Разговор са Владиком Артемијем

Уводна реч

Вековима Срби распети на крсту умиру за „крст часни и слободу златну“. Умиру и васкрсавају у душама својих часних потомака и у Небеској Србији. Својом крвљу и својим костима утврђивали су границе Отачества. Свака је стопа животом јунака плаћена. Да би својој деци и деци њихове деце обезбедили и за њих сачували најлепшу земљу на свету. Рајску башту коју им је Господ даровао, а они је својим трудом и својом несебичном жртвом сачували и у наслеђе потомству оставили.

А Косово и Метохија? Колевка… срце… душа… олтар Србинов…

Кроз све векове постојања тај идеал, та лествица која на Небо води једини је стуб националне грађевине који је успешно одолевао налетима свих непријатеља.

О Косову и Метохији и значају Косова и Метохије за Србе написано је небројено страница. И сада се исписују. И исписиваће се до краја света и века. Док и један једини Србин буде жив, јер Србин се рађа, живи и умире Косовом.

Говорити о Косову и Метохији у овом времену, а не споменути владику Артемија и прогнано монаштво, једноставно нема смисла. Не говорити о владици Артемију у склопу страдања Срба на Косову и Метохији, због Косова и Метохије и о последицама одступања од Истине и попуштања под притисцима, значи имати необјективан приступ, лошу или нечасну намеру и жељу за сакривањем Истине.

Живимо у времену када се сви међународни закони и принципи газе, када су сви међународни принципи и сво међународно право сведени на сирови и сурови закон силе. Закон дивљег запада.

Србство страда под налетом општег безакоња. Нема закона који за Србе и Србију важе. Само уцене, притисци, условљавања… Своје вековне фрустрације покушавају да излече на нама.

Истоветан је случај владике Рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, Г.Г. Артемија. Као што за Србију не важе међународни закони и међународно право, тако за владику не важе ни међународни ни домаћи закони, ни канони. Њих су одавно моћни и њима послушни „обесили мачку о реп“.

Ако правимо поређење безакоња над Србијом и над владиком Артемијем, морамо рећи да су притисци и условљавања којима су изложени ужасно јаки, досад невиђени, али да су одговори на притиске и уцене потпуно различити.

Спонтано се намеће поређење са прошлим временима, са временом потписивања Конкордата и одговора Цркве онда и данас… Знамо: Црква нема право на предају и издају….

Када направимо јасну анализу узрока и последица, када се суочимо са Истином, ма како сурова и болна била, када све око себе, али и себе, поставимо пред суд Истине можемо доћи до сазнања шта нам је чинити.

„Великашка“ гордост, људска сујета, тежња за земаљским привилегијама предстојатеља народних довела је до расцепканости, а тиме и раслабљености националног бића. Подсећање на причу о седам прутова употпуњује ову тврдњу.

Свети Петар Цетињски је упозоравао следећим речима: „Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другог гонити и у несрећи и бесчасти постављати. И што који више ради за добро општенародно, то се више завист на њега обрушава, јер у србском народу гордост царује“.

Однос према владици Артемију његове „браће архијереја“ потврда је речи св. Петра Цетињског.

Ових се дана цепа душа свакога честитог Србина. Пристајање на ултиматум у Бриселу и покушај наметања издаје као јединог могућег решења, буди у човеку потребу да крикне, да се супротстави, да се бори и да не пристаје на губљење здравог разума.

Човеку дође да виче и запомаже, да Господа у помоћ без престанка зове, јер у убијање здравог разума у нас Срба, поред свих међународних чинилаца који делују преко економских, медијских, обавештајних и осталих механизама, на жалост, већ дуго су укључене и све националне институције, па и институција од највишег националног значаја – СПЦ. Неке ћутањем. Друге перфидним, лицемерним деловањем.

Почећемо са подсећањем на понашање и одлуке СПЦ и Синода у пресудним тренуцима борбе за Косово и Метохију.

