Мина К: Комесари у мантијама

Када се 2003. године на сахрани покојног Премијера др Зорана Ђинђића, појавио Митрополит Амфилохије Радовић, породица и пријатељи покојног Премијера били су у шоку, због беседе коју је Митрополит одржао. Није ни чудо што се Митрополит још онда показао одличан у „Станиславски систему“. Глумци који користе овај систем дубоко анализирају мотивацију улоге коју играју.

Представа коју је онда Митрополит одиграо, навела је Бебу Поповића да се огласи и одговори Амфилохију недуго после сахране Премијера. Он је директно оптужио Митрополита да је „Пуковник у мантији“, да је он заправо Патријарх Српске Православне Цркве, да он управља Црквом. Занимљиво је да је Беба Поповић тада јавно рекао „да Митрополит има највиши чин, међу официрима Владикама“. Беба је директно оптужио Митрополита Амфилохија да је он „један од одговорних људи, због којих се држава налази у оваквом стању“.

Владимир Беба Поповић је у оно време био Шеф Бироа за комуникације, а неки су га звали и „владар из сенке“. Несумњиво је да је Беба Поповић имао иформације о Митрополиту Амфилохију, као човек на власти, и као близак сарадник покојног Премијера. Шта се то десило да Борис Тадић заборави на овај гест, као и многе друге гестове и промашаје Митрополита Амфилохија и Атанасија Јевтића, остаје и данас непознато. Не треба занемарити ни владику Иринеја Буловића који је од пријатеља породице Милошевић, постао најбољи пријатељ Бориса Тадића. Зар су речи Бебе Поповића биле истините, зар смо заиста дошли дотле да имамо Комесаре у мантијама?

Митрополит је у својој више политичкој него црквеној каријери ишао из крајности у крајност. Он је исповедио Милошевића, он је крстио Чеду Јовановића, он је одржао тај спорни говор на сахрани покојног Премијера, он се почетком 90-их састајао и виђао са неким људима који су касније оптужени пред Хашким Трибуналом. Ни владика Атанасије Јевтић није заостајао много од Митрополита Амфилохија. Од великих националиста почетком 90-их, обојица постају највећи „Европејци“. Да ли ови „Комесари“ имају улогу да раде на јединству Српске Православне Цркве, или на разбијању? Шта је то Митрополит урадио да спречи Конкордат Црне Горе са Ватиканом? Није да није могао. Свима у Црној Гори добро је познато да је Амфилохије велики пријатељ са Председником Филипом Вујановићем. Зашто се Митрополит Амфилохије не брине о својој Богом му даној Митрополији, већ себе вечито намеће тамо где му није место? Колико се он брине о својој пастви, говори чињеница да је лакше доћи до Филипа Вујановића, него до Митрополита. Да је такав играч као што је Амфилохије Радовић само намигнуо Вујановићу, питање Конкордата никада се не би поставило. „Пуковнику“ Радовићу је ово ишло у прилог. „Са папом у Европу“.

Насупрот увек активном Митрополиту, Владика Атанасије Јевтић се добровољно пензионисао, јер није био способан да води своју Епархију према сопственом казивању, а заједно са Митрополитом се више „бринуо“ за туђе него за своју Епархију. Многи се сећају да је управо овој двојици претио и Хашки трубунал, да би то све пало у заборав. О томе данас готово нико и не говори. Они су упали у Епархију рашко-призренску, под плаштом „помагања брату Артемију“. Њихова „помоћ“ је ишла дотле да су се обијица зацарили у Епархији, да су направили раздор у Епархији, а епилог смо видели. Владика Артемије је буквално протеран са Косова, из своје Епархије.

Ова двојица полиглота су од манастира Дечани направили Епархију у Епархији. Ту се сарађивало са окупатором, ту су се водили састанци важни за државу, ту су се многа питања решавала. Колико је манастир Дечани стратешки важан елемент, говори нам и то да је Бајден прво дошао у Дечане, па тек онда отишао у Приштину. Све су ова двојица „Комесара“ у сарадњи са Савом Јањићем радила иза леђа свом „брату Артемију“. Колико се још агената у мантији „родило“ у Дечанима, можемо само да наслућујемо. Свакако да су Дечански монаси имали и те како добре учитеље. Разни белосветски агенти свраћали су у Дечане, као што и данас свраћају. Може се видети колико ти монаси заиста јесу монаси. Они баш као и Амфилохије и Атанасије користе туђе слабости, и тако манипулишу и уништавају људе. Монашки зар не?

