Предраг Остојић: О промени назива једне улице

Други светски рат је неком „Велики отаџбински“, а неком историјска трагедија

Сваку част одајући светом Цару Николају другом Романову и свој царској Русији, садашњој Руској Федерацији, председнику Медведеву и премијеру Путину, амбасадору Конузину, браћи Русима – целом руском честитом народу, али не и безбожницима и злочинцима којих као кукоља увек свуда има, ипак осећамо дужност разјаснити природу два различита гледишта, руско и српско, на догађаје везане за Други светски рат.

За Русе је Други светски рат — Велики Отаџбински рат, за Србе је тај рат круна уништења српске државности и нације, круна издаје савезника који то нису ни били — само су се тако звали. На крају то је почетак комунистичког црвеног терора над Србима где год се они налазили, а чега је епилог, ево, ово данас: „парадна“ просвета, диктатура медиокритета, жуто-црвена буржоазија, вампирска политика…, једном речју издаја и продаја земље и неба, рода и порода!

Због наше братске љубави према руском православном народу, којег Срби узимају тако као да су Руси Срби и Срби Руси, утиске, чињенице, и поимања овог двоједног народа о Другом светском рату је потребно сагледати у различитом светлу које тај догађај баца на ова два народа.

Наиме, ових је дана у скупштини града Чачка донета одлука да се једна од највећих улица у Чачку назове улицом Црвене армије, уместо да је у част Руској војсци и честитим људима из редова руске армије названа Булеваром Русије или улицом Цара Николаја другог Романова – који је спасао србску војску и Србију у Првом светском рату од историјске и физичке смрти. Но, чачански остаци и потомци црвене банде у управи града Чачка, на челу са социјалистом Вељком Неговановићем, предлажу име: „улица Црвене Армије“, које за Србе не значи исто као за Русе… Зашто то наглашавамо?

Потсетимо се само колико породица у нашем крају, а нарочито том куда се та улица простире и дан данас носи са собом мучно сећање на непочинства која су чинили они припадници те исте армије који су се одрекли Бога зарад црвене идеологије и тиме погазили светињу мајке, сестре – жене, силујући Србкиње у Прељини, Коњевићима, Љубићу…! Управо кроз Коњевиће и Љубић простире се улица којој остаци комунистичког шљама данас надевају тај провокативни назив, то име које многе боли! Свака част православном руском братском народу, али не и црвеним зверима – кукољу којег је увек било у свакој армији, али који није за непочинства кажњаван као у Белој царској гарди и Југословенској Војсци у Отаџбини или као у Карађорђевој Србији – најтежом казном, већ су таква недела промовисана са врха тих тоталитарних црвених организација.

Ако ова одлука локалних комунистичких остатака на власти не наиђе на отпор међу нама живим грађанима овог града, онда себе можемо сматрати само саучесницима комунистичког терора над сопственим суграђанима и нашим прецима већ пострадалима од истог.

у Чачку дана 4. 2. 2012.

Предраг Остојић