Ма како то сурово, тешко и болно звучало, трагична је чињеница да је СПЦ помогла формирање тзв. независне државе Косово, прогоном владике Артемија из Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, на захтев међународне заједнице. Пошто владика Артемије није пристајао на притиске и ултиматуме, неуморан у одбрани свете србске земље, био је тврд орах који нису могли сломити. Чак ни кад су му Епархију одузели, кад су га лажно оптужили, кад су га прогнали…

Сарадња СПЦ са међународном заједницом, односно безусловно прихватање захтева међународне заједнице на штету сопствене вере и сопственог народа, траје деценијама и бележи опасан успон. Са протоком времена, траг тог сујетног, непастирског деловања биваће све видљивији, а народу све јаснији.

Постепено одступање од светоотачког предања, чланство и деловање у Светском савету цркава, приближавање Ватикану јесте одступање од Истине. Ма како вешто било маскирано, већ дуго је видљиво на сваком кораку. Како свако одступање од Истине слаби моћ реченог, реаговање СПЦ на „Бриселски споразум“ је млако и безбојно… срачунато на то да недовољно упућене обмане и да отупи оштрицу протеста народа кога „браћа“ продадоше.

Комунизмом је обезбожен србски народ. Његове институције су преузели они који нису под иконама славским одрастали, којима свето предање није у душе усађено. Ауторитете тих институција већ су урушили.

У страху, народ се одједном окреће Цркви, тражи спас, не знајући шта се и у њој догађа.

Још не може да поверује да су и Црквом исти загосподарили. И веома се труде да србском народу обесмисле све, да обљутаве веру, да је разводне…
У обмани народа и прикривања истине врло су активни неки од црквених великодостојника. Они који више воле да мисионаре по туђим епархијама, него да о својој пастви воде бригу…

Екуменистички и глобалистички приступ који је завладао у Цркви, ослабио је и скоро обесмислио њене садашње покушаје да остави утисак да се супротставља издаји Косова и Метохије, односно Србије. Добром делу народа је јасно да је после издаје вере, издаја државе поступак који не изненађује.

Ове тврдње није тешко поткрепити. Ако се вратимо десетак година уназад, ако се подсетимо тадашњих догађаја везаних за Епархију рашко-призренску, морамо се присетити настојања Синода и СПЦ да наруши ауторитет надлежног епископа, владике Артемија, да наметне Епархији одлуке са којима се надлежни епископ не слаже.

Још од тада су „канони обешени мачку о реп“!

На све што се данас догађа, владика Артемије је тих година упозоравао. Био је то глас вапијућег у пустињи који је мало ко чуо. Да се тај глас отпора и непристајања на издају и предају Косова и Метохије што мање чује, ревносно су се старали каснији администратори и узурпатори Епархије рашко-призренске. Исти они који данас просипају сузе над Косовом. Уз исту медијску и осталу подршку.

Подсећања ради, споменућемо само нека од највећих безакоња учињених над владиком Артемијем:

тужбу против четири земље, чланице НАТО пакта коју је владика поднео међународном суду након мартовског погрома 2004. г. повукао је Синод чији је члан и тада био владика Амфилохије,

Меморандум о обнови порушених светиња Синод и Сабор су прихватили упркос противљења надлежног архијереја, и тиме пристали на то да цркве обнављају они који су их порушили;

Дуготрајно подривање црквеног поретка у Епархији давањем подршке и потхрањивањем нездравих амбиција садашњих највећих промотера тзв. Независног Косова, узурпатора и одметника од духовнога оца…

Невиђено снисхођење патријарха Иринеја (екуменисте и пацифисте, како за себе сам рече) светским моћницима и домаћим политичарима, када је у име Синода примио „обновљене објекте“;

Указивање гостопримства доказаном србомрсцу и ватреном заговорнику бомбардовања Србије – Бајдену, упркос томе да надлежни епископ није дао благослов да он дође у Дечане;

Неосноване оптужбе, незапамћен медијски линч и прогон владике Артемија на чији трон је незаконито устоличен „млад, кооперативан владика“ – оцеубица, Теодосије који одмах почиње да веома успешно сарађује са окупатором и највеће србске светиње, задужбине светих србских владара, претвара у туристичке објекте који ће промовисати квази државу Косово и верску толеранцију у њој…

Све силе овога света устремиле су се на нашу Србијицу. Шчепале је чврсто, стисле… да јој срце отму, да је униште, душу да јој разоре. Никада у историји човечанства такве и толике силе нису устале против једнога народа. Боли нас. Ужасно. Неиздрживо. Али, најболнији нам је стисак „браће“ која продадоше „веру за вечеру“.