Десет година се чекало да се Владика Артемије склони из Епархије рашко-призренске. Десет година су „Комесари“ вршљали по Епархији, и чинили многе нехришћанске ствари „брату Артемију“, који је био само колатерална штета. И успели су у својој намери. Имали су помоћ државе, јер очигледно је колико утицаја има држава на Цркву, а није неприметно и да се Црква (макар господа из Синода), и те како ослањају на државу. „Комесарима“ Радовићу и Јевтићу ни то није било доста што су склонили свога „брата Артемија“ из Епархије, што су његовог најближег сарадника протерали у Грчку, па су наставили да врше првљаву медијску пропаганду, називајући Владику Артемија „секташем“, „расколником“ и другим „братским именима“. Колико су научили од Аве Јустина показују својим непримереним понашањем.

Није непозната прича да су ови „Комесари“ дошли по задатку код Аве Јустина, који је био прогањан од власти, мучен, и малтретиран. А како најлакше доћи до једног таквог човека, него као његов ученик. Митрополит Амфилохије као и Владика Атанасије немају ни један дан искушеничког и монашког стажа. Са факултета правац под Митру. У оно време комунизма никоме та чињеница није упадала у очи.

Док с друге стране Владика Артемије је свој монашки стаж провео у манастиру Црна Река, узгајајући младе монахе, који су пристизали са свих страна као пчеле. Манастир Црна Река, кошница духовности, је само слика Владике Артемија, и показатељ колико је он научио од Аве Јустина. Митра је далеко пре њега украсила главе „Комесара“ Амфилохија и Буловића. Није ли то више него чудно?

Годинама смо гледали глумачко умеће Митрополита Амфилохија, те се задња представа одиграла у манастиру Ћелије, на Празник Светог Аве Јустина. Видна је чињеница да је ова позоришна акција детаљно планирана у циљу стварања кохерентног драмског доживљаја, и стварања импресија код публике. Прво је Атанасије Јевтић одржао своју беседу, у којој је не осудио „брата Артемија“, него му пресудио над гробом Аве Јустина. Ништа бољи није био ни Амфилохије. Плач без суза, уз крике: „Аво! Опрости, Аво! Опросто, Аво!“ Ко не познаје Митрополита, и не прати његову улогу у јавном животу задњих двадесет година, могао би још да поверује у овај невиђени спектакл за чула. Ако се Константин Станиславски сматра оцем теорије позоришне глуме, Митрополит Амфилохије би могао да понесе титулу његовог наследника. Кроз плач без суза над гробом Аве Јустина, Митрополит оптужује Владику Артемија за раскол. Како се ова „жалосна душа“ није сетила шта је радила своме „брату Артемију“, да је он са Атанасијем виновник свих зала у Епархији рашко-призренској, и да је баш он протерао свога „брата Артемија“, и то је према сопственом сведочењу чекао десет година. Захваљујући њему Владика Артемије се налази у „статусу кво“, који није у расколу него се бори за „статус кво анте“ или „стање ствари какво је било раније“. „Комесари“ то веома добро знају, и мучки се боре да се Владика никада не врати у „статус кво анте“. Па чак и срамном представом над гробом Аве Јустина, њихов амонизитет долази до изражаја.

Па још да жртва дође код својих џелата, оних који су га убијали, не физички, не духовно, али убијали годинама. Знају они како. Да Митрополит Амфилохије има имало монашког у себи и духовног не би он онако „бешједио“. Хришћани су од увек били гоњени, никако прогонитељи. Нисмо баш приметили да, упркос контраверзним политичким испадима ове двојице „Комесара“, постоји или је постојала (осим најаве из Хашког Трибунала), било каква индиција за њиховим гоњењем.

Двадесет година они врше Црквено-политичку улогу у Србији. Одавно је Дух Свети престао да говори кроз поједине Епископе. Унапред се знало ко ће бити нови Патријарх. Објавила је то Жељка Јевтић у „Блицу“ из својих Дечанских сајбер-извора. Била је то воља „Комесара“ а не воља Божија. Нисам присталица Бебе Поповића, али бих могао да кажем да је оне давне 2003. године, Беба имао право. „На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји“, а на Савину столицу седоше фарисеји и Комесари.

Мина К.