Теодор Зисис: ЗАБРАЊЕНЕ СУ ЗАЈЕДНИЧКЕ МОЛИТВЕ СА ПАПИСТИМА САГЛАСНО МИШЉЕЊУ СВЕТОГ ЈУСТИНА ПОПОВИЋА (први део)

1. Српска Црква дијахронијски је антипапска

Српска Православна Црква вековима је имала чврст и непоколебљив антипапистички став, као уосталом и цела Православна Католичанска Црква, која је, насупрот мишљењу неуких или активистичких екуменистичких богослова, и саборно, али и сагласним мишљењем Светих Отаца, осудила Папизам као јерес.

Православни монаси, одбијајући да прихвате Папизам као Цркву – као што то данас без срама чине црквени великодостојници и богослови, тобож Православни – на Светој Гори и на Кипру поднели су ужасна мучења, и поштују се од стране Православне Цркве као мученици[1]. Слично је и са исповедницима анти-папистичким Светитељима, који су прогањани и оклеветани од стране паписта и латиноумних Православних – као што су, између осталих, свети Григорије Палама и свети Марко Евгеник Ефески.

Папизам, послушни слуга у рукама Сатане, по речима светог Григорија Паламе[2], не задовољава се само изношењем јереси и заблуда, него је покушавао и покушава да их наметне силом, имајући толику мржњу према онима који не прихватају његове јереси, да их одводи у смрт: „он беше човекоубица од почетка и не стоји у истини“[3]. Нарочито оно што су учинили Паписти током првог освајања Цариграда 1204. године превазилази по ужасу и насиљу чак и понашање иноверних и варварских освајача. Већина историчара се слаже у оцени да, у случају да царевина није била ослабљена папским крсташима, не би након сто педесет година пала у руке Мухамеда, повлачећи са собом у пад, али не и у ишчезнуће, величину Ромејства. Ужас насиља и покоља Паписти су поновили и два пута током 20. века. Најпре током Другог светског рата, када је под покровитељством Хитлерових Нациста злогласни кардинал Степинац у папској Хрватској организовао и спровео заједно са Усташама покољ 800.000 Православних Срба, и у наше дане када је Папа не само дипломатски подстицао разбијање Југославије у корист папистичких Хрвата и Словенаца, него је и (без срама!) током недавног српско-босанског рата на саветовању дипломата у Ватикану, саветовао да се помогне босанским Муслиманима и да се разоружају Православни Срби, као што је тада обелоданио у грчким медијима Посланик европског парламента Г. Ромеос: „Разоружајте Србе и наоружајте Муслимане“[4].

Навели смо само пар карактеристичних примера изражавања мржње од стране Папизма према Православнима, од многобројних како у прошлости тако и у садашњости – осим озбиљних догматских заблуда и јереси – да би се објаснио непроменљиви негативни став Православних према Папизму, који подлегавши Кушачу врши и политичку власт, са свим лошим пратећим особинама које одликују светске моћнике и богаташе.

Православни, а међу њима најпре Срби, због својих недавних страдања, у својој православној свести имају усађену и развијену одбојност према Папизму. Због тога и двојица међу највећим свеправославним црквеним и теолошким физиономијама двадесетог, преварног, века, које је Српска Црква недавно прибројала лику Светих, Епископ Охридски Николај (Велимировић), и архимандрит и професор Догматике на Богословском Факултету у Београду Јустин (Поповић), следујући великим антипапистичким Светитељима Православне Цркве, изразили су необоривим аргументима потпуно одступање Папизма од еванђељских истина, заправо изопачење Еванђеља, и из разлога тога изопачења насталу дехристијанизацију Европе. Због тога је била сасвим природна и очекивана – када је на темељу одлука Другог ватиканског концила (1962-1965) почео да јача међухришћански и међурелигијски Екуменизам синкретистичких планера Новог Доба, а Ватикан лицемерно под плаштом љубави, као анђео светлости, почео да се отвара према Православнима – снажна реакција Грчке Цркве, под блаженопочившим Архиепископом Хризостомом Другим, са скоро целокупном њеном јерархијом, као и уједињеном Светом Гором, на филопапистичко деловање патријарха Атинагоре. Исти став имала је и Српска Црква, у којој је тада владала теолошка мисао и вековно отачко усмерење српских Светитеља и јерараха, посебно ојачана снажним присуством поменутих двојице нових Светитеља Православне Цркве, од којих је свети Јустин (Поповић) једном обимном Представком, отачки изобличио делање патријарха Атинагоре.

