Вишеслав С: Нека запажања у вези са „суверенитетом“ Републике Косова*

„Успостављање савршеног друштвеног уређења је проблем
који зависи од законитих међусобних односа између држава
и не може бити решен док се то стање не разреши.“
Имануел Кант[1]

Најсуштинскији проблем те ad hoc и, по тврђењу САД, sui generis политичке творевине коју данас називају Републиком Косово[2] је њена сумњива сувереност, што је, са традиционалне тачке гледишта, предуслов за постојање праве државе, и што, истовремено, обезбеђује правни оквир и легитимитет за формулисање и спровођење одговарајућих државних одлука.

Парафразирајући Кантове речи из навода на почетку текста, Косово* не може да успостави ни најпростије друштвено уређење (разумевајући га у овом случају у ширем значењу тог израза од оног који се односи само на друштвено уређење прописано уставом) јер постојање самог Косова* зависи од законитог положаја те „државе“ у односу на суверене државе овога света.[3]

Косово*, овакво какво је успостављено данас, је недоречена творевина чија сувереност је сумњива без обзира на тачку гледишта и на разумевање самог појма суверенитета – али нарочито је то очигледно када се суверенитет схвата као оно што је sine qua non[4] државе[5].

У сваком бољем речнику правних термина може се сазнати који су најосновнији атрибути суверености које данашња држава мора да поседује. На пример, Блеков Речник правних термина, један од највиших ауторитета у тој области, дефинише суверенитет на следећи начин: „врховна, потпуна и неограничена власт; врховни политички ауторитет; врховна воља; инокосни извор политичке власти из којег проистичу све друге политичке моћи; моћ уређивања (…) унутрашњих односа без диктата из иностранства.“[6]

Као што је већ поменуто, сувереност Косова* је правно сумњива у међународним односима и то не само због недостатка међусобног признања у односима са огромном већином суверених држава у свету, већ и када се посматра са тачке гледишта засноване на традиционалном Вестфалијанском схватању суверенитета – што подвлачи неспособност Косова* да изостави стране чиниоце из „сопствених“ структура власти у оквиру „сопствене“ територије. Сам Устав Косова* именује стране факторе, и цивилне и војне, као „финални ауторитет“ у оквиру Косова*.[7]

Када се узме у обзир унутрашња сувереност – у смислу формалне организације политичког ауторитета унутар државе, и способности оних органа који тврде да званично владају Косовом као сувереном државом да заиста и врше ту власт – чак су и УН (УНМИК), чији је Косово још увек званични протекторат, изразиле став да „влада“ Косова није у стању да контролише целу „своју“ територију, а нарочито тзв. „Север Косова“, који је под контролом Срба (који целу Покрајину Косово и Метохију сматрају саставним делом Републике Србије).[8]

Чак и четврти облик суверенитета[9], тзв. међузависна сувереност, описана као „оно што јавне власти чине у смислу контроле протока људи, информација, капитала и идеја преко државних граница[10]“ је сумњиве природе у случају Косова, и очигледно је да је ограничен (боље рећи – непостојећи) одредницама Резолуције 1244[11] Савета Безбедности Уједињених Нација, које се односе на Договор из Рамбујеа[12], и којима се обезбеђује имунитет НАТО снагама и признаје им се „неограничена слобода кретања и приступа.“[13]

Суверенитет као теоријски концепт

У политичкој теорији има разних разумевања значења суверенитета: политичко, правно, унутрашње, међународно, de jure, de facto, утицајно, ограничено, релативно…[14]

Ипак, без обзира на виђење суверенитета, држава, да би била заиста суверена мора да поседује стално становништво, дефинисану територију, управну власт, и капацитет да остварује међународне односе са другим сувереним државама.[15]

Ипак, од 1576, када је израз суверенитет употребљен по први пут[16], две су теорије доминантне: Класична теорија, и Конститутивна теорија. Разликују се у односу на разумевање односа суверенитета према власти у држави, иако обе теорије сматрају да је главни атрибут суверености неограничена власт.[17] Класични теоретичари верују да су власти суверене, и тиме неограничене, док конституалисти верују да су власти државе суверене и њихове одлуке финалне, али да су ограничене самим тиме што им сувереност проистиче из устава који је конституисан народом те државе.[18]

Класична теорија описује три главна елемента суверенитета: неограничену власт, суверену власт као извор свих права државе на својој територији, и државни апарат као носиоца тог суверенитета (то није ни устав ни народ).[19]

Конститутивна теорија тврди да је извор суверености правни документ, Устав, из којег државне власти црпу свој ауторитет и моћ, и да сама сувереност није ни у чијој посебној вољи.[20] и [21]

Историјски преглед

У најдавнија времена је спознато да мора да се успостави ред и суверена моћ над људском заједницом ако се жели цивилизовано друштво са његовим одговарајућим функцијама. И најранији ствараоци наше западне цивилизације су у својим делима приказивали јасну разлику између света уређеног и вођеног принципима цивилизованог друштва, и оног другог, који се није развио више од најпримитивнијег и хаотичног облика живота. Хомер нам је већ представио, у Илијади и Одисеји, свет Киклопа.[22] Том свету је насупрот постављен идеал уређеног и цивилизованог друштва, које нам описује „син Великог Леарта, Одисеј, мудрац у Савету великаша“, који, обдарен мудрошћу Атинином, подучава Хелене какву власт да прихвате и каква је добробит у томе да се подреде потпуној суверености владара.[23]

Ипак, чак и тако рано у људској историји, диже се глас који изражава мишљење да сувереност не проистиче само из божанског извора већ и од самог народа којим се влада, и да су, без сагласности и сарадње, сви позиви на суверенитет празни и бесмислени.[24] Највећи умови антике, филозофи и политички мислиоци, расправљали су о овоме што ми данас називамо суверенитет иако му нису приписивали све оне атрибуте које има у свом савременом значењу.