Зашто нам се све ово догађа?

Знамо. Непроцењиво је наше земаљско благо. Бесцена је наша света Православна вера. Земаљско благо нам светски каубоји отимају, а оно што не могу однети, уништавају. Веру нам отимају да је покваре, да је смешају са свим јересима и сектама које на свету постоје… да је оскрнаве и да је униште.

Једна „мала чета“ Срба, окупљена око свога духовнога оца, заокупљена је борбом за очување Вере Православне и сва предана томе… заокупљена је одбраном Косова и Метохије и србскога народа и непоколебљиво истрајава на тешком путу пуном трња… У мору неизвесности и океану безнађа светли као луча и окупља смеле и жељне Истине.

Србин ће бити приморан, као у време првих хришћана, да се моли у катакомбама, по домовима загледан у славске иконе… Његове светиње престају да буду Богослужбена места, постају туристичко-културни објекти.

Свети оци су пророковали, а ми, чини се, живимо то време.

Најтрагичнија чињеница је да прве и најзначајније „каменчиће“ у мозаик фактичке издаје Косова и Метохије уградила упаво највиша јерархија СПЦ – Синод урушавањем црквеног поретка у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској.

Знамо да су они који нису били у стању да виде Небеса и да Небесима стреме, отпадали од светосавског, плодоносног стабла. Веру су мењали, од вере одступали, преверавали и у друге се народе утапали…

Зато, потпуно посвећени Господу, молитвама и трудом непрекидним настојимо да сачувамо свест о Небеској Србији, о њеном значају који се не може ни са чим упоредити. Знамо: Косово и Метохија су извор и увор србскога бића. Колевка и гроб.

Губљење тежње ка Небеској Србији приземљује и уземљује Србина, своди га на биће лишено духовних оаза. У низини се тешко дише, висинама човек стреми.

Тако је било генерацијама. А како је данас? Да ли је Србија још жива? Да ли ће успети да са себе стресе смртоносну обамрлост и депресију? Може ли поднети ту „реалност“ на коју је приморавају? Може ли изаћи из обруча ћутања у који је окована?

Садашњост је сувише сурова: Отимају нам земљу која је сва саздана од србских костију и србске крви, од праха предачкога! И још нас приморавају да пристанемо да нестанемо?! Добровољно да нестанемо?! Да не пружимо никакав отпор?! Да им помогнемо да нас униште?!

Господе, милостив нам буди!

Срби партијаши и странчари и лажни пастири наставаљу да расипају народну енергију, да распродају тековину, да отуђују неотуђиво… и да тврде да нема другог решења…

Куда и како даље? – питање је које смо безброј пута себи поставили.

Да се Србин врати Богу. И својим свецима. Да се врати својим светим прецима. Да се Србин окрене себи. Да се окрене својој породици, своме имању. Да, као домаћин после велике временске непогоде, рашчисти згариште, да почне да поправља, оно што се може поправити. Да поруши неупотребљиво и да сагради ново. На старим, сигурним темељима. Да обнови благословену заједницу своју са Богом. Да све учини да живи достојно предака који су свој живот у државу и њену слободу уградили.

Да не допусти да га слепи воде, јер „Слепи ако слепога води, оба ће у јаму пасти“.

Морамо настојати да се покољења која долазе нас не постиде.

Не смемо дозволити да понесемо печат срама и печат издаје.

Повратак и истрајавање на нашој историјској и духовној вертикали је једини сигуран пут.

Пут части и спасења. Пут ка Господу.

Тим путем нас води наш владика.

Страдањем својим за Истину утврђује тај Пут.

Разговор са владиком Артемијем

Желећи да у мозаику времена у коме живимо оставимо траг о једној борби и о једном страдању на правди Бога, а који би многи да потру и затру, да прећуте и сакрију, одлучили смо да замолимо преосвећеног владику Рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г.г. Артемија за разговор.
Владика нас је примио у својом „владичанском двору“ (о коме су у време медијске хајке на владику писале све новине као о најраскошнијој палати) – скромној соби у Бистричкој сазиданој на гаражи кроз коју се и улази. До собе се стиже уским, спиралним, дрвеним степеништем. Док сте у подножју степеница изгледа вам скоро немогуће да дођете до врха. Jош једна конкретна потврда да је узак и тежак пут ка Господу којим владика Артемије свакодневно корача.