Исто је свети Јустин учинио и када је 1974. Римокатоличка јерархија у Србији послала допис Светом синоду СПЦ, којим је тражила да се допусти Православним клирицима да учествују у заједничким молитвама које је организовала Римокатоличка јерарахија у периоду 18-25. јануара 1975, и које су тада бојажљиво почињале, а нарасле у наше дане до неслућених размера као „седмица молитве за јединство хришћана“, и које се сваке године одржавају током последњих десет дана јануара. Свети Синод Српске Цркве је тада, пре него што ће одговорити на писмо-позив Паписта за заједничке молитве, затражио богословско мишљење од – тада прогоњеног од стране комунистичког режима – професора Догматике о. Јустина. Након добијања мишљења Свети Синод је одговорио негативно на позив папских јерараха да православни клирици учествују у молитвеној седмици.

У достављеном Мишљењу свети Јустин наводи свете Каноне који забрањују заједничке молитве, не само током званичног богослужења и Божанске Литургије, него и „свако заједничко мољење, ма и појединачно са јеретицима“. Ови Канони важе и данас и као јеретике обухватају и Римокатолике и Протестанте. „Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’“, пита Свети Јустин. У наставку тамним бојама осликава понижење које доживљава света Православна Светоотачка и Светосавска Црква учешћем у Светском Савету Цркава. Одлуку о учешћу назива „језивом“, као и „невиђеним издајством“, које проузрокује „стид код сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца“.

2. Запажања и процене

а) Епископи би требали да се саветују и са другим клирицима. Нису свезнајући.

Служи на част и похвалу тадашњем Светом синоду СПЦ, јер се није егоистично ослонио на богословске моћи својих чланова епископа, него је затражио мишљење једнога архимандрита професора, које је и усвојио, забрањујући учешће Православних клирика у заједничким молитвама са Папистима и Протестантима. У наше дане заједничке молитве не само са инославним Хришћанима него и са припадницима других вера постале су свакодневна пракса патријараха, архиепископа, митрополита, епископа, других клирика, нажалост и монаха, и многих лаика.

Представке и студије стотина клирика и монаха, међу којима има и угледних јерараха, поштованих игумана и јеромонаха, клирика професора, мноштва духовно будних монаха и лаика, као што је био случај са познатим „Исповедањем Вере против Екуменизма“, не само да се не узимају у обзир, нити пак изазивају забринутост оних који егоистично упорствују у јеретичким девијацијама Екуменизма, него напротив умножавају заједничке молитве и екуменистичке манифестације, а неки од предводника Екуменизма чак дижу глас предлажући кажњавање и прогон оних клирика и монаха који су забринути због ширења свејереси Екуменизма.

Недељник Православна штампа (Ορθόδοξος Τύπος) бр. 1948.

Часопис Теодромиа (Θεοδρομία) 3, 2012, стр. 325-336. 

Превод са јелинског
Архим. Симеон

————————————————————————————-
[1] Ради се о тринаест Преподобномученика Исповедника манастира Пресвете Богородице Кандара, одведених на мучеништво од стране Латина на Кипру 19. маја 1231, који се због тога и прослављају сваке године 19. маја. Света Гора прославља такође преподобномученике пострадале за време латиноумног патријарха Бека: из манастира Ивирон (13/26. маја), из Протата – заједно са Протосом светим Козмом (4/17. јуна), као и из манастира Зограф (10/23. октобра). Сви ови Светогорци мученички су пострадали 1274. године од Латина.

[2] Περί της εκπορεύσεως του Αγίου Πνεύματος (О исхођењу Светога Духа) 1, 1, у Π. Χρήστου, Γρηγορίου του Παλαμά Συγγράμματα, том 1, стр. 23-24: „Та дакле умна и због тога још више проклета змија, прво и средње и последње зло, лукави, који увек храни и подстиче ниско и приземно лукавство, неуморни наговарач на преваре, вешти подстрекач на сваку богомрску мисао и ненадмашни измишљач – не заборављајући никада своје лукавство – преко њему покорних Латина уводи ново умовање о Богу…“

[3] Јн. 8, 44.

[4] Дневне новине „Το Βήμα“, 31.3.1993. у рубрици „Γνώμη“ (Мишљења). Види подробније у тексту Теодора Зисиса, „У Србији нападају Православље“, часопис Θεοδρομία 1 (1999), свеска 2, стр. 115 и даље.