Платон је предлагао савршени систем у којем би сувереност (политичка моћ) требало да буде само у рукама оних особа које „знају шта је добро“[25] – такозвани „владари-филозофи“.[26]

Аристотел је користио грчки израз „то курион“ уместо данашњег израза „суверенитет“ и није га разумео као врховну власт успостављену неким заједничким актом (уставом) већ га је разумео само као чињеничну надмоћ.[27]

Слично Аристотелу, Тукидид, у својој Историји Пелопонеског рата, бележи шта је најчешће схватање суверенитета у то доба – вечити закон којим моћ и сила дају право власти и заповедања онима који поседују моћ и силу.[28] Такозвани „Случај острва Мелоса“ (града-државе), како га је описао Тукидид, је први случај, о којем имамо запис, примене принципа „Сила је Право“[29], нарочито када се у опису прочита порука Атињана грађанима Мелоса, којом оправдавају њихово поробљавање – да је „божанство увек на страни оних који имају бројније чете.“[30]

У истом духу је и једна од најкраћих дефиниција суверенитета, изражена од стране Карла Шмита, у којој он веома јасно описује право значење суверености, не остављајући нас у недоумици у вези са тим ко је истински суверен: „Суверен је онај ко одлучује у изузетним случајевима.“[31]

Ширењем и јачањем хришћанства, и његовом коначном победом, његови заступници и идеолози су покушали, барем теоретски, да унапреде разумевање суверенитета (и његову дефиницију) додавањем легитимности свему ономе што се раније подразумевало под суверенитетом. Направљена је јасна разлика између истински легитимног суверена и оног који је суверен само зато што поседује сурову и сирову власт над неком територијом и над народом који на њој живи. Легитимни суверен је онај који је „слика божијег величанства“ (divinae majestatis imago)[32], док је онај други тиранин, јер легитимни суверен „жели да постигне да поданици следе законе а да он одржи народне слободе“[33], а тиранин „подстиче ропску покорност“ и „слика је паклених непочистава.“[34]

Великодостојници Римске Цркве, и њени филозофи и политички теоретичари, су током векова вредно радили на томе да се усади веровање о њеном апсолутном ауторитету и суверенитету[35] над читавим светом, али су се таква схватања одувек сучељавала са схватањима о суверенитету која су постојала у феудализму[36] тзв. Средњег века, и оним која су захтевале реалне прилике (realpolitik), у којима су световни монарси покушавали да успоставе свој суверенитет у својим државама.[37]

У старом Римском царству, и у његовом правном систему, моћ цара је била схватана као нешто што произилази из власти коју му дају грађани римски. Када је Царство постало хришћанско, моћ владара је почела да буде виђена као нешто што Бог преноси на њега.

Како је јачао сукоб између папа и царева тзв. Светог Римског Царства, цареви су почели да се присећају старог римског права и његових предности, тако да их је цар Фридрих Црвенобради нарочито искористио да увећа и ојача царски апсолутизам. Та изузетна моћ и њено задирање у све поре живота поданика довеле су до тога да се појави отпор том схватању и да дође до осмишљавања нових схватања концепта суверенитета.[38]

Пред крај тзв. Средњег века и на почетку тзв. модерног доба на тзв. Западу, читав низ филозофа и политичких теоретичара је представио нове идеје о суверенитету, удаљавајући га од Цркве (без обзира на то које су верске вође следили) и повезујући га, у прво време, са монархом, а касније и са народом државе, али је увек тај чинилац – ДРЖАВА, био присутан и суштински, и за постојање и за деловање суверенитета.[39]

Макијавели је био међу првим модерним мислиоцима који је, да би некако сузбио силу и дивљање многобројних безаконих великаша који су харали Италијом његовог доба, предложио да се сва врховна и апсолутна власт преда у руке једног монарха.[40]

Француски филозоф, Жан Бодин, је такође снажно подржавао и заступао краљевски апсолутизам и суверене прерогативе монарха, чак му дајући и право да „буде изузет од закона његових претходника… чак и од оних које је он сам донео… Сувереност значи бити изнад, ван, изузет од закона.“[41]

Многи филозофи, у потпуности напуштајући идеју о превласти папства и Римске Цркве у области световне политике, следили су Бодина, подржавајући идеју краљевског апсолутизма и потпуне суверености монарха. Међу њима су и Спиноза[42] и Томас Хобс[43], али је Јоханес Алтусијус био први који је представио теорију федеративног републиканизма, дајући сувереност у руке народу.[44]

Једна од најважнијих личности из света религије тог доба, Мартин Лутер, немачки протестантски реформатор, развио је јасан теолошки аргумент[45] у корист преношења световних права папа и Римске Цркве у руке световних владара (немачких принчева), преносећи суштину суверенитета на њих, а да није улазио у расправу на пољу политичке теорије.[46]

Тај судар верских и политичких идеја и сила се полако кретао ка дипломатском решењу – прво Аугсбуршким миром (1555), којим је суверена независност појединачних принчева у њиховим државама била наглашена принципом „вера владара, вера поданика“ (cuius regio, eius religio), а онда, коначно, Вестфалским миром[47] из 1648, којим су раније тврдње и папа и царева о васељенској власти или Цркве или Царевине биле порушене, и где је дошло до потпуног признања суверености појединачних (чак и најмањих) држава у дипломатским односима Европе. Ипак, и Римска Црква[48] и Свето Римско Царство[49] су покушавали да изврше рестаурацију претходног система, настављајући (чак и до данас) да негују те идеале давно прошлог доба.