Сусрет са Владиком који, као камени стуб на Газиместану стамено стоји, трпи ударе ветра и олуја, али стоји и одстојава на путу којим га Господ води, увек је посебан доживљај. Протеран из своје епархиjе, без суда осуђен, медијски облаћен, владика животом својим сведочи да једино Истина, и по цену прогона и страдања, за њега нема алтернативу…

Властимајући су у Бриселу потписали ултиматум. Убеђују нас да је то споразум.

Укидају сопствену државу, одричу се срца Србије, не питајући никога и не слушајући глас народа. „Продадоше браћа браћу“, рече господин Драгомир Антонић.

Очајан народ са окупираног и отетог Косова и Метохије, као последњу сламку спаса видео је могућност да своје неслагање изрази протестом у Београду.

Овај догађај који је требало да пробуди успаване, да опомене, да буде вапај који се из дубине рањене душе извија до Неба, да га Господ чује, СПЦ није подржала званично. Изјаве које долазе из СПЦ често су неусклађене, у супротности једна са другом. Тако се догодило да се на бини појаве и говоре владике Амфилохије и Атанасије. Наизглед изненада, ненајављено, али за оне који живот у СПЦ прате као и политичка дешавања, није неочекивано.
Сви медији који, узгред буди речено, нису србски, већ туђински, максималну пажњу су посветили иступима и испадима поменутих црквених великодостојника.

Скуп је организован под слоганом „Остајемо у Србији“. Питали смо владику шта каже на све ово

„Скуп је организован поводом такозваног Бриселског споразума. То није споразум. То је ултиматум. Њихова појава и њихови говори тамо су то потпуно бацили у запећак. Јер, за све медије, они су били тема, а не „споразум“ из Брисела. То је одговарало и овима на власти. Тако да испада, не тврдим, али испада, као да је то по неком договору било, да се управо скрене пажња са главне теме, Срба са Косова који су желели, и неки су и казали, Ристић из Зубиног Потока и Михајловић са Брезовице. Они су, људи, рекли шта треба рећи. Али, на њихове речи и изјаве, медији ни једно слово нису употребили. Сву тежину су бацили на, наводно, испаде ове двојице. Да ли су то били испади или њихово исповедање, то је друго питање, али у сваком случају, митинг је тај ПРОПАО, јер циљ протеста није дошао до изражаја, није дошло у медије оно ради чега је био сазван. После одржаног тог скупа, нико није могао да закључи зашто је тај скуп одржан. Као да је одржаван зато да би се они мало изругали са овима на власти… и тако даље.“

Не могу, а да се не сетим времена када сте још били у Грачаници. Није било празника, а да бар један од двојице каснијих администратора није ту. То би, наравно, било у реду да се није стално стицао утисак да су ова двојица владика запустили своје епархије, а да се врло „ревносно старају“ око Ваше.
Косово припада свима нама, нико ни једног тренутка и не покушава да им оспори да о Косову брину, али много пута сам чула коментаре да би за Србе у Црној Гори и Херцеговини било много боље да њихове владике више мисионаре по својим епархијама, него што мисионаре по Африци и Јужној Америци, покушавајући да приведу неке друге народе Православљу док њихово стадо лута и осипа се… И за Србе на Косову и Метохији би то било боље… данас би било много више оних који би устали у њихову одбрану.

„Косово и Метохија припадају свима нама. То никад нико није ни покуашо да оспори. Али, кад твоја кућа гори, не идеш да спасаваш комшијину кућу.“

Да су, бар спашавали… не би данас србске светиње (Патријаршија, Дечани, Грачаница…) служиле за промоцију квази државе проглашене на најзначајнијем делу Србије. Не би сада оне постале туристичи објекти…

Њихов миљеник, оцеубица, са Јахјагом промовише независно Косово и своју спремност да зарад мало земаљске „почасти“ жртвује свето Косово…

Преосвећени владико, како да опстанемо на Косову, са Косовом? Та нам је Ваша поука и порука веома потребна.

