода“ и „модеран начин“ живота, понашања, размишљања, својеврсно савремено идолопоклонство, које одвлачи хришћане од служења Богу и приводи их служењу телу, греху и ђаволу.
3 Ако ли служба смрти изрезана на камену словима бјеше у слави, тако да и синови Израиљеви не могоше гледати у лице Мојсејево од славе лица љегова која пролази, Како ли неће служба Духа бити много више у слави? Јер кад је служба осуде слава, много већма изобилује у слави служба праведности. Јер се и не прослави оно што је прослављено том приликом због ове превелике славе. Јер кад је славно оно што престаје, много ће више бити у слави ово што остаје (2. Кор. 3, 7-11).
4 „Нека начине ковчег од дрвета ситима, у дужину од два лакта и по, а у ширину од подруг лакта, и у висину од подруг лакта. И покуј га чистим златом, изнутра и споља покуј га; и озго му начини златан венац унаоколо… И начини заклопац од чистог злата, у дужину од два лакта и по, а у ширину од подруг лакта. И начини два херувима златна, једноставне их начини, на два краја заклопцу. И начини херувима једног на једном крају а другог херувима на другом крају; на заклопцу начините два херувима на оба краја. И нека херувими рашире крила у вис да заклањају крилима заклопац, и нека буду лицем окренути један другом, према заклопцу нека су окренута лица херувимима. И метнућеш заклопац озго на ковчег, а у ковчег ћеш метнути сведочанство које ћу ти дати. И ту ћу се састајати с тобом и говорићу ти озго са заклопца између два херувима, који ће бити на ковчегу од сведочанства, све што ћу ти заповедати за синове Израиљеве.“ (2Мој. 25, 10-21). „И начинише завесе од порфире и од скерлета и од црвца и од танког платна узведеног, с херувимима вешто везеним начинише га“ (2. Мој. 36, 35).
5 „Тада рече Мојсије синовима Израиљевим: Видите, Господ позва по имену Веселеила сина Урије сина Оровог од племена Јудиног, И напуни га духа Божијег, мудрости, разума и знања и вештине за сваки посао, Да вешто измишља како се шта ради од злата и сребра и од бронзе, Да уме резати камење и укивати, да уме тесати дрво и радити сваки посао врло вешто. И даде му у срце, њему и Елијаву сину Ахисамаховом од племена Дановог, да могу учити друге. Напуни их вештине да раде сваки посао, да кују, тешу, везу, и ткају порфиру, скерлет, црвац и танко платно, и да раде свакојаке послове вешто измишљајући“ (1. Мој. 35, 30-35).
6 „Тада дође реч Господња Соломуну говорећи: То је дом што градиш; ако узидеш по мојим уредбама, и уствориш моје законе и уздржиш све моје заповести ходећи по њима, потврдићу ти реч своју, коју сам рекао Давиду оцу твом. И становаћу међу синовима Израиљевим, и нећу оставити народ свој Израиља… А по даскама кедровим унутра у дому беху изрезане јабуке и цветови развијени, све од кедра тако да се не виђаше нигде камен.“ (1. Цар. 6, 11-14, 18). „И тако обложи Соломун дом изнутра чистим златом, и затеже златне ланце пред светињом над светињама, коју такође обложи златом. А у светињи над светињама начини два херувима од дрвета маслиновог; десет лаката беше висок сваки. И намести херувиме усред унутрашњег дома, и раширише херувими крила своја тако да крило једног тицаше у један зид, а крило другог херувима тицаше у други зид, а усред дома тицаху крила једно у друго. А све зидове дому унаоколо искити резаним херувимима и палмама и развијеним цветовима изнутра и споља. И на уласку у светињу над светињама начини двокрилна врата од дрвета маслиновог, којима прагови с довратницима беху на пет углова. И на тим двокрилним вратима од дрвета маслиновог изреза херувиме и палме и развијене цветове, и обложи их златом, и херувиме и палме обложи златом. И врата двокрилна од дрвета јеловог; на две се стране отвараше једно крило, и на две стране отвараше се друго крило. И изреза на њима херувиме и палме и развијене цветове, и обложи златом све што беше изрезано“ (1. Цар. 6, 21-35). „Тако начини и на ступове и два реда шипака на једну плетеницу унаоколо да покривају оглавље које беше на врху; тако начини и на другом оглављу. И на та два оглавља наврх ступова у трему беху начињени љиљани од четири лакта. И сали море; десет лаката беше му од једног краја до другог, округло унаоколо, а пет лаката беше високо, а унаоколо му беше тридесет лаката. И стајаше на дванаест волова; три гледаху на север, три гледаху на запад, три гледаху на југ, а три гледаху на исток; а море стајаше на њима одозго, и задња страна свих њих беше унутра. И начини десет подножја од бронзе, у дужину од четири лакта беше свако подножје, а у ширину од четири лакта, а у висину од три лакта. А на оплати међу угловима беху лавови и волови и херувими; а на угловима беше ступац одозго, а испод лавова и волова беше венац кован“ (1. Цар. 7, 18-36).
7 Он који је сјај славе и обличје бића Његовога и који држи све моћном ријечју својом (Јев. 1, 3).
8 У њима бог овога свијета ослијепи разум невјерника. да им не засвијетли свјетлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога (2.Кор. 4, 4).
9 Који ће преобразити наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе његове (Јев. 1, 21).
10 Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина његова, да он буде Прворођени међу многом браћом (Рим. 8, 29).
11 Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (Рим. 8, 21).
12 Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова (Фил. 3, 18); Који хоће да се допадну по тијелу, они вас приморавају да се обрезујете, само да не буду гоњени за крст Христов (Гал. 6, 12);
13 Одлука светог Седмог васељенског сабора о поштовању икона: Пошто je то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве – јер знамо да je то предање Духа Светога који обитава у њој – одређујемо са сваком пажњом и тачношћу:
Да се паралелно са знаком Часног и Животворног Крста постављају часне и свете иконе – које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала – у светим Божијим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Чесних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у ликовним изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих оригинала. И да се овима одаје целивање и почасно поклоњење (ασπασμον και τιμητικήν προσκύνησιν), али не и истинско служење (λατρείαν) по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (αναθήμασι), тако и у част ових чинимо принос кађења и светлости, као што je то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер, част која се одаје икони (= лику), прелази на Оригинал (= прволик),[30] и ко се поклања икони, поклања се личности онога који je на њој насликан.
Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне Цркве, која je с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који je Христом говорио, и за свим апостолским божанским скупом и за отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: „Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је усред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена“ (Софон. 3,14; Варух 3,13).
Оне пак који се дрзну да другачије мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новотарију; или одбацују нешто од онога што je Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима – (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну, а ако су монаси или лаици да се одлуче од причешћа.