Савремени теоретичар, Данијел Филпот, каже: „Систем суверених држава нам је дошао на челу револуција. Нарочито са две чувене. Прва је оно што је политички научник Џон Џерард Раги описао као ‘најглавнију измену контекста у међународним односима у овом миленијуму’ – прелаз, у Европи, из средњевековља у модерни међународни систем, који је свој потпуни облик задобио Вестфалским миром из 1648. Тај се систем, касније, раширио, брзо, преко целог света, када су се распала колонијална царства после Другог светског рата. Независности држава након колонијализма су та друга револуција.“[50]

Иако је требало да дође до још неколико међународних уговора (наравно, после исто толико веома разарајућих и крвавих ратова) да би се стабилизовао тај нови систем суверених држава, на крају је до тога дошло и то је постала норма у међународним односима[51], све док није дошло до његовог насилног рушења „Косовским ратом“ 1999, и признањем, од стране многих великих сила, 2008, једнострано проглашене независности албанске муслиманске националне мањине унутар суверене територије државе Србије.

Упркос многим савременим личностима које суверенитет проглашавају „концептом који није сталан“ [52], „анахроним концептом“[53], или, чак, исмевајући га, „драгоценим“[54], сам чин признања независности и суверенитета Косова* од стране водећих западних држава је, ипак и опет, доказао тачност тврдње Елихуа Бурита да је „суверенитет најглавнији драгуљ државе… [Није он само] велико животодавно право државе – он је њена слава и независност, њен највреднији посед.“[55]

Недостатак легитимитета и суверености „државе“ Косово*

Макс Вебер је давно објаснио да политички систем, ако жели да буде легитиман, мора да обезбеди да „сваки истински однос императивне контроле мора да буде заснован на одређеном минимуму добровољне покорности.“[56] Ако се Веберова три основна типа легитимне доминације размотре у случају Косова*, може се доћи до следећих закључака:

Припадници и чиновници такозване „међународне заједнице“ очекују да им се призна тзв. „рационална“ основа њихове легитимне доминације Косовом – они су, дакле, сами себи дали легитимно право да окупирају суверену територију међународно признате државе Србије и да на тој окупираној територији успоставе нови поредак, на основу своје сопствене визије онога што су сами замислили да буде, ако не савршенa а оно бар бољa, напреднијa државa.

Припадници албанске муслиманске националне мањине на Косову и Метохији основу за своју легитимну доминацију виде у „традиционалном“ карактеру свог статуса на Балкану током пола миленијума муслиманске турске власти. То наслеђе им, као припадницима ислама, гарантује правну, политичку, економску и друштвену доминацију над хришћанским „неверницима“ који живе на тој територији.

„Политичка елита“ албанаца на Косову и Метохији, која је дошла на „власт“ страном окупацијом српске покрајине, за себе захтева трећи тип веберијанске доминације: „харизматску“ доминацију, на основу њихове „херојске“ борбе за „независност и слободу“ албанског народа у тој области.

Још један важан детаљ у свему овоме је и осећање које проистиче из „бирократског административног оквира“[57], којe је одлика припадника тзв. „међународне заједнице“ на Косову и Метохији. Они покушавају да изврше обавезе и задатке које им налажу Уједињене Нације, Сједињене Америчке Државе и Европска Заједница, суочавајући се са реалношћу да су ти задаци и обавезе веома често контрадикторни и узајамно поништавајући. Ипак, тај „оквир“ им даје не само изузетан осећај моћи, осећај да припадају нечему особеном и изванредном, да су изнад и ван закона и правила који важе за остале учеснике догађаја на Косову и Метохији[58] (нарочито када је све то подупрто НАТО трупама), већ им, истовремено, даје онај осећај посебности који проистиче из спознаје да су они ти који „одлучују у случају изузетних случајева.“[59]

Посматрајући случај Косова* из перспективе суверености, онако како је ипак и даље доминантно у савременом свету, Косово* може да буде виђено као случај sui generis само ако се увиди и призна многобројно преклапање суверенитета на тој територији!

Резолуција 1244 Савета Безбедности Уједињених Нација (која је и даље на снази, и која је правно призната чак и од стране сила[60] које су званично признале једнострану декларацију независности албанске муслиманске мањине у Србији), потврђује и гарантује суверенитет Републике Србије на територији Покрајине Косово и Метохија[61].

Исти је случај и са Уставом Републике Србије.[62]

Истовремено, албанско-муслиманска мањина у Републици Србији је једнострано прогласила независност Покрајине Косова и Метохије од Србије (назвавши га Косово*[63]), тврдећи да је онa суверен на тој територији. Тај суверенитет, уз онај који признају кроз Резолуцију 1244, признале су САД и многе силе које су чланице Европске Заједнице – иако сама Европска Заједница, кaо фактор међународног права, то није учинила, и наставља да сарађује са Уједињеним Нацијама у процесу администрације српске покрајине као протектората Уједињених Нација[64].

