Вишеслав Симић: Човек Лета Господњег 7515

Јасно је да је Човек године 2007. Владимир Путин, председник Републике Русије. Ипак, морамо се потсетити да нико не постаје значајан само на основу постојања. Иако су тзв. краљевске личности и савремене звезде естраде покушале да убеде саме себе и свет у то (понекад чак и успешно), ипак су само дела људска то што преображава човека у ону задивљујућу особу чије именовање тако знатижељно очекујемо крајем сваке календарске године.

Ипак, чак и дела Путинова, којима је преобратио Русију од једне од највећих земаља губитница у земљу наде, би прошла непримећено од стране само-проглашеног судије таквих дела – Запада – да није Путин чврсто и неустрашиво забранио Сједињеним Државама Америке да отму Косово од Србије и поклоне га криминалним вођама шиптарске мањине у Србији.[1]

У том стицају околности Косово, само по себи није тако важно (иако свето Србима и примамљиво халапљивим Шиптарима). Али је послужили као испит руске снаге и америчке слабости. Путин је схватио, ако буде чекао до тренутка када америчка дрскост захтева парче руске земље, да ће бити исувише касно да се прикаже као заштитник најсветијих међународних принципа, суверенитета и територијалног интегритета међународно признате државе.

Наполеон је рекао: Принципи су фина ствар, не обавезују те ни на шта. То би могло да се примени и на Косово. Русија можда прво промисли шта је њен интерес пре него што се испречи да брани принципе ако Америка, још једном, прекрши међународно и хуманитарно право. Али, руско ЊЕТ! је запрепастило све на Западу, уљуљкане деценијама владавине Горбачова и Јељцина, испуњених покорношћу и слугерањством.

Једино зато што се успротивио Сједињеним Државама (и, до сада, успешно), Путин је зарадио титулу Човека године од стране једног од најважнијих медија Запада. Ни један други успех му не би донео такво признање. Могао је да нахрани све у Русији, да поправи све путеве у Сибиру, да уведе компијутере у све школе, да истреби корупцију у своме царству – ништа од тога не би било довољно! Али, шамар по сред лица Америке, јавно, управо оно што већина лидера Европске Уније највероватније сања да уради, и заустављање америчког продора на све стране – то је изузетно и заслужно награде!

Очигледно је да је Путин, након што је Русију преобратио у трезног и способног џина, веома пажљиво и дуго трагао баш за таквом приликом.

Али, баш ни један међународни сукоб није имао све оне особине неопходне да Русија успе а да Америка омане. Мешање у збрку у Грузији би само изнело на сунце и руски прљав веш, Украјина би исувише брзо била напуштена од стране Америке и увела би Русију у међусловенски сукоб, шта год да се уради у Африци би остало непримећено од стране Запада који користи Африку само када она може да послужи Западу да умири своју савест, муслимански свет одбацује сваког каурина ма био он и противник Великог Сатане.

Али, господин Путин није могао да чека довека. Америка се шуњала све ближе девичанској позадини Русије, као матори сладострасник који не може да дочека да се баци у задовољавање својих ниских страсти.

Неки позив је био неопходан, нешто заиста чисто и праведно, неки вапај на који се није смело не одговорити.

И то нас доводи до још једног Човека године, али Лета Господњег 7515. од постанка света – до Владике Косовског, његове милости, преосвећеног Артемија!

Нема човека који више заслужује похвале и дивљење него тај растом невелики див-владика. Ипак, на њега се сручише погрде, усмене и оне које могу и телу да нанесу повреде,. Свакодневно и неуморно га њима засипају. Никада нису биле речи Господње истинитије: Благословени ћете бити ви које ће мрзети због Сина човечијег.[2]

Бес који су на њега сасули његови логични непријатељи је разумљив – он је човек који је сам самцат довео до немоћи Америке да створи још једну муслиманску државу на Балкану, у њиховом будаластом веровању да ће тиме да се умиле белосветским исламистима.[3]

Неразумност америчких распусних лидера је разумљива. Чак и када се узме у обзир да то никада нису јавно рекли, про-шиптарски функционери америчке државе знају да се суверенитет не осваја само обичним заузимањем земље. Суверен мора да пренесе суверенитет на освајача иначе ће освајање заувек бити безаконито. Знајући да памћење траје дуже од пораза или страха, САД су, и саме за своје добро, створиле дугу листу потсетника на ово правило – о томе сведоче стотине међународних уговора са индијанским народима којима су обезбедили право на поседовање освојене земље новим власницима.

У случају Косова САД знају да је једини прави суверен на Косову његов Српски Владика! Једино он може да преда ту земљу њиховим тренутним миљеницима.

Стога су на њега, и на његову паству, изручили свако могуће зло не би ли га приморали да попусти. Али, обзиром да су они имуни на то, заборавише да је он човек над којим је извршена дијагноза болести праведника и да он може да издржи, без страха и сламања, цео тај пакао које је Америка створила на Косову. Он га само сведочи речима: Ово је што је морало бити.

