Рајица М: Време глобалне деструкције

„Свему има време, има време кад се воли, време кад се оставља вољење, време миру и време рату“…

Овим скраћеним цитатом из Књиге Проповедника покушаћу да сагледам светски глобалистички процес који се захуктава и руши све пред собом у ово време садашње, на овом нашем, домаћем терену.

Глобализам, тај императивни захтев који нам се намеће без алтернативе, није производ случаја ни промисли Божије.

Глобализам је свеобухватни процес деструкције Божијег света који разара све области људског живота и друштва успостваљене на темељима Хришћанства. Овај сатански процес свеопште деструкције Божијег света не би могао да стави своје зле силе у погон да није створио све неопходне услове за покретање рушитељског механизма. Божији свет створен је Божијом премудрошћу и зато је нормално да је за главног непријатеља деструкције проглашен Бог и Божија мудрост.

Западноевропски просветитељи, као први у богоборном походу, обрачунали су се са Богом и Краљевским крунама оборивши и круне и главе на којима су стајале, или оне мекше подчинише својим новим учењима. Духовни носиоци револуционарних промена потискују Хришћанску духовност новим просветитељским духом секуларизације људског друштва.

Божија мудрост непрекидно пројављивана кроз ослобођенике духа потискује се на рубна места постојања одакле не престаје да упозорава на погубну опасност деловања деструктивног процеса.

Овима се супротстављају површни људи никаквих талената, али зато жељни светске славе који добијају прве редове друштва у замену за своје деструктивне услуге.

Некад, у Божијем свету, богонадахнути уметници налазили су тајне начине на које су потписивали своја уметничка дела зазирући од пролазне светске славе жудећи једино да се удостоје непролазне славе јединога Бога.

Кад је деструкција својом револуционарном акцијом преузела управљачке полуге власти, ни мало случајно, почела је да их армира именима великих људи са ореолом светске славе и све се почело окретати наглавачке.

С почетног поља мудрости слава се селила и на друга поља друштвеног живота све до самог поља друштвене лудости где данас без конкуренције доминира.

Конструктивни људи потискивани и рушени у сталној су, вештачким путем произведеној, дефанзиви пред непрестаном офанзивом деструктиваца. Креативни духови се спутавају да би се јалови узвишивали.

Против Божијих људи води се вековни необјављени рат кроз добро прикривену заверу у коју данас најмање верују, каквог ли парадокса, они који у њој највише учествују.

Да завера не мора да буде једино нешто на високом, за нас обичне, недодирљивом нивоу најлакше се може објаснити на најнижем општенародном нивоу где се више ништа не може урадити без јаке везе.

Веза је завереничко оружје којим се приграбљује нешто, што припада неком другом, мимо Божијег реда и правде.

Политичке партије су у рукама завереника основне полуге деструкције и господари свих веза и везица који лако поклекну пред силом коруптивне моћи.

Деструкција је за своје потребе производила генерацијама и генерацијама деструктивног човека који не поштује људске умне и професионалне вредности другог човека и који не бира средства помоћу којих би га срушио и дочепао се његовог места.

Деструкција поставља себе за непрекидног васпитача и деце и одраслих, сеје у њихове душе рушилачко семе, залива га и негује док не узрасте до пуне мере бесавесног деструктивца. Ако погледамо лево или десно, мноштво је рушилачки расположених, свако против сваког и сви лаки за куповину коју врше трговци светском деструкцијом.

Људска природа падом у првородни грех постала је деструктивна, само искораком из своје грешне природе, човек успева да стрпљивим унутрашњим стваралаштвом кроти рушилачке силе у себи и преображавајући их проширује своје ограничене земаљске видике. Овај искорак могућ је једино уз Божију помоћ и под Божијим надзором.

Бог Спаситељ који је сишао на земљу да спасе палог човека оставио му је и спасоносну науку Новог Завета и написао му своје законе у уму. Надзор над човеком Бог спроводи кроз своју јеванђељску науку, тако што својим Духом позива људску савест на свакодневно самоиспитивање и самопотврђивање кроз расуђивање о сопственом понашању и одмеравањем сагласја са Божијим заповестима.