„Ово је најтежи период у нашој историји. Јер, Срби су остајали у своје време без своје државе, без своје администрације, без свих установа сасвим, али је остајала свест да су у окупацији, под окупацијом. А, кад је један народ окупиран, онда се труди да преживи окупацију, што значи: да се саобрази законима које је поставио окупатор, сем кад је вера у питању. Онда се нису покоравали, него су исповадали своју веру и страдали многи, али носили су своје страдање. Овога пута није тај осећај код народа, окупација, него издаја. И то издаја од своје рођене државе, мајке Србије, односно њених представника и вођа. А да тај осећај појачава та незаинтересованост ширег слоја народа србскога. После оног великог митинга 2008. г. ништа се није значајно догодило. Ни са преговорима Борка Стевановића, нити са овима што су после урадили… нити са овим што сада раде, нити са овим што се јуче, наводно договорило. Заправо, прихватило се све оно што су други издиктирали. То је ултиматум. Није споразум. Договори, договори, споразум… којешта. Сада је тешко народу да нађе одговор и начин шта ту да ради и како. Ја сам пре пар дана разговарао са нашим председником „Срба на окуп!“ Драганом Велићем. Ја сам рекао да би било неопходно да, пошто Србија није никад објавила нити икада рекла званично да је део територије Србије окупиран, то треба да кажу представници Срба са севера Косова. Али, званично. Значи, та скупштина њихова, или одборници који су и до сада учествовали у тим разговорима и у тој борби, да они прогласе окупацију, не само северног дела, него целог Косова и Метохије. Јер, сада припремају неке изборе за северни део Косова, где ће бити све по законима Приштине, и уз кумовање међународне заједнице. Кад је окупација, онда нема избора. Јер, на тим изборима ће бити протурени људи, они који ће све захтеве окупатора подржати, аминовати. Дакле, то је, по мени, за сада, једини начин на који може још да одговоре. А онда, остаје трпљење и сведочење. Страдање сигурно. Докле? Док нас има тамо.“

Од србског националног бића стално откидају део по део и претапају га у друге народе. Просто се бојимо да ћемо нестати.

„После прихваћеног ултиматума Срби на Косову и Метохији званично неће бити Срби. Деца која тамо буду рођена после овога, биће завођена у књиге приштинске администрације, такозваног Косова, као Косовари, не као Срби. На дипломама биће печат Косова републике, на свим могућим другим документима. Значи, потпуно престају бити Срби и грађани Србије.“

Како је то могуће? Како нам се то догодило? За само 100 година од ослобођења Старе Србије, до новог поробљавања и од оног узлета патриотизма до овог суноврата?

„Све је то по неком далекосежном плану тих великих међународних сила: Енглеске, Америке, Немачке и Француске итд… Јер, стварање Прве Југославије, ја имам информацију, да то није била жеља ни тадашњега регента Александра, ни краља Петра, него да је био притисак масонерије сигурно, да би, вероватно, кроз стварање заједничке државе, били амнестирани злочинци који су били на страни непријатеља, на страни Аустрије и Немачке, као на пример Хрвати.

Друга Југославија, исто тако, је наставак оне која је била укинута окупацијом 1941. године. Подвели су је са Титом у такозване несврстане, и онда је комунизам чинио своје, и припремао се још од оснивања и распад Југославије. Србија је облаћена, наводно неким великосрпскм хегемонизмом, великосрпством и тако даље. И онда је требало то на сваки начин ограничити, уништити, спречити. Просто је тешко рећи која Србија за њих не би била велика. Која би за њих била нормална? Да ли је то београдски пашалук, или само круг двојке у Београду? Дакле, и стварање прве Југославије и друге, и разбијање је ствар западних сила. На жалост, увек уз пристанак српских власти. Онда је била ситуација тешка, краљ је пристао на то. После Другог светског рата нико нас није питао, то је у Јајцу сређено… Сада, разбијање исто тако, уз сагласност неколико њих, а нарочито ово од 1999. г. до данас. То је чиста издаја“.

Дубљом анализом поступака и изјава, може се доћи до закључка да се веома дуго и студиозно припремао Ваш прогон. О томе има многих сведочења, а о томе говоре и депеше Викиликса.

Кроз историју је много пута световна власт покушавала да се наметне и Цркви и да њоме загосподари. Да утиче на одлуке…

Ако покушамо да повучемо паралелу између понашања врха Српске Православне Цркве и власти у време Конкордата и данас, видећемо застрашујући пад оних који би требало да чврсто стоје на бедемима вере и нације и да не дозволе издају…

Уместо послушности Богу и народу, уместо борбе за највише националне циљеве, СПЦ се уподобила световној власти… Заправо, допустила овој да је води. Зар није речено „Слепи су вођи слепима; а слепи ако слепог води, оба ће у јаму пасти.“

Свети Владика Николај је пророковао: „Они који воде народ, не воде га, него га заводе. Завађају народ зарад своје користи. Од њихове галаме, мудрац не долази до речи. Не уче народ истини, него га хране лажју, застрашују народ новим неправдама“.

„Све оно што је рађено, рађено је са знањем Ватикана. У договору са њима и интересу њиховом, јер и Ватикан спада у те западне силе које сигурно имају, и имале су претензије на ове крајеве. Сигурно да је, још како, у питању и борба против православља. За католике ми смо били и остали шизматици, а сад ово љубакање са њима, и приближавање у интересу чега, глобализације? Може, на све ће они пристати: ми ћемо вама све оставити што имате: нећемо дирати ни ваше храмове, ни ваше браде, ни ваше одежде, ни ваше појање, ни ваше богослужење, све то нек’ остане непромењено, само, признајте папу“.

Духовно пустошење србских крајева почиње унијаћењем, а завршава се покатоличавањем. То је видљиво у западним србским земљама. Ма колико да се настоји да се то сакрије, Истина нађе свој пут. О томе су Српске новине у броју 672 објавиле интервју са Николом Н. Живковићем под насловом „Историјски и пропагандни народи“.

У интервјуу владике Амфилохија Радио-телевизији Републике Српске од 16. 05. 2013. г. он је, између осталог, рекао да су наша вера и католичка исте, само да се разликујемо од муслимана…

„Он је слично говорио и у Пећкој Патријаршији када је рекао на међурелигијском скупу где је он без питања нас био, па је говорио о помирењу, „вечна сабраћа“ Шиптари и ми?!… На Косову је исто то радио… то је та тенденција глобализације, где се тежи стварању једне светске државе, светске управе и светске религије. Онда ће бити све смућкано, а на челу ће бити, ипак, папа. И они ће на то пристати. Њега нико не угрожава. Чак ни Цариградски Патријарх који се задовољава да буде други.

Знате у чему је суштина глобализма? Да сви народи попљују и погазе све своје светиње. Зато и нама поручује господин Хочевар: „не можете ви у Европу са Светим Савом“. Значи, морамо се и њега одрећи. И после евентуалног добијања овог датума, ко зна шта ће нам испоставити, какве све рачуне на које ће наши пристајти само да се „крунишу“, да су они увели Србију у Европу. А у шта нас воде? У пропаст!

Дакле, када сви погазе све своје националне и верске светиње, онда ће бити једно, онда ће бити обједињени сви. То значи поништавање националног идентитета. И то потпуно.“

Који је смисао свега тога?

„Припрема простора за антихриста. То је сврха. Једна светска држава на челу које треба да буде устоличен антихрист, ‘оће ли то бити папа или неко други…

И једна религија. Онда, неће бити више тих верских ратова, сукоба и тако даље… Важно је веровати у Бога. Којег Бога, није важно. И како веровати, ни то није важно.

Нигде у Православљу не постоји такво гледање. Али, они који нас представљају, то намећу. Цариградски се намеће као духовни вођа свих православних. А наши га признају за таквога?! Чак му нико не опонира. А то је његова тежња. Када он сутра призна папу, рећи ће, цело Православље је сједињено. Нико неће ни вас, па ни Артемија, да пита да ли пристаје на то. Онда, шта нама остаје? Ово што већ сада имамо. Пустиње, катакомбе, пећине. То нам остаје. Да би сачували своју веру и своју душу“.

Како васпитавати децу? У лажи или истини?

„Само у истини“.

Чим човек каже истину одмах га прогласе нацистом, националистом…

„Ако, ако. Бити спреман на страдање. Без спремности на страдање нема исповедања вере“.

Сем родитељског васпитања постоји и васпитање од стране државе.