Упркос свему томе, Устав самопроглашене Републике Косово*, у својим члановима 147. и 153, јасно и недвосмислено (и противуставно!) одриче Косову* независност и суверенитет, наводећи да су „коначне власти“ на Косову* цивилни представник Уједињених Нација и војни представник НАТО снага – с тим што, будући да је члан Устава 153. надређен члану 147, они који заповедају НАТО снагама у највишој инстанци постају коначни суверени Косова*.[65]

Закључак

Суверенитет је „сведочење, не онога што се десило, већ онога што су они који су водили расправу, и који су писали о томе шта се десило, желели да њихови савременици верују да се десило, и што су они сами желели да верују да се десило.“[66]

Заиста је права ноћна мора покушати да се дође до рационалног, логичног, правно и научно утемељеног закључка у вези са стварношћу питања суверенитета на Косову.

Такође је, исто толико, незахвално изнети било какав политички закључак о томе, или користити правду, демократију или право на самоопредељење као потпору за став о суверенитету на Косову.

Оно што је очигледно јасно у вези са тиме је да се скоро не зна броја тврдњама о томе ко је суверен на Косову.

Суверености се преклапају и поткопавају једна другу, негирајући се и сукобљавајући се, ткајући вео заблуда и збуњености и сејући семе раздора и сукоба на том тако плодном и родном тлу.

Ипак, највероватнији кандидат за суверена Косова (и онај коме се нико заиста при здравој памети неће сувише гласно успротивити) није нико од цивилних потраживача те титуле, без обзира да ли су са Балкана или не – то је војни савез познат по скраћеници НАТО, тј. особа која, у финалној инстанци, командује њиме, користећи његову војну силу на терену као јасан симбол моћи да увек донесе коначну одлуку о свему што се тиче његових интереса, остављајући нерешеним сва остала питања у сврху очувања свог политичко-војног маневарског простора у будућности.

Вишеслав Симић
професор стратегије и политичке аналитике
Универзитет Ел Текнолохико де Монтереј
Сиудад де Мехико, Мексико

Преузмите енглеску верзију у пдф формату.

Библиографија:

Abbott, John Stevens Cabot; The Empire of Austria; Its Rise and Present Power.

Althusius, Johannes; Politica; Frederick Smith Carney (Editor); Liberty Fund; 1997

Ardent, Hannah; On Revolution; London, Harmondsworth, 1973

Balo, Ryan K.t and Hitz, Zena; A Companion to Greek and Roman Political Thought – Chapter 24 – Plato on the Sovereignty of Law – Published Online April 24, 2009.

Beaumanoir; Customs of Beauvaisis; Book II

Black’s Law Dictionary; 8th edition; 2004

Bodin, Jean; On Sovereignty; Cambridge University Press; 2004

Bodin, Jean; Six Books on Commonweale

Burritt, Elihu; Thoughts and Notes at Home and Abroad; 1868

Carl Schmitt, Carl; Political Theology – four chapters on the concept of sovereignty; Cambridge, Mass: MIT Press, 1985

Collingwood, Robin G.; The Map of Knowledge; Oxford;1924

Constitution of the Republic of Kosovo

Elshtain, Jean Bethke; Sovereignty – God, State, and Self; The Gifford Lectures; Basic Books; 2008

Figgis, J. N.; (1907); From Gerson to Grotius 1414–1625; 2nd edition; reprinted; Cambridge, UK; Cambridge University Press, 1916

Gratian; Decretum magistri Gratiani; Liber 9

Heywood, Andrew, (1994), Political Ideas and Concepts: An Introduction; London: Macmillian Press

Hobbes, Thomas; Leviathan; Cambridge University Press; 1999 Homer; The Iliad; Translation by Alexander Pope; Digital book

Interim Agreement for Peace and Self-Government In Kosovo; Rambouillet, France; February 23, 1999

Jaeger, Werner; Paideia: The Ideals of Greek Culture, Book I, trans. by Gilbert Highet

John of Salisbury; Polycraticus (Ioannes Saresberiensis; Policraticus); Libri I, IV and VIII.

Kant, Immanuel; On History – Idea for a Universal History from a Cosmopolitan Point of View (1784); Translation by Lewis White Beck; The Bobbs-Merrill Co., 1963.

Kant, Immanuel; Perpetual Peace; Translated by Lewis White Beck

Krasner, D.; Sovereignty: Organized Hypocrisy; Princeton University Press – 1999

Luther, Martin; (1523); Temporal Authority: To What Extent It Should Be Obeyed; Westminster Press; 1967

Machiavelli, N.; (1469-1527); 1532; The Prince and the Discourses, New York, NY; The Modern Library, 1950

Pennington, K.; The Prince and the Law, 1200-1600; University of California Press; Berkeley, 1993

Philpott, Daniel; Revolutions in Sovereignty; 2002

Plato; Republic

Pope Innnocent III (1198-1216); Decretal: Venerabilem.

Rehm, Hermann; History of the State Law (Geschichte der Staat Rechtswissenschaft)

Spinoza, B.; Tractatus Theologico-politicus; XVI

Stankiewicz, W. J., (1976), “Sovereignty as Political Theory,” in: Political Studies, Volume XXIV, No. 2, Oxford: Claredon Press

The Montevideo Convention on the Rights and Duties of States (signed 26 December 1933); M. O. Hudson (ed.); International Legislation; Carnegie Endowment; Washington; 1931-50; Vol 6

Thucydides; History of the Peloponnesian War; Book V

UN Security Council Resolution 1244 (1999)

Weber, Max; Economía y sociedad – Esbozo de sociología comprensiva; Edición preparada por Johannes Winckelmann; Fondo de Cultura Económica; México

———————————————————————————————–

[1] Immanuel Kant, “On History” – Idea for a Universal History from a Cosmopolitan Point of View (1784) – Seventh Thesis; Translation by Lewis White Beck; The Bobbs-Merrill Co., 1963.