Никада није поклекао. Никада није попустио.

А сенатори, народне слуге, амбасадори и други великаши су се топили и нестајали пред њим као да је он био жива Молитва Часном Крсту – пред његовим оптужбама за зло које подржавају, за злочине које крију, за патњу коју одбијају да ублаже и виде.

И што је најважније, тапију косовску никада није потписао!

Замислимо само сав труд и новац који им је због тога пропао! Њихове каријере и репутације уздрмане! Све њихове нискости обзнањене и уписане у Записник Конгреса током сведочења!

А није тако требало да буде!

Од владике се очекивало да им захвали на несрећи која га је снашла и да прихвати од косовских деспота право на ћутњу.

А због њега сада морају да једни друге да приморају да се претварају да су заборавили своје неуспехе, да некако заташкају своје савести, и да се лише последње наде да ће се утешити.

Такође, разумљива је и мржња шиптарских исламиста према њему. Не само да је он Србин него је и хришћански владика, и још једини српски главешина који је остао на Косову не прекинувши нит владичанства српског над њим. И потпуно неупрљан бешчашћем лоповлука или икоје друге гадости, што је управо оно што њихову отимачину обзнањује данас а омогућава да сутра буде кажњена и оповргнута.

Шиптари, та несрећна раса, растурени по туђим земљама на Балкану, поново нахрупише, као и кад су били миљеници Турака и нациста, жељни да искорене доказе о постојању другог на земљи коју они захтевају, али без икаквог трага свог постојања на њој. Зато што никада та земља није ни била њихова.

А владика их је увек благонаклоно дочекивао и позивао их да здруже снаге са Србима на земљи на којој има места и за Шиптаре и за Србе. Владика их никада није одбацио или им оповргао право да ту буду. Владика их је штитио кад су били у опасности и кад су били прогањани.

Заборављајући најосновнију захвалност и пристојност, Шиптари њему не дају за право да опстане на Косову и раде на томе да га заувек изгнају.

Али, такво понашање је логично и предвидљиво од стране оних којима се он испречио на путу ка остварењу њихових циљева.

Оно што је трагично и одвратно је то да највеће и најозбиљније препреке и напади, највеће само-уништавајуће и неразумно одбијање сарадње и признања владикине борбе и патње долазе из саме Цркве и српских власти, иако сви они, барем званично, оглашавају очување Косова унутар граница Србије својим најсветијим и најважнијим задатком.

Ко је то, и шта је то изазвало сукоб неких црквених лица са владиком?

Можда је то зато што их присуство мученика потсећа да Божанско не благосиља њихове Синоде оскрнављене убацивањем вражјег у њихове редове. Или је то зато што његове надљудске врлине у сукобу са ђаволским показују свима да они само изигравају храброст, склоњени на сигурно и далеко од мегдана. Или је то његова способност да, обзиром да је већ био сведоком сваке гадости, гадост препозна, па и ону најгаднију, па неки уздрхте од помисли да ће пре времена да их огласи и због тога морају да га разоружају.

У почетку су противници исмевали његову борбу али су заборавили да је човек који је исмејаван најјасније огладало у коме се беда исмевача одражава. Ипак, очекивали су да ће остати заточен у концетрационом логору који му је одредио НАТО на Косову. Уместо тога, он се упутио право у срце таме. Његова мисија га је одвела у САД, да разбуди добре и смерне, да дигне глас пред моћницима, да оптужи зле и разбојнике пред целим светом.

И чим би се раширила вест о доласку владике у Вашингтон, тако би се раширили свилени скути његових противника, распирили би се и загрнули у своје сени сараднике и савезнике не би ли у савету нечастивом домислили како да омету дело владикино.

Некад пре, а некада и након што би се усамљени владика уздигао и загрмео пред вашингтонским судбоносцима, најнеобичнија свита би се размилела ходницима Конгреса или Стејт департмента, понизна и молебна, као што и треба да се буде пред тим престолима демократије и слободе. Неколико Њихових милости (како су их звали на енглеском), владика других епархија, је било у тим походима, праћених мирјанима, и замало не упропастише труд владике косовског.

Да су били припуштени на Двор француски пре Револуције, нека кнегиња би сигурно о тим свештеничким (не)достојанственицима оставила запис у дневнику: Све у свему, без милости и љупкости, а остатак свите потпуно простачки.[4]

Сећање на њихове ликове, још брже него на њихове речи би било избрисано из памћења оних са којима су се срели. Вашингтон се труди да остави утисак да се ту цене и памте само истинска моћ или истинска лепота. А они немаше ни једно ни друго.

Друга, много гора ствар за тај здруг полусвета је било то што су своју представу изводили пред погрешним гледаоцима. То је било као кад би оркестар серенаду певао под прозором наручиоца а не његове драге. Или, као кад би одсечени прст послали мафијашком куму а не породици отетог.

