Хорепископ Максим: Онима који клевећу благословено старчество

Старчество, или духовно руковођење и духовно очинство је пророчка служба у Цркви, од самих њених почетака. Кроз овај духовни дар, Дух Свети надахњује Цркву, божанским Својим надахнућем и „уздисајима неизрецивим“ (Рим 8, 26). То чини кроз Своје изабране сасуде којима се „покоравају духови пророчки“ (1. Кор 14, 32).За овај дар свети апостол Павле на више места каже да се њиме Црква изграђује (1.Кор 14, 3; 14, 5). Дух Свети открива своје божанске тајне истинским слугама својим, духовним оцима, старцима, а преко њих свима који ревносно теже да спознају и испуњавају вољу Божју. Воља је Божја да се сви људи спасу, а једноставна истина која из овог сазнања следи јесте: ако будемо део воље Божје живећи по њој и ми ћемо се спасти и наследити вечни живот у Христу. Другог пута нема.

Христос није роду људском са Небеса бацио своје Свето Јеванђеље, да би само из написане речи сазнали Његову спасоносну науку, већ је Он Сâм сишао, проповедао и утврђивао људе у својој науци, да би касније послао своје свете ученике да буду „всељенија учитељи“, да својом проповедничком речју, а још више примером, сведоче и шире свето Јеванђеље. Тиме је још од Самога Христа у Цркву уденута тајна старчества и духовног очинства. Није Христос заповедио светим апостолима само да пишу и преписују Јеванђеље и да га деле унаоколо људима, како то чине данашњи секташи Гедеонити, већ да проповедају својом живом речју и примером. Тиме је показано да тајну Христове науке, не може само писана реч пренети, већ Жива Реч Очева, Која дејствује у Цркви кроз свештенослужитеље, тајанствене ризничаре и тајнике Речи Истине и благодати Божје, а пре свега пастире, учитеље и духовне оце – старце.

Насупрот том спасоносном сазнању данас је распрострањена заблуда код многих, да могу сами себе руководити у духовном животу, да им је у томе довољно да сами читају Свето Писмо и свете оце, те тиме управљају себе ка Царству Небеском. Овакву заблуду потхрањују две духовне пошасти нашег времена: духовно-морална отпадија свештенства и духовенства, као и изражена самовоља, непослушност и гордост савремених људи. Њима помањкање истинских духовника дође као „добар изговор“ за самовољу, непокроност, непослушност и у крајњој веровање самоме себи и само себи. Самовоља је чедо првородног греха, односно гордости и непослушања, може се наћи у души свакога, најчешће, не и увек, прати образоване и интелектуално надарене људе, које сопствено знање, или природна интелигенција заносе до мере да верују само и искључиво себи. Сама природа Цркве је таква да њу саму, односно  њено свештено предање чини и наука Богочовека Христа, али и благодат Божја, која се заједно са науком истините вере тзв. прејемством, преноси у Цркви преко свештенослужитеља, прејемника.

Колико је немогуће да човек сâм себе руководи макар и уз коришћење најбогатије светоотачке библиотеке сликовито описује чињеница из нашег свакодневног живота. Рецимо: шта нам вреди да уђемо и у најснабдевенију апотеку, препуну најбољих лекова, ако немамо лекара који ће нам преписати које лекове да купимо, како и када да их користимо? А ако се и усудимо да сами узмемо лекове на „своју руку“, иако су у питању лекови, ипак, нашим погрешним одабиром у употребом они нама могу бити штетни, отровни, чак и смртоносни. Исто је и у духовном лечењу у Цркви, све што имамо у Цркви јесте спасоносно и духовно целебно, али само ако све то употребљавамо ваљано. Управо, сâм начин употребе духовних лекова за сваког појединца није могуће записати нити у једну књигу, јер је сваки човек личност за себе, зато је сваком посебице потребно особито духовно лечење и усмеравање, и са тог разлога је потребан духовни лекар – духовник[1]. Као што је телесном лекару дато знање и власт да дају дијагнозе и преписују лекове и начин лечења, такву власт имају и духовни лекари – духовници, и то не од себе самих, већ су ту власт примили од Господа, примивши власт да свезују и разрешују грехе људи. Сваки православни свештеник има ову власт, али она га сама по себи не чини духовником по неком аутоматизму, ова власт је као какав духовни потенцијал, а да ли ће га дотични свештеник остварити и постати прави духовни отац, зависи од његовог труда у хришћанском живљењу, пре свега, као и у пастирском раду. Да је ово тако потврђује и вишевековна пракса у Цркви да духовник може бити и прост монах, само ако је по свом животу заиста духован човек и ако има од Бога духовни дар расуђивања, руковођења, односно старчества. То је дар који се пре свега стиче послушањем, зато свети Теофан вели: ко под старцем није био, не може бити старац. Дакле, то је духовни дар који се стиче како смиреним послушничким и подвижничким животом у Христу, тако и добијањем благослова од свог старца. Тај благослов добија се тиме што до старчеве смрти остајемо њему у светом послушању, по угледу на Сâмога Христа, Који је био „послушан Оцу своме до смрти и то до смрти на Крсту“ (Фил 2, 8). Зато Сâм Христос тим својим богочовечанским послушањем развејава све клевете злонамерних који институцију старац-послушник називају гуруизмом и идолопоклоноством. Поменути следбеници своје самоуверености шире овакве клевете на свето старчество будући да не могу да савију „тврди врат“ свог гордог ума ни пред ким, и за њих је предање о послушању највећа мука њиховом умишљеном и самоувереном духу, не могу ни најмање слово о послушању да слушају, а камоли прихвате. Мали је овај свет да би у њега стао још један „неприкосновени ауторитет“ попут њих самих, а камоли неки старац-духовник. Зато је оваквим заблуделим људима, новим следбеницима старог побуњеника против Бога на Небесима, најлакше да предање о неопходности светог старчества и најсветијег послушања прогласе за „јерес“, за стварање „култа личности“, за нешто неправославно. Наравно, нису јадни свесни да ће оваквим тврдњама можда моћи обмањиво да успокоје своју савест у овоме веку, но у будућем такви припремају себи огањ неугасиви, сразмерно велики као и што је њихова гордост. Такве, велики Лествичник опомиње светом истином која нам открива да: неће само бестрасни (савршени) ући у Царство небеско, али без смирења, нико неће ући у Царство небеско. Дакле, уколико човек не стекне смирење, а без послушања, кротости, покорности нема смирења, тај се не може спасити, макар све остале врлине имао у себи (иако је без смирења немогуће истински имати нити једну врлину).

Јасно је, дакле, сâм свештенички чин не ствара духовника у неком  механичком смислу, јер, ако духовник не живи духовним животом, како ће друге упутити на исти? Никако, и друге ће одвести у погибао, куда он сâм иде, јер свештеник који не живи узвишеним духовним животом, жив је себе вргнуо на дно пакла. У тајни духовништва и старчества, а по речима светог Јустина Српског -у Цркви је све тајна,- па и ова благословена светоотчака установа, потребан је изнад свега духовни живот у чистој вери православној, јер духовник мора бити барем један корак испред у личном духовном животу, како би своју духовну децу могао водити. Као што је немогуће да у школи деци предаје неко ко није завршио макар један разред више од њих, тако је немогуће духовнику да упути друге на духовни живот, уколико га сâм није прошао и савладао.

Ово је тако, како наведосмо, ипак, чињеница да је данас мало духовника не оправдава самољубиве душе, који верују само једној особи под капом Небском – себи, да немају духовника. Прави послушник својом смиреном молитвом и спремношћу да слуша, те да се преко духовника препусти вољи Божјој, одрекавиши се своје пале и огреховљене воље, својим истанчаним духовним чулом смирења, спремности на послушање и искреном жељом да се спасе, живећи по вољи Божјој, увек ће себи наћи духовног оца.

Основни и неумољиви предуслов да би слушали духовника је његова несумњива православност, да је чврст у вери и у догматима благочашћа, односно правоверја, да је осведочен побожним животом. Треба напоменути да и поред наведенога не значи да духовник као човек нема људске слабости, али које нису у таквој мери да га одвајају од Бога и Цркве (а јерес одваја од Цркве). Зато је битно напоменути у овом моменту замку у коју поједини, до бескраја заљубљени у себе и своје мњење, упадају. Наиме, овакви кажу: ја се могу покорити само светом и савршеном човеку. По могућству овакви очекују да им духовник буде у најмању руку чудотворац, док се прозорљивост „подразумева“ сама по себи, и док не нађу таквога не пада им на памет да се икоме покоре. Тужна је судбина оваквих, јер јадни нису свесни да са таквим настројњем, гордим, несмиреним, без спремности да се покоре, тј. умишљајући да је њима достојан да буде духовник само неко ко је савршен, свет, безгрешан (по њиховој „мери“ – јер притајено сами о себи мисле да су безгрешни), дакле, такви и да наиђу на описаног човека – старца, светог и облагодаћеног, – помрачени својом самозанесеношћу не би га ни могли препознати, будући да гордост заслепљује и отупљује духовна чула у човеку. Ако се неким чудом деси и да га препознају, првом приликом када им духовник благослови или да савет који се не „уклапа“ са личним ставом и расуђивањем, или жељама поменутих самољубаца, они ће и тог светог човека прогласити недостојним да им буде духовник и врло брзо ће и њему наћи ману (које сваки човек, свакако има) и то све ће им бити изговор да наставе живот у „покоравању“ самоме себи, односно у свагда погубној самовољи. Јер, ако слушају духовника само онда када им благослови оно што они желе, ту заправо ни нема истинског послушања, које се састоји управо у супротном – у одсецању наше пале воље. Суштина овог јесте закључак, у виду речи осведоченог старца у епископском чину, преосвећеног владике Артемија: данас је мало истинских духовника, јер је мало истинских послушника.

Старчество је темељ монашке духовности, али се благодатно дејство старчества излива на сву Цркву. То из разлога што је монашка духовност неодузимљиви и неодвојиви део свеукупног црквеног предања, о томе најбоље сведочи календар Цркве у којем поред светих мученика највише има  светих подвижника – монаха, тих бескрвних мученика. Поједини савремени теолози-новотарци (Зизјулас и његови следбеници) ову чињеницу оспоравају, хуле на подвижнички, тиме и мученички етос Цркве. То је део њиховог свеобухватог покушаја теолошког оправдања нејеванђелског „широког пута“, посветовњачености, „модерног“ живљења у данашњици, и у њој: сластољубља, неуздржања, похотљивости, необузданости, лажних људских слобода и права (директно супротстављених природним и божанским законима) које савремени предантихришћански, или можда антихришћански, свет са собом носи. Једном речју, новотарци покушавају да помире светлост хришћанског живљења са тамом духа овога света, а „све што је у свету јесте похота телесна, похота очију и надменост живљења и није од Оца него је од овог света“ (1. Јн 2, 16). Овакви теолози, или боље рећи филолошко-философски технолози, као највећу претњу своме подметању виде православни подвижнички дух, очуваван у мученичком и монашком етосу Цркве, посебно у светом старчеству, а утемељен на Богочовековим речима: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк 8, 34).Господ нас позива да се одрекнемо греховног себе, греховног „ја“, чија есенција се налази у нашој самовољи, у нашој духовно необрезаној, неодсецаној вољи, кроз коју је ушао грех и кроз коју излази грех, уколико је она необуздана послушањем вољи Божјој, и Светом Јеванђељу,кроз послушање духовном пастиру – старцу. Господ је Своју науку нама пренео у виду Светог Јеванђеља, али и кроз своје свете апостоле, али и њихове наследнике, који као живе иконе Христове проповедају и животом својим сведоче живу Реч Божју. То, да је Христос своју науку пренео преко светих апостола, првих пастира Цркве, најубедљивије говори да нам је немогуће спасти се без њих – духовних отаца, пастира. Не само пастира у богослужбено-формалном смислу, због тога што је њима поверено обављање светих тајни Христових, које као свештенослужитељи савршавају, већ што је њима поверена реч проповеди и власт учитељства. Дакле, сама Црква начином на који је саздана Христом и Духом Светим, сведочи о потреби духовног учитељства, које је на најјаснији и најубедљивији, најчвршћи, најјеванђелскији начин садржано у установи старчества, тј. духовног очинства. Зато је духовно очинство најдубљи израз апостолности Цркве и као такво сасвим је природни и неотуђиви део Цркве и њеног живота у Христу. Апостоли, су били свети и послушни ученици Христови, зато су и постали свети учитељи, али само они који су до краја остали у послушању Христу. Само свети и послушни ученици могу постати свети учитељи и имати свете и послушне ученике, јер ко није био послушан не може очекивати да буде слушан. То је природни духовни поредак, човек који се није научио послушању и поред неког црквеног чина који носи, неће имати истински духовни ауторитет, као невјежа у послушању, биће исти такав невјежа у управљању. Они црквени пастