Епископ Артемије: Интервју Руској народној линији

Драги Владико, многи људи у Русији су пажљиво пратили ситуацију у Епархији рашко-призренској после Вашег одстрањења са трона. Кажите нам нешто о свом садашњем положају, шта значи умировљени владика, где ћете се даље подвизавати?

Пре свега, захваљујем се „Руској народној линији“ што показује интересовање за збивања у СПЦ и посебно за догађаје на Косову и Метохији. Тешко је рећи нешто о моме одстрањењу, што би било прикладно и укратко речено, а поготово о томе шта значи умировљени владика, одстрањени владика. Знате како је, то ми је први пут у животу па немам искуство шта то значи, али то значи отприлике фирма на празном дућану. Остало је име владика, звање владика, али без упражњавања владичанских дужности и обавеза које смо имали скоро 20 година на Косову и Метохији. Но, хвала Богу, оно што је остало, остала је могућност служења, богослужења и рада на духовном и научном плану. Надам се да ћу имати времена да се тиме више бавим сада у манастиру у коме ћу бити (а Синод је одредио да то буде Шишатовац на Фрушкој Гори у Сремској епархији), него што сам то могао раније док сам био активни епископ на Косову и Метохији, јер тамо су биле заиста многе обавезе, многе дужности, тако да није остајало много времена за неки озбиљнији научни и књижевни рад. Нисмо се још тамо преселили, јер је било потребно неке адаптације урадити, да би се просто створили услови за најскромнији начин живота и могућност рада.

 Решење без преседана Светог Архијерејског Сабора СПЦ о Вашем умировљењу, изазвало је реакцију без преседана монаштва Рашко-призренске епархије. Многи монаси су напустили своје обитељи (Црна Река, Архангели и многи други). Шта Ви мислите, какве могу бити последице свега тога?

Па, уопштено да Вам кажем, последице свих ових збивања од фебруара па до данас су веома штетне и трагичне за СПЦ и за наш православни народ, посебно онај на Косову и Метохији. И ово што се сада догађа са монаштвом Епархије рашко-призренске, њиховим одласком из својих светиња и манастира, сигурно ће оставити дубоког трага у животу тога народа, који је навикао на наше манастире, на наше монаштво, у које су радо долазили ради духовних потреба, исповедали се, молили се Богу, причешћивали се и тако даље, јер сви ови догађаји су унели неспокојство не само у монаштво него и у православни народ, у наше вернике који не могу да схвате због чега се то све догађа, и то доживљавају на један веома тежак начин. 
Што се тиче самога монаштва, оно се заиста налази у једном тешком положају. Иако су сви монаси који су напустили Рашко-призренску епархију регуларним путем тражили канонски отпуст од садашњих епархијских власти, тј. администратора господина Амфилохија, а пре тога Атанасија, нису добили канонски отпуст, али су зато добили претње и забране свештенодејства, причешћивања и претње црквеним судом уколико се не врате у своје манастире и не прихвате новонасталу ситуацију. Прети им се лишавањем свештеномонашког чина, или можда чак и нешто горе, као што се то десило оцу Антонију који је лишен монашког чина и чак искључен из црквене заједнице на две године. Сматрам да је то једна непримерена мера, која се предузима према овом монаштву које је двадесет, тридесет година било заиста светлост свету и со земљи, да се сада са њим тако поступа само зато што не могу да прихвате одлуку СА Синода, којом се Нама, као њиховом духовнику, не више као епископу него као духовнику, забрањује брига о својој духовној деци, дакле о монасима. Мислим да је та одлука коју је Свети Синод донео, не указавши на основу чега и због чега, управо кап која је прелила чашу трпљења и да је зато монаштво на овакав начин одреаговало. Они су у многим својим изјавама и писмима објаснили свој став али и своју спремност да прихвате све што Црква буде предузела против њих, сваку казну, али да се вратити не могу нити подчинити новонасталој ситуацији.