„Једноставно, зашто мора да иде у школу државну, где ће учити све супротно? Неће ићи у школу. Учиће га родитељи који знају. Тешко ће бити сигурно, али немамо другог излаза“.

Пошто је очигледно да овај такозвани Бриселски споразум они гурају по сваку цену, каква је Ваша процена, шта ће бити са нашим народом на Косову и Метохији? Да ли ће остати или напустити Косово и Метохију?

„Биће и једних и других. Биће оних који су спремни да напусте, чак из протеста против „споразума“, а биће и оних који ће да остану да би својим присуством сведочили да је то српско“.

Не могу да се отмем утиску да су светски моћници учинили све што су могли да Вас, преосвећени владико, протерају са Косова и Метохије. Да вас протерали, да би сад лакше спроводили све што хоће. Не верујемо да би данас све било овако, да сте Ви данас на Косову и Метохији.

„То Бог зна. Тешко је и није мудро рећи да бих ја спасао Косово. Али, сигурно је да би имали други став. Међутим, замерам што је у припреми овог што данас имамо, учествовала максимално и Српска Православна Црква. И Меморандумом, и одлуком за повлачење тужбе, и све остало, на крају са тим захтевом који је био за прогон владике Артемија. Све што су им тражили, то су урадили. Зато сада овај плач патријарха и ове двојице на митингу над Косовом, по мени нису искрени. Јер, они су много допринели томе? Све! На све су пристали! Најпре црква, па онда држава. То је трагедија наша“.

Током целог нашег разговора, мисли ми се упорно враћају на време потписивања Меморандума о обнови наших порушених и спаљених светиња, повлачења потписа, подизања тужбе, повлачења тужбе и све до Вашег прогона са Косова и Метохије… Како је могуће да све владике прихвате такав поступак према Вама?

„Нису све владике биле за моје протеривање са Косова. Нису сви били. Али је поразно то, ево три године, само ћутање. И после свих изјава које је дао и патријарх Иринеј, и Буловић и Амфилохије поводом екуменизма, папизма и сл. нико нигде ни једне речи противљења њима није имао, изражавања свога мишљења. Никакве реакције није било. То је Домановићево „Мртво море“. Ухватила жабокречина одозго и да се ни један клобук не појави“.

Шта ће бити са светињама, на пример са Пећком патријаршијом?

„Биће претворене у туристичке објекте. Можда ће Патријаршију претворити и у џамију у своје време, као што су учинили са Светом Софијом у Цариграду. Чујем да Свету Софију поново враћају у џамију“.

Али, свака сила за време бива…

„Сигурно, то је део утехе. Да је ова власт само једну реч казала: окупација, било би другачије. Трпи се, али се и бори за ослобођење. Данас нема те борбе. Нема спремности за ту борбу за ослобођење и народа и територије, него се жртвује оно што се потпише и мирно даде. То је проблем… Оно што ти неко отме, знаш да је отето и то је твоје. Оно што си поклонио некоме, више немаш права на то…“

Шта би се догодило када би Срби преко Дрине покушали да се уједине у једну државу? Немају подршку ни од кога. Зашто је то тако?

„Погажени су сви принципи међународног права. Не поштује се ни Повеља Уједињених нација.

Иза свега стоји Запад. А наши пристају. Мени је највише криво што су поставили такав циљ: Европа нема алтернативу! И сада, Европа је једини циљ коме треба да тежимо, и за достизање тога циља све ћемо да жртвујемо. То не треба! То је издаја!“

На крају разговора питали смо владику да ли Србски народ већ стиже Кнежева клетва. Док изговарам Кнежеве речи осећам као да су оне те лестве чврсто свезане за Небо коме се свети Кнез приволео.

„Ко је Србин и србскога рода,

И од србске крви и колена, 

А не дош‘о у бој на Косово,

Не имао од срца порода, 

Ни мушкога ни девојачкога,

Од срца му ништа не родило,

Рујно вино ни пшеница бјела, 

Рђом капо док му је колена.“

„Ја мислим да ће нас Кнежева клетва тек стићи… Не бранимо Косово, него га издајемо. После тога ће доћи испуњење клетве.“

Владикине речи су нас уплашиле.

У памет се, браћо Срби и сестре Србкиње! Ако већ није касно…

Мај, 2013. г.

Горица Тркуља