„Свето Писмо је богонадахнуто и корисно за поуку, за карање, за поправљање, за одгајање у праведности, да Божији човек буде савршен, приправљен за свако добро дело“.

Божијом науком васпитаног човека одликује чиста непомућена морална и правна свест, истинољубивост, правдољубивост, љубав према Богу и ближњем која се испољава чистим животом по заповестима.

Човека изван Бога са оваквим одликама нема, што се може запазити на сваком кораку.

Славољубиви, сластољубиви, издајници, надувени, напрасити, неморални, несавесни, бесавесни и неправедни, мноштво око нас, које лако постаје оружје у рукама господара деструкције.

Душа људска је танани орган људског осећања који непрестано осећа, или радосну љубав, или злобну мржњу. Душа у Богу испуњена је радосном љубављу док је душа отпала од Бога испуњена злобом, завишћу и мржњом.

Душа у Богу не мрзи своје мрзитеље али од великог њихових притисака може да дође у стање тренутног гнева са којим не сме поћи на спавање. Зато ми Православни имамо у свом молитвенику посебне молитве за опрост својим непријатељима у којима узносимо молбе Богу да излије на њих благодат, да се исправе и врате љубави и покајању.

Код ових других, који се продадоше у службу глобалистичкој деструкцији, тога нема, они нити праштају нити престају да мрзе. Они су непријатељи сваке истине и правде и ако нас Бог стави у такву ситуацију да им изговоримо истину, они окрећу главу од нас не желећи да нас чују, престају да говоре са нама, али зато почињу да говоре о нама, са другима којима смо пре него њима изговорили истину. Оваквим односом непријатеља истине и пријатеља светске деструкције према истини, истина излази на лош глас, своје усамљености ради, док се мноштво потврђује својим мноштвом, међусобно се хвалишући и узвисујући.

Али ово је спасоносни пут до блаженства, јер Бог рече: „Блажени сте кад вас нагрде и успрогоне и набеде сваким злом лажући мене ради. Радујте се и кличите, јер је награда ваша велика на небесима: јер су тако прогонили пророке који су били пре вас“.

Како развој људског ума у првом реду зависи од истине, мноштво остаје закржљалог ума и дугог језика. Није чудо што је овако, јер тражити истину у свету није ни мало лак и угодан посао. Има много лакших, лепших и забавнијих ствари у овом нашем свету, тако да мноштво не пристаје да се ускрати од забаве тражећи ником потребну истину.

Где прође глобалистичка деструктивна сила ту трава не расте. Деструкција наступа стоструким начинима, фазно у таласима, и у континуитету, поред континуиране умне и духовне агресије, она се не либи да изврши и војну агресију којом руши дотадашње власти и поставља од њих тврђе аутодеструктивце. Иза сваке деструкције стоји аутодеструкција човека незадовољног Божијим датостима, који по сваку цену хоће да измени у себи оно непроменљиво вечно и бесконачно.

Пошто нема те власти која може да мења вечно и бесконачно, деструкција врши фиктивне промене људи отпалих од истине а свет све више постаје фикција. „Шта је човек а мора бит човек“ и „човек не може бити ништа веће од човека“, каже мудрост Божија, али ко то да докаже европском надмену.

Ово што написах представља само врх леденог брега и ако се озбиљније загледа испод површине живота запазиће се да су све науке и уметности и институције и системи у рукама глобалистичке деструкције.

Ово јадно светско стање Божијим слугама представља душевни бол једино због самилости коју осећају према превареном мноштву. Овај логор Божијим људима не може ни једну длаку на глави откинути без Божијег допуштења. Ма колико свет постајао страшно место постојања углавном ће то бити за оне који му се обманутом слободном вољом прикључише у његовој глобалној деструкцији. Свако за својим срцем и својим благом.

Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима који су по Божијој вољи.

Рајица Марковић