Многи у Русији сматрају да су финансијска питања само изговор а да су стварни узроци организоване кампање постали Ваши погледи по питањима екуменизма, филокатолицизма као и отворено антиамеричка и антинатовска позиција. Како се Ви односите према данашњим покушајима Православних Цркава да се зближе са Ватиканом? Говоре да ми имамо више заједничког него разједињујућег. Зар су филиокве и друга догматска одступања Римокатоличке цркве безначајни проблеми у односу на неопходност борбе за моралност или помоћ сиромашнима, како они говоре?

Мислим да се то мишљење које превладава у Руској Цркви у потпуности подудара са чињеницама, јер такво је мишљење и нашега народа не само на Косову и Метохији него у целоме свету. Такво је мишљење (на основу чињеница) и у православној Грчкој, где такође схватају и разумеју да је ово само један повод и разлог који се износи за јавност а да се прави разлози, као што сте навели у своме питању, не помињу. То је нешто што је пресудно у целој ситуацији и што не би било добро отворено износити, али у суштини то је тако. Ја сматрам да није згодно, и нећу говорити о мојим ставовима о том питању, али мислим да такво мишљење свакако има своје оправдање. Јер такозвана финансијска питања, која се узимају као повод или разлог за моје уклањање, нису ничим потврђена; нити грађанским истражним поступком, нити сведочењем сведока који су саслушани по том питању. Напротив, сва та саслушања показују да су такве оптужбе просто речено неосноване, да су то најобичније клевете и неистине по том питању. Али Ми сада не можемо ништа да чинимо осим да сачекамо да се ствари заврше како се заврше. Мислим да је томе много допринео Наш став по питању борбе нашега народа за очување Косова и Метохије, о опстанку на тој нашој светој земљи, колевци наше духовности. 
А што се тиче папизма, екуменизма, глобализма, ту су моји ставови потпуно јасни. Ја се само надам у Бога и његову помоћ, пратим и посматрам шта се све догађа, не само у нашој Српској Православној Цркви, него и у осталим православним земљама и народима, где управо екуменизам узима све више маха и та тежња за приближавање са Ватиканом, са Светским савезом цркава, са свим тим новотаријама које се уносе и спроводе, нарочито у богослужењима, да је то највећа опасност коју је Православље икада имало пред собом. Али верујемо у речи Господа, да Цркву Божију ни врата пакла неће надвладати, па ни ово садашње искушење.

Колико је данас реална претња нове уније?

Мислим да у смислу уније, каква је раније спровођена, да се такво нешто можда неће ни захтевати ни спровести у наше време. Али, постоји велика опасност у слабљењу отпора православних, пре свега лидера православних према неправославним, нецрквеним, неотачким ставовима, предању Цркве итд. Дакле, једна врста глобализације. Јер управо то и јесте тежња – да се изједначи Истина и лаж, светлост и тама, бело и црно, да би било све у неком сивом тону, јер тако се припрема пут за долазак антихриста који треба да завлада целим светом.

Многи верујући људи у Русији су забринути претњом црквеног модернизма и неообновљенства (одустајање од јулијанског календара, превод богослужења на савремени језик, скраћена богослужења и друге новотарије). Колико је та претња јака у СПЦ?

Конкретно о томе у нашој Цркви се не говори. О промени календара још никада није било речи, иако ту и тамо постоји извесна зебња у појединим круговима народним где је о томе било речи. Међутим, не мислим да је то и главни проблем; главни проблем је тај практични екуменизам који се спроводи, заједничко учешће у молитвама, у богослужењима, у омаловажавању тих догматских разлика и питања која су Оци сматрали каменом међашем и говорили да се не померају границе које Оци наши поставише. Мислим да тај став, као на пример називање западне јереси „сестринском црквом“, „два плућна крила“ и не знам шта све, све то показује на отупљивање тог осећања, отупљивање оштрице Православља, те свести која је јасно разликовала и распознавала добро од зла, светлост од таме, Христа од Велијара. Бојим се да је тај индиферентизам који се постепено увлачи, највећа опасност, тако да можда до неке отворене уније у смислу потписивања у овом тренутку неће бити, али на овакав начин се губи чистота Православља и доводи у опасност спасење и наших душа и душа наших верника.