[2] Договор о регионалној сарадњи и представљању Косова, од 24. фебруара 2012, потписан током техничког дијалога између „Републике Косово“ и Србије, који су вођени у Бриселу уз подршку Европске Заједнице, који каже да ће земља бити представљена на регионалним форумима као „Косово*“ – UNMIK–Division of Public Information; Media Monitoring Headlines; March 16, 2012 – www.unmikonline.org

[3] До 8. априла 2012, признале су га 88 земаља од 193 које су чланице Уједињених Нација (и Република Кина, тј. Тајван, која није члан; Косово није признало Тајван јер се нада да ће бити признато од Народне Републике Кине) – са сајта тзв. косовске владе: http://www.president-ksgov.net/?page=2,54{/footnote}

[4] нешто што је потпуно незаменљиво или суштинско

[5] Sovereignty – God, State, and Self; The Gifford Lectures; Jean Bethke Elshtain; Basic Books; 2008; page 2.

[6] Black’s Law Dictionary; 8th edition; 2004; page 1430.

[7] Чланови 147. и 153. „косовског устава“.

[8] http://www.crisisgroup.org/en/regions/europe/balkans/kosovo/211-north-kosovo-dual-sovereignty-in-practice.aspx & http://www.globalsecurity.org/military/library/news/2010/04/mil-100407-voa02.htm

[9] The four kinds of sovereignty as described by by Stephen D. Krasner in his book Sovereignty: Organized Hypocrisy; Princeton University Press – 1999 – p. 4-5.

[10] Ibidem

[11] UN Security Council Resolution 1244 (1999); Article 11, sections a and i.

[12] http://jurist.law.pitt.edu/ramb.htm

[13] Interim Agreement for Peace and Self-Government In Kosovo; Rambouillet, France; February 23, 1999; Appendix B, Sections 6 (a, b, c), 7, 8, 16 and 17.

[14]Stankiewicz, W. J., (1976), “Sovereignty as Political Theory,“ in: Political Studies, Volume XXIV, No. 2, Oxford: Claredon Press, p. 141, and Heywood, Andrew, (1994), Political Ideas and Concepts: An Introduction; London: Macmillian Press, p. 49-56.

[15] The Montevideo Convention on the Rights and Duties of States (signed 26 December 1933); M. O. Hudson (ed.); International Legislation; Carnegie Endowment; Washington; 1931-50; Vol 6, p. 620.

[16] Jean Bodin; Six Books on Commonweale.

[17] Heywood, Andrew, (1994), Political Ideas and Concepts: An Introduction; London: Macmillian Press, p. 49-53.

[18] Ibidem.

[19] Ibidem.

[20] Ibidem.

[21] И у књизи Хане Ардент, О револуцији (London, Harmondsworth, 1973, p. 141-178), као и у књизи Између Прошлости и Будућности (Between Past and Future; Page 97. New York, 1961), где она указује да модерни либерализам произилази из тог анти-догматског става. С обзиром да се противи било каквој супериорности ауторитета који проистиче из божанског, насупрот ауторитету легитимне световне власти, онда мора да прихвати да ако нема никаквог ауторитета који претходи овоземаљској политичкој и правној власти (и поретку који из њих проистиче), онда модерни либерализам мора да прихвати могућност да либерални монизам никако не може да предупреди ризик од арбитрарне и неограничене власти.

[22] „Земља Киклопа је прва, дивља, неукроћена, без манира, у ропству безакоња: не саде, нит ору, ниж жњу, све што имају природи дугују: необрађена земља им да оно што сама роди, жито и овас, и лоза који сами узрасту и које сам Зевс залива обилно, не знају ти они ни за какве законике и правила, нит имају зборове, нит владара на престолу; на висовима бораве, на ветровитим врховима, или у дубоким пећинама које до пакла воде. Сваки од њих је господар на своме, и није га брига шта је и како је са суседом његовим, безобзиран према другима а према својима суров.“ – Одисеја; Хомер; (слободан превод аутора текста са дигиталне енглеске верзије).

[23] „Друже добри, мирно их чуј, оне, много боље од тебе: јер ти ниси довољно добар, мале је вредности твој суд у збору, мале си вредности у боју. Нисмо сви господари, ми овде окупљени: тешко земљи са много господара; Нека један буде Господар, један врховни краљ; њему нека Хроносов син, као знак самодржавности, да владарски знамен и моћ да суди по закону“ – такве му беху речи, док ходаше међу ратницима… – Илијада; Хомер (слободан превод аутора текста са дигиталне енглеске верзије)

[24] „Терсит, неумерен у речима, којих је увек имао у залихама обилним, да процењује вође, и то не баш пристојно, развикао се, не би ли мноштво на исмевање наговорио. Најружнији од свих који под Троју дођоше. (…) Клеветничким речима овако се обрати краљу: Шта више, сине Атрејев, би ти хтео? Шатор ти је пун бронзе, и мноштва лепотица које си увек ти први бирао међу поробљеним кад год смо ми, Хелени, какав богати град освојили; Или си жељан злата, које доносе Тројанци за откуп синова својих које сам ја, или други неки Хелен, заробио? Или би још коју девојку од нас отуђио да своју похоту заситиш? Ти–вођа! Такав не треба на зло да води синове хеленске. Е, робови! Душе кукавне! Жене сте ви хеленске! Мушко нисте! Зашто се кућама не вратимо бродовима својим и оставимо овог моћног поглавицу овде да се дичи својим благом па да видимо, заиста, требамо ли ми њему уопште или не!“ – Илијада; Хомер – (слободан превод аутора текста са дигиталне енглеске верзије)

[25] Ryan K. Balot and Zena Hitz ; A Companion to Greek and Roman Political Thought – Chapter 24 – Plato on the Sovereignty of Law – Published Online April 24, 2009.