Њихов задатак је био да Србе, а не Американце, убеде да је самоубиство најбоље за здравље.

И тако су сваки пут пропали кад су покушали да осујете владику у Америци.

А политички фактори у Србији, и они на власти и они у такозваној опозицији, су, у најбољем случају, игнорисали владику. Неки су га, чак, проглашавали реметилачким фактором на Косову и тужакали га окупаторима српске земље.

Изгубљени у минском пољу које су сами засејали, не смејући да се макну јер се боје да не буду разнети, српски лидери су замрзнути, непокретни и дрхте у страху од било ког покрета који морају да направе. Највећи страх им изазива владикино неуморно деловање, нарочито што то обзнањује њихову бескорисност и неважност, и пред Србима и пред страним силама које варају.

Ипак, мора се признати да властодржци Србије нису били потпуно беспослени. Направили су неке измене. Народне вође су спровеле реформе, нарочито војне. Обавезу да се служи народу, и да се народ штити, су преобратили у фарсу дочека са црвеним теписима након повратка са међународних понижења, уз почасну стражу и фотографисање са избеглицама и граничарима дубоко у позадини.

Иако српски лидери позирају као храбри заштитници српске части, њихови вулгарни инстинкти их приморавају да никада не наљуте некога ко има моћ, да запамте свако име којим могу да застраше своје колеге, да пољубе сваку руку која дели богатство и да се наклоне пред сваким идолом власти.

А највише од свега воле да се окупљају и да једни другима честитају на сопственој срамоти.

Слепи пред стварношћу да су њихова деца следећа на списку истребљења, препуштају се најпрастаријем обреду политике: оргији поделе плена. Након што добију награде за трампу Косова за шарену лажу, неће застати да помисле куда ће са пленом када им врата буду разваљена а они изведени на истину пред бесан народ који се све више устремљује ка њима.

Али, за разлику од глувих ушију непријатеља и зачепљених ушију сународника, након година непрестане борбе да спасе Србе и Косово, владикине речи доспеше до отворених ушију председника Путина. Он је разумео и светски значај Косова и његов значај за међународни углед Русије.

То је била та златна прилика која му је требала да уђе у историју!

Владикина упорност и храброст су купиле време Путину да досегне снагу која му требала да би био наименован Човеком године 2007.

Путинов став у вези са Косовом је потврдио да је Владика Косовски Човек године 7515.

Без обзира шта ће бити овоземаљско решење сучељавања Америке и Русије, вечита улога Косова остаје иста као и увек: Оно је симбол борбе добра и зла, испит вере и храбрости, тло на коме се увек силе небеске сукобљавају са силама пакленим.

И они који су нахрупили на Косово, и они који су га за њих окупирали, трубе на све стране да је Косово њихово правом освајања. Али не виде да Косово никада није било толико Српско као данас. Толико Српске крви је натопило тло да је сво биље из ње оживотворено. Шуме, на ветру, шапућу: Срби, Срби, Срби…

Толико се Српских костију и живог меса Српског ујединило са том плодном грудом косовском да ће све оно што из ње роди и храни будуће становнике Косова да их преобрати у Србе – оно смо што једемо!

Срби више нису део само културолошке и друштвене историје Косова.

Управо зато што су истребљени на Косову од Шиптара, Срби су уграђени у његову суштину.

Укопани у ту свету земљу од стране убица који су тиме хтели да сакрију свој геноцид, Срби су постали и саставни део Природне Историје Косова.

Јануар 2008.

професор Стратегије и политичке аналитике
и докторант на пољу државне управе
Ел Текнолохико де Монтереј, Мексико Сити
Вишеслав Симић

———————————————————————————————————–
[1] Не смемо заборавити ужасно бомбардовање Србије 1999, од стране САД и НАТО-а, које је праснуло руски народ из омамљености и отворило им очи пред истином како се Запад понаша у међународним односима. То је омогућило Путину да промени смер Русије и да постане први прави руски државник у скоро 100 година.

[2] Јев. по Луки, 6:22.

[3] На преслушавању пред Конгресом, отвореним за јавност, пред Комитетом за спољну политику (17. април 2007.), председавајући Комитета, народни посланик Демократске странке Том Лантош (мађарски јеврејин, досељеник у САД) је рекао: Да потсетим муслиманске владе у свету да је ово још један пример да САД предводе у стварању доминантно муслиманске државе у срцу Европе. Ово треба да се узме у обзир и од стране одговорних лидера исламских држава, као што је Индонезија, али и од стране џихадиста свих боја и нијанси. Принципи САД су универзални, и у овом случају, САД чврсто подржавају стварање доминантно муслиманске државе у самом срцу Европе.

[4] Тако је записала мадам де Дино, пријатељица кнеза Таљерана, након што је он примио неку групу људи.