Један другачији празник

Сведочанство Митрополита Лемеског г.г. Атанасија о Старцу Пајсију

Посетио сам старца септембра 1977, био је понедељак, уочи Воздвижења Часног Крста. Закуцао сам на врата веома рано изјутра, Старац ми је отворио. Био је веома радостан и расположен. „А, лепо је да си стигао ђаконе“, рече, „сутра је празник. Доћи ће појци, наручио сам и рибу, недостајао је само ђакон. Сада си стигао и ти, тако да је све у реду“. Причао је још нешто тако шаљиво. Касније ми је рекао: „Остаћеш овде вечерас“.

Знао сам да Старац није никога задржавао на конаку. Чим ми је ово рекао, поскочио сам од радости.

Отишли смо до цркве, и рече ми да средим Свети Престо. Обрисао сам прашину, почистио ходник, урадио све што је потребно. У себи сам осећао велику радост. У подне смо сели да ручамо. Скувао је чај, донео је двопек и неко зеље из своје баште.

Велики утисак на мене је учинило када смо стали да се помолимо. Старац је почео „Оче наш…“, подигао руке, и изговарао то са толиком посвећеношћу и побожношћу, као да је заиста разговарао са Богом.

После ме је одвео до келије па сам се одморио неких сат времена. Затим смо служили мало Вечерње на бројанице.

Када смо завршили Старац ми је рекао: „Види, ђаконе, сада ћемо да служимо бденије на бројанице, а ујутру ће доћи свештеник да служи Литургију. Знаш ли да се молиш на бројанице? Ево овако“ и даде ми упутство. Било је мудро то упутство, како не бих задремао током ноћи. Рече ми да окренем једну бројаницу од три стотине говорећи „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Затим једну бројаницу од сто Богородици. Па једну бројаницу од три стотине Христу за живе. Једну бројаницу од сто Богородици за живе. Па једну бројаницу од три стотине Христу за упокојене. Једну бројаницу од сто Богородици за упокојене. Затим једну бројаницу од три стотине Часном Крсту, па једну од три стотине „слава Теби Боже наш слава Ти“. Први пут сам чуо за такву врсту молитве. Одмах ми је објаснио: „Ова бројаница је славословље. Кад њу завршиш, почни опет испочетка“.

И каже ми, „ако зачујеш неку буку, немој да се уплашиш. Има овде дивљих свиња, шакала исл“. Поставио ме је у мали Архондарики и рекао ми да ће око поноћи доћи да ме позове, да идемо у цркву да читамо молитве за свето Причешће.

Повремено сам чуо старца да уздише дубоко. Понекад би ми закуцао на зид и питао: „Ђаконе, спаваш ли? Да ли си добро?“.

Нешто пре један, када је већ прошла поноћ, пошли смо у црквицу. Ставио ме је у једину стасидију која је постојала, и даде ми једну свећицу да бих читао молитве пред свето Причешће. Он је стајао поред мене, са леве стране, и почео је да изговара стихове: „Слава Ти Боже наш, слава Ти“. Сваки пут када би изговорио стих, прекрстио би се и поклонио до земље.

Када смо стигли до тропара „Маријо, Мати Божија…“ (Богородичан пете Песме Канона, прим. прев), сећам се да сам само дотле читао, након што је Старац рекао „Пресвета Богородице спаси нас“, осетио сам нешто… не знам, не могу то да изразим, и стао сам. Тада је почело да се њише кандило испред иконе Богородице, не нагло, него се ритмично кретало ширином иконе, а цела црквица се испунила светлошћу. Видео сам и без свеће, и на тренутак сам помислио да је угасим.

Окренуо сам се Старцу. Видех га где држи руке прекрштене на грудима и сагнутог до пода. Схватио је да желим да га нешто питам, и даде ми знак да не говорим. Остао сам у стасидији, а Старац сагнут поред мене. Осећао сам велику љубав и поштовање према Старцу и осећао сам да се налазим у рају.

Остали смо у том стању негде пола сата – сат, нисам могао тачно да проценим. Нисам знао шта да чиним. Несвесно сам наставио да читам молитве пред свето Причешће, и када сам стигао до молитве „Од прљавих усана…“, прво је полако почела да трне светлост, а затим се зауставило и кандило. Завршили смо молитве пред Причешће и изашли смо у ходник. Ставио ме је да седнем на једну столичицу, док је он сео на неки сандучић ћутећи. Након неких сат времена, упитах га:

– Старче, шта је то било?

– Које?

– Па кандило. Како се то њихало кандило толико дуго?

– Шта си видео?

– Кандило Богородице се њихало лево-десно.

– Само то си видео?

– И светлост.

– Још нешто?

– Ништа друго нисам видео. (Старац, док је питао шта сам још видео, биће да је видео нешто више).

– Ма није то било ништа.

– Како није било ништа, Старче? Њихало се кандило и видела се светлост!

– Е, па зар ниси чуо шта пише у књигама, Богородица обилази келије монаха и гледа шта раде? Па прошла је и овуда, и видела две луде, па ко вели да нас поздрави, и зањихала је своје кандило.

Касније је сам почео да ми прича своја различита искуства. Рече ми како је видео свету Ефимију, и многе друге ствари. Моје расположење се потпуно променило. До јутра ми је причао духовне ствари. Нагласио ми је: „Ово ти ђаконе говорим из љубави, да бих те помогао, не да би помислио да сам нешто“.

У 5:30 дошао је свештеник и Старац је хтео да служим Литургију, али ја нисам имао ђаконске одежде. Он донесе тада један стари стихар, затим један епитрахиљ, начини га као орар, закачи га чиодом, нађе и неке наруквице, које ми је ставио на руке. Био сам као пајац, али је то била најлепша Литургија у мом животу. Били смо само нас тројица.

Задржао ме је до суботе. Једном ме је послао до келије Буразери, да видим своје земљаке и да останем до поднева како бих ручао. И још једном ме је послао до Ставрониките, опет како бих јео, јер је у својој келији имао само чај и двопек.

Преузето из књиге: Јеромонах Исак, Житије Старца Пајсија Светогорца, стр. 256-261. Издање Колиба Васкрсења, Капсала, Света Гора, 2004.

Превод са грчког
Архим. Симеон