[26] Plato; Republic; p. 506.

[27] Hermann Rehm, History of the State Law (Geschichte der Staat Rechtswissenschaft); pp. 95-96.

[28] „… што се тиче богова–у њих верујемо, а што се тиче људи–знамо да, по законтости природе своје, увек желе да владају (…) нисмо ми тај закон завели, нити смо били први који су му се повиновали када је заведен, већ смо ствари затекли таквим какве јесу и очекујемо да ће таквим и остати вечито, и, дакле, користимо се тиме, добро знајући да би сте и ви, и сви други, да сте овако моћни као ми сада, исто чинили.“ – Тукидид; историја Пелопонеског рата; Књига пета; страна 105.

[29] Вернер Јегер; Идеје у грчкој култури; Књига прва – Werner Jaeger; Paideia: The Ideals of Greek Culture, Book I, trans. by Gilbert Highet, pp. 292-303.

[30] Тукидид; Историја Пелопонеског рата; Књига пета – Thucydides; History of the Peloponnesian War; Book V, page 105.

[31]Карл Шмит; Политичка теологија; Четири одељка посвећена концепту суверенитета – Carl Schmitt – Political Theology – four chapters on the concept of sovereignty; Cambridge, Mass: MIT Press, 1985; page 5.

[32] Џон из Солзберија; Поликратикус; Књиге 1, 4 и 8 – John of Salisbury; Polycraticus (Ioannes Saresberiensis; Policraticus); Libri I, IV and VIII.

[33] Ibidem.

[34] Ibid.

[35] „Црква римска… од које нема вишег ауторитета… Над свима само ауторитет Цркве римске важи да свима она суди; заиста се никоме сем ње не допушта да суди“ – Гратиан; Декрети учитеља Гратијана; књига 9, одељак 9-10. – „Romana ecclesia… cuius auctoritate maius non est… Sola enim Romana ecclesia sua auctoritate valet de omnibus iudicare; de ea vero nulli iudicare permittitur“ – Gratian; Decretum magistri Gratiani; Liber 9, C. 9-10

[36] „У Француској 13. века, краљ је био суверен над својим краљевством али је исто тако сваки појединачни великаш био суверен над својим поседом.“ – („Car chascuns barons est souverains en sa baronie“) – Beaumanoir; Customs of Beauvaisis; Book II; A.D. 1043; p. 23.

[37] „Француски монарх не признаје никога изнад себе у световним стварима“–папа Иноћентије Трећи (1198-1216); Декрет: Поштованима – „The French monarch doesn’t acknowledge any superior in temporal affairs“ – Pope Innnocent III (1198-1216); Decretal: Venerabilem – http://faculty.cua.edu/pennington/medieval%20papacy/InnocentIIIChurchState.html

[38] „Владар и Закон, 1200-1600“; К. Пенингтон – K. Pennington; The Prince and the Law, 1200-1600; University of California Press; Berkeley, 1993; p. 12.

[39] Тек је у релативно скорије време недостатак територије био прихваћен као необавезујући услов за признавање суверенитета, и то само на пољу међународних односа (у буквалном смислу те речи). Пример је Суверени војни болничарски ред Светог Јована Јерусалимског од Родоса и Малте, којем је од 1834. престоница у Риму. Иако је то само још један од бројних монашких редова Римске Цркве, суверенитет му признају 103. световне државе које имају званичне дипломатске односе са том државом. Оне такође признају Начелника реда као сувереног шефа државе и његову титулу Принца и Великог Господара. Држава Србија је једна од 103 државе која признаје ред иако САД то нису урадиле, као ни Мексико, иако је већински католичка земља. Ред није признао Косово као државу. – http://www.orderofmalta.int/diplomatic-relations/862/sovereign-order-of-malta-bilateral-relations/?lang=en

[40] „Једини начин да се успостави било какав ред… је да се успостави врховна власт која ће краљевском руком, потпуно опуномоћена, моћи да обузда превелике амбиције и корупцију моћника.“ – Николо Макојавели; Владалац (N. Machiavelli (1469-1527); 1532; The Prince and the Discourses, New York, NY; The Modern Library, 1950; p.28.)

[41] Жан Бодин; О суверенитету – Jean Bodin; On Sovereignty; Cambridge University Press; 2004; pp. 2, 12, 39.

[42] „Једино носилац свих власти, не само највише власти [summa potestas], је, чињеница је, прави суверен.“ – Спиноза; Теолошко-политички трактат 16-2,20 – B. Spinoza; Tractatus Theologico-politicus; XVI, 2; XVI, 20.

[43] За Хобса, живот, у отсуству реда и апсолутне власти владара је осуђен да буде „усамљенички, бедан, диваљ, насилнички и кратак.“ – Томас Хобс; Левијатан — Hobbes, Thomas; Leviathan; Cambridge University Press; 1999.

[44] Johannes Althusius; Politica; Frederick Smith Carney (Editor); Liberty Fund; 1997.