Каква је сада ситуација на Косову? Да ли је Ваше удаљавање са трона епархије утицало на расположење косовских Срба?

Апсолутно! Апсолутно! То се показало и показује се и у погледу посећивања богослужења. Они који су раније били црквени људи сада просто не могу да одлазе на богослужења, јер су и тамо почеле да се уводе новотарије као и на другим местима у нашој Цркви, и уопште тај осећај неправде који је створен у народу, прогона њиховог епископа, мислим да је умногоме нанело духовну штету верујућем народу и ко зна шта ће још из свега тога произаћи.

Ви сте познати као противник прозападног политичког курса. У чему се по вама састоји духовна опасност Запада по Православни Исток? Да ли је могуће политичко уједињење Православних народа ради одбијања духовно-политичке агресије Запада?

Не бих могао то да коментаришем, не бавим се тим питањима.

Какву улогу у свету има данас Русија и каква треба да буде улога Русије?

Мислим да Русија има велику улогу у свету, поготово за све Православне народе као највећа Православна земља и једна противтежа тим западним тежњама на стварању једног глобалног светског села, обједињавања целога света. Русија ту има веома значајну улогу, да пре свега очува чистоту Православља коју је вековима чувала, над чиме је бдила, да следи Свете Оце свете Цркве Православне, поготово оне који су из руског народа потекли, да би просто остала она Православнаја Рус каква је била за време светог Сергија Радоњешког, Светог Серафима Саровског, Светог Митрополита Филипа Московског и осталих просијавших на руској земљи и у Руској Цркви. То је мисија Русије данас, то је мисија и РПЦ, и ми тврдо верујемо да ће Руски народ смоћи снаге да превазиђе искушења која и у Русији постоје, а то је та тежња за модернизмом, приближавање Западу и да ће се то на неки начин превазићи и да нећемо прихватити оно искушење које је сатана и Христу понудио у пустињи, да му се поклони да би добио власт над целим светом. Не треба нам то. 

Преосвећени Владико, ово су била питања која је конципирао главни уредник „Руске Народне Линије“, а пошто се „Руска Народна Линија“ доста чита и у Србији, неки сајтови преводе велики број чланака, помало и ја пишем о дешавањима у Србији, па дозволите да Вас питам следеће: имао сам контаката са људима из црквених кругова који Вас апсолутно подржавају, на Вашој су страни, али који су изнели једну мисао да је у читавој овој ситуацији можда требало мало више борбености са Ваше стране. Можете ли нешто рећи о томе?

Не знам у ком смислу су очекивали и шта подразумевају под том борбеношћу, ако не мисле на непризнавање одлуке Сабора и Синода. Ја на то нисам могао да пристанем јер се унапред припремао терен да будем оптужен као онај који ствара раскол у Српској Цркви. Ја, хвала Богу, знам шта значи раскол и никада не бих пристао и прихватио да будем тај који је узрочник или стваралац тога раскола. Међутим, ово како се цела ова ситуација спроводила и развијала, оставља утисак да је некоме данас раскол у Српској Цркви потребан, да не кажем неопходан, али требало је рећи да је неко други за раскол крив па су онда изабрали да то будем ја. Ја на то нисам пристао и ово што моје монаштво заузима овакав став, није то расколнички дух, није то то, јер они су верна чеда СПЦ. Тражили су легитимним и регуларним путем канонски отпуст, јер на то имају право, да иду за својим оцем и са својим оцем и не може нико натерати децу да се одрекну свога оца. Ако неко то покуша, деца су спремна и да страдају. Како рече један од мојих монаха „отац је отац и када није директор“.

Хвала Вам, Преосвећени Владико! Ако може још на крају једна порука братском руском народу и читаоцима „Руске Народне Линије“.

Шта да кажем, Руски народ је наш братски народ по крви, по вери, по осећању, по страдању и по свему осталоме и оно што желим своме Српском народу – а то је да остане на линији православног исповедања вере и очувања свих националних вредности свога идентитета – то исто желим и братском Руском народу, уверен да Руски народ то може и хоће да очува.

Разговор водио Ранко Гојковић
дописник РНЛ из Србије