СИМПОЗИЈУМ О ПОСТ-ОТАЧКОЈ ЈЕРЕСИ – ЗАКЉУЧЦИ

Закључке са Симпозијума о Пост-отачкој јереси, недавно одржаног под окриљем Митрополије Пирејске, доносимо у наставку.

Уредништво

Нови, за грчку јавност, термин постотачка или контекстуална теологија позајмљен је од Протестантизма, где се користи већ више од четрдесет година, да би изразио, сагласно њима, потребу да се тежиште пренесе на сведочење „цркава“ у вези социјалних питања а не питања вере, јер „догмати раздвајају“.

Парола постотачких теолога за „превазилажење Отаца“ је, са Православног становишта, промашај, ако не и хула, јер Теологија без подвига и Црква без Отаца, тј. без светих, не може се замислити. Црква без Отаца била би „једна лажна хришћанско-протестантска творевина“, која не би имала никакву везу са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, коју исповедамо у Символу Вере.

На догматску свест Православних верника најпогубније делује Екуменизам, јер он релативизује, па практично и укида дијахронијску вредност учења светих Отаца. У тај дух Екуменизма органски се уклапа и новојављени покрет „пост-отачких“ богослова. Ови богослови у својим текстовима показују да не познају чињеницу како Православну и незаблудиву теологију аутентично стварају само они који су очишћени од својих страсти и просвећени нествореном светлошћу божанске Благодати, као и да је превасходни критеријум незаблудивог карактера црквене теологије – светост богоносних Отаца, који су је изразили.

Када се не познаје или запоставља светост, или чак и Православна богословска методологија принципа „следујући светим Оцима“, неизбежно је усвајање „либералног“ умовања и богословског релативизма. То међутим води у „ново-варлаамску“ теологију, која је човекоцентрична и као критеријум има осамостаљени рацио.

„Постотачко“ богословље, сагласно критеријумима Цркве, потврда је преузношења интелекта. Зато је и немогуће његово црквено озваничење.
Православно академско-научно богословље није позвано да замени светоотачко-благодатно богословље, али нема ни право да излаже друго, ван аутентичног богословља Цркве.

Знаменити „постотачки“ богослови негирају јасне границе које отачко Богословље поставља између Православља и јереси, са последицом да усвајају један претежно синкретистички модел.

„Пост-отачко“ богословље јасно скреће од предањског богословља, како у односу на начин, претпоставке и критеријуме православног и неисквареног богословствовања, тако и у односу на садржај црквеног светоотачког богословља.

„Постотачки“ богослови показују се „нетолерантни за различитост“, оптужујући за „отачки фундаментализам“ све који се не слажу са њима и критикују њихове новојављене теорије.

Велика одговорност за избегавање кварења Православне вере, Богословља и сведочења, налази се данас на црквеном вођству.

Такозвано постотачко богословље креће се у философској и интелектуалној перспективи, и води право у Протестантизам.

Црква није само Апостолска него и Отачка, и чињеница да „постотачки“ богослови не могу да противстану и оповргну учење Отаца, него мењају пут бришући их, представља сјајну победу Светих Отаца.

Ми који припадамо Цркви наставићемо да следимо Свете Оце, „следујући божанственим Оцима“, да не бисмо померили и прешли границе које су они поставили.

Подстичемо на буђење отачке свести свих, заједно са ауторитативним бдењем црквених пастира, како бисмо одлучно допринели одбацивању кварења које се покушава на лукав начин.

Превод са грчког
Архим. Симеон

Напомена:

Погледајте најаву Симпозијума.