[45] Мартин Лутер; Световна власт: До које мере јој се треба покоравати — Martin Luther; (1523); Temporal Authority: To What Extent It Should Be Obeyed; Westminster Press; 1967.

[46] „Уништењем независности Цркве (Римске-прим. прев.) и њене моћи да управља екстратериторијалним јавним мнењем, уклоњена је последња препрека ка јединству (световне-прим. прев.) државе.“ – “By the destruction of the independence of the Church and its hold on an extra-territorial public opinion, the last obstacle to unity within the State was removed,” – J. N. Figgis; (1907); From Gerson to Grotius 1414–1625; 2nd edition; reprinted; Cambridge, UK; Cambridge University Press, 1916; pp. 72, 91.

[47]„Вестфалија (као почетак кодификације највишег световног права на земљи( је и даље најглавнија револуција што се тиче суверенитета.“ – Данијел Филпот; Суверенитетске револуције — „Westphalia [the beginning of a codification of the greatest secular right on earth] remains the most significant revolution in sovereignty to date.“ – Daniel Philpott; Revolutions in Sovereignty; 2002; p. 32.

[48] Папа Иноћеније Десети је Вестфалски мировни уговор прогласио „непостојећим, поништеним, неважећим, неморалним, неправедним, проклетничким, неваљаним, испразним, и без икаквог значаја за сва времена.“ — Pope Innocent X (r. 1644–1655) declared it “null, void, invalid, iniquitous, unjust, damnable, reprobate, inane, and devoid of meaning for all time”

[49] До самог краја аустријског царства, Хабсбурзи, који су најчешће били и цареви Светог Римског Царства, су радили на испуњавању свог царског циља којег им је поставио један од предака: Цар Фредерик, отац цара Максимилијана, средином 15. века, изгледа да је предвидео будућу величину Аустрије; на све своје књиге, посуђе, зидове дворова, наредио је да се утисне мистериозни анаграм од 5 самогласника (а, е, и, о , у – латинским словима, наравно, A, E, I, O, U). Нико није могао да сазна од њега шта је то требало да значи. То је наравно изазивало општу велику радозналост јер се стално и свуда налазило пред очима свих. После његове смрти, загонетка је решена јер је међу његовом заоставштином нађен папир са следећим тумачењем: Аустрија ће владати целим свемиром (Austri Est Imperare Orbi Universo) – Џон Стивенсон Кабот; Аустријско царство–Његов успон и данашња моћ — John Stevens Cabot Abbott; The Empire of Austria; Its Rise and Present Power; Loc. 976-80.

[50] Данијел Филипот; Суверенитетске револуције–Како су идеје преобликовале савремене међународне односе — Daniel Philpott; Revolutions in Sovereignty: How Ideas Shaped Modern International Relations; Loc. 67-71.

[51]„У раној модерној Европи, протестантска реформација је била та која је довела до вековног рата који је свој врхунац доживео у Тридесетогодишњем рату (1618-1648), што је довело до стварања система суверених држава. У двадесетом веку, били су то национализам и расна једнакост који су довели до побуна, протеста и колонијалних ратова, што је све довело до тога да се тај систем прошири по целом свету. Обе револуције су биле те које су довеле до смиривања ситуације плурализма тиме што је дошло до међународног договора којима је прихваћен принцим државног суверенитета.“ – Данијел Филипот; Суверенитетске револуције–Како су идеје преобликовале савремене међународне односе – Daniel Philpott; Revolutions in Sovereignty: How Ideas Shaped Modern International Relations; Loc. 77-80.

[52] „Противници интеграција често нападају такве предлоге као претње националном суверенитету. Суверенитет, ипак, није концепт зацртан за вечита времена.“ – Роберт Пастор; Друга деценија Северне Америке — „Opponents of integration often attack such proposals as threats to national sovereignty. Sovereignty, however, is not a fixed concept.“ – Robert Pastor, North America’s Second Decade; Foreign Affairs (January/February 2004)- http://www.foreignaffairs.com/articles/59538/robert-a-pastor/north-americas-second-decade

[53] „Суверенитет је анахрони концепт који је настао у давно прохујалом добу када се друштво састојало од владара и поданика, не држављана. Он је постао камен темељац међународних односа Вестфалским уговором 1648. Током Француске револуције, краљ је био свргнут и народ је преузео суверенитет. Ускоро је национални суверенитет преузео оно место које је имао династички. Али данас, нису све државе демократски одговорне својим држављанима-грађанима, и принцип суверенитета стоји као препрека на путу спољне интервенције у унутрашње односе одређене националне државе. Али, истински суверенитет припада народу, који га делегирају својим властима. Ако власти (влада) наопако користи тај суверенитет који јој је делегиран, и ако самии грађани немају могућност да исправе такво стање, спољна интервенција је оправдана. Тиме што се наглашава да је суверенитет у рукама народа, међународна заједница може да пробије границе националних држава како би заштитила права њених грађана.“ – Џорџ Сорош; Народни суверенитет–Како нови заокрет у виђењу старе идеје може да заштити најугроженије становнике света; Часопис за спољну политику — Foreign Policy magazine; Jan. 1, 2004. & Marino Busdachin; General Secretary of the Unrepresented Nations and Peoples Organization (UNPO); To the European Parliament in Brussels, Belgium; December, 2006 – http://www.americansov.org

[54] „Систем Светског поретка, још боље, систем Светске владе, је нешто што мора да се постигне… Горде државе данашњице ће једног дана бити обасјане светлошћу спознања, за заједничко добро, и за свој опстанак, ће пренети своју драгоцену сувереност (на светску владу)…“ – Валтер Кронкајт; Новинарев живот — „A system of world order–preferably a system of world government –is mandatory… The proud nations someday will see the light and, for the common good and their own survival, yield up their precious sovereignty…“ – Walter Cronkite; A Reporter’s Life – http://www.canadafreepress.com/2007/deweese011107.htmhttp://www.canadafreepress.com/2007/deweese011107.htm

[55] Елиху Барит; Мисли и забелешке код куће и у иностранству — Elihu Burritt, Thoughts and Notes at Home and Abroad, 1868, p. 266.

