На Зебрњаку

Одајући пошту ослободиоцима Србије и осветницима Косова Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Г. др Артемије обишао је спомен-костурницу на брду Зебрњаку.

Брдо Зебрњак је највиша тачка кумановског бојишта. Кумановска битка, која се испоставила и као одлучујућа битка десила се само пар дана након што је Србија објавила рат Османлијском царству.

„За слободу наше браће, за бољи живот и развој српске краљевине, наредио сам почетак светог рата нашој јуначкој армији. Јуначке армије наших савезника, заједно са нама, напредују према непријатељу. Имамо заједнички интерес, зато што смо вековима делили исте патње. На оним местима које ће ослободити, моја ће армија наићи и на муслиманске Србе, али и хришћанске и муслиманске Арнауте. И у срећи и у патњи, скоро увек смо били заједно са њима. Свима њима доносимо исту слободу, братство и јединство“ биле су речи којима је краљ Петар обавестио народ у Србији о предстојећем рату.

Историографија бележи да је првог дана рата, 18. октобра 1912, српска војска са великим усхићењем, које су делили и њихови савезници Бугари и Грци, прешла османлијску границу и у три крила, почела да напредује. Српску војску чиниле су три армије. Првом је командовао престолонаследник Александар и она је бројала 100 хиљада војника, Другом је командовао генерал Степа Степановић а Трећом генерал Божидар Јанковић. План српских војсковођа био је да се на Овчем пољу сусретну са турском војском и да је ту сломе. Ненадано Прва српска армија се сусрела са јединицама под командом Зеки паше код Куманова. Због изненађења у првим сатима битке изгледало је као да ће се ова битка окончати у корист Турака, али захваљујући ратничкој вештини српских војсковођа Кумановска битка је постала прва велика победа српске војске у Првом балканском рату. После ове битке у турским редовима завладало је расуло. Турски војници су бежали главом без обзира. Можда би се то могло најбоље видети на примеру повлачења турских јединица из Кочана за Штип, који су овај пут који се прелази за осам часова прешли за три ипо часа. Неколико дана касније ослобођено је Душаново Скопље а затим и остали делови Старе Србије.

У историји и сећањима остала је потресна прича о Кумановској бици, тој најславнијој и најзначајнијој бици у Првом балканском рату, као и податак да је тада погинуло 1207, рањено 5212 војника, док су шестстотина тројици ратника замео сваки траг.

После Првог балканског рата дошао је Други балкански а за њим и Први светски рат али успомена на славну Кумановску битку, и поред других великих победа, није избледела те је већ 1922. године група српских ратних ветерана формирала одбор са циљем подизања споменика ратницима палим 23. и 24. октобра 1912. године у Кумановској бици.

Израда споменика поверена је београдском архитекти Момиру Коруновићу. Био је то убедљиво највиши споменик не само на територији Краљевине Југославије, већ и читавог Балканског полуострва. Имао је облик куле-обелиска висине 48,5 метара и био је врхунски спој архитектуре и скулптуре.

Ово ремек-дело Момира Коруновића био је најмонументалнији војни меморијал на просторима средишњег Балкана и саграђен је од најтврђег базалта и армираног бетона.

Споменик су свечано осветили митрополит скопски Јосиф, епископ нишки Јован и и епископ рашко-призренски Серафим 31. октобра 1937. године, на 25. годишњицу српске победе. Приликом освећења у костурницу су положени посмртни остаци 678 погинулих српских војника који су до тада били чувани у оближњем средњовековном манастиру Светог Георгија, задужбини српског краља Милутина, у Старом Нагоричину. Складних пропорција, са витком кулом, овај меморијал могао је да се види из велике даљине, чак и ноћу, јер је из његовог кубета избијала светлост три петро-макс лампе. Било је то симболично, вечито кандило мртвих чије су кости ту почивале.

У приземљу споменика биле су просторије које су служиле као костурнице изгинулих српских ратника. Над њима се налазио простор, подељен у девет одаја, у коме је била смештена музеолошка поставка. Изнад подножја споменика, на осамнаестом метру од земље, налазила се меморијална капела до које се стизало отвореном спиралном рампом. На сваком углу спиралне стазе проширене кружним заравнима стајали су на постољима оригинални топови коришћени у Кумановској бици. Гвозденим степеницама пело се у простор изнад капеле у коме су биле постављене дрвене храстове мердевине које су спајале пет спратова високе куле са бетонским галеријама. На самом врху куле, под самом кровном конструкцијом, налазиле су се поменуте светиљке које су ноћу осветљавале околину. На врху читаве грађевине налазио се крст, док је њен највиши спрат био украшен грбовима Краљевине Србије.

Нажалост, споменик је у пуној својој лепоти постојао само пет година јер су га бугарске окупаторске снаге порушиле на самом почетку Другог светског рата.

Ништа бољи однос према споменику нису имале ни комунистичке власти које су се трудиле да потру славну српску историју. Сама чињеница да је мноштво костију из костурнице овог споменика завршило на Медицинском факултету у Скопљу можда најсликовитије говори о односу према овим храбрим ослободиоцима Старе Србије.

Однос према овом значајном споменику српске историје се променио тек у последње време, надамо се да повод за то није само стогодишњица Кумановске битке, јер се на костима осветника Косова и ослободиоца Србије и на нашем односу према њима заснива и будућност Србије, а она ће бити светла само уколико се понашамо достојно својих предака.

Поклањајући се сенима осветника Косова и својим храбрим и непоколебљивим одстојавањем у борби за чистоту вере и одбрану националних вредности Његово Преосвештенство Епископ Артемије својим примером на најјаснији начин поручује како се стаје заједно у строј са овим храбрим српским синовима у борби за Свету Србију.

Јерођакон Дамјан

{gall}galerije/zbrnjk2012{/gall}