[56] Макс Вебер; Теорија друштвених и економских организација; 3.; Типови ауторитета и Наредбодавна координација; 1.; Основе легитимитета; Дефиниција, услови и типови наредбодавне контроле; // Max Weber, The Theory of Social and Economic Organization; III. The Types of Authority and Imperative Co-ordination; I. The Basis of Legitimacy; I. The Definition, Conditions, and Types of Imperative Control; Trans. A.M. Henderson and Talcott Parsons. New York: Free Press, 1997. Pages 324-329.

[57] ibid. – page 175.

[58] Као што то Вебер показује, они се осећају лично слободним, осећајући се обавезним само према својим званичним дужностима; као део веома строге административне хијерархије; да имају веома јасно разграничене области; да им је то главни посао и обавеза; да ће од својих надређених бити оцењени у односу на то како испуне совје дужности; и да морају да следе строгу унутрашњу дисциплину – Max Weber; Economía y sociedad – Esbozo de sociología comprensiva; Edición preparada por Johannes Winckelmann; Fondo de Cultura Económica; México; p. 176.

[59] „Sovereign is he who decides on the exceptional case.“ – Carl Schmitt; Political Theology – four chapters on the concept of sovereignty; Cambridge, Mass: MIT Press, 1985; page 5.

[60] Чак и када „креативно интерпретирају“ Резолуцију 1244, знајући у потпуности, као што то рече Карл Билдт, шведски министар иностраних дела, „да нема правне основе за ово што ми радимо, али морамо да одржимо барем привид поштовања међународног закона“ — Even if they „creatively interpret the UN SC Resolution 1244“, knowing fully, as Carl Bildt, Sweden’s Foreign Minister, stated, that „there are no legal grounds for doing what we are doing, but we must preserve at least a semblance of international law.“ – http://www.kosovocompromise.com/cms/item/charts/en.html?id=478

[61] Резолуција 1244 (1999), прихваћена на 4011. заседању Савета Безбедности Уједињених Нација, 10. јуна 1999., каже: „Поново потврђујући посвећеност свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету Федеративне Републике Југославије и других држава региона, као што је то успостављено Хесиншким Финалним актом и Анексом 2…“ — Resolution 1244 (1999), adopted by the Security Council at its 4011th meeting,
on 10 June 1999: „… Reaffirming the commitment of all Member States to the sovereignty and territorial integrity of the Federal Republic of Yugoslavia and the other States of the region, as set out in the Helsinki Final Act and annex 2…“

[62] Устав Републике Србије, Преамбула: „… Покрајина Косово и Метохија је саставни део територије Србије…“ — The Constitution of the Republic of Serbia, The Preamble: „… the Province of Kosovo and Metohija is an integral part of the territory of Serbia…“

[63] види фусноту [2]

[64] Резолуција 1244 даје ауторитет Генералном секретару, уз асистенцију одговарајућих међународних организација, „да успостави међународно цивилно присуство на Косову“ и „да донесе одлуку да се на Косову распореди, под надзором Уједињених Нација, присуство међународних цивилних органа и органа безбедности, са одговарајућом опремом и особљем које се захтева за то…“. Такође, Резолуцијом 1244 се „захтева од Генералног секретара да именује, у саветовању са Саветом безбедности, Специјалног Представника који ће контролисати имплементацију међународних снага безбедности, и још надаље захтева од Генералног секретара УН да да инструкције свом Специјалном Представнику да блиско координише активности са међународним безбедоносним снагама да би обезбедио да оба субјекта присутна на Косову (и цивилни и војни) раде на испуњењу истих циљева и на начин који ће бити узајамно подржавајући…“

[65] Устав тзв. Републике Косово, Члан 147. (Финални ауторитет Међународног цивилног представника): „Без обзира на било коју одлуку овог Устава, Међународни цивилни представник ће , у складу са Разумним предлогом за решавање статуса Косова од 26. марта 2007, бити Финални Ауторитет на Косову…“, а Члан 153. (Међународни војни представник): „Без обзира на било коју одлуку овог Устава… Главнокомандујући Међународних војних снага ће, у складу са Разумним предлогом за решавање статуса Косова од 26. марта 2007, бити Финални Ауторитет на терену…“ — The Constitution of the Republic of Kosovo; Article 147 [Final Authority of the International Civilian Representative]: „Notwithstanding any provision of this Constitution, the International Civilian Representative shall, in accordance with the Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement dated 26 March 2007, be the final authority in Kosovo…“, and Article 153 [International Military Presence]: „Notwithstanding any provision of this Constitution […] The Head of the International Military Presence shall, in accordance with the Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement dated 26 March 2007, be the final authority in theatre…“

[66] Робин Г. Колингвуд; Мапа Знања — Robin G. Collingwood (1889-1943); The Map of Knowledge; Oxford;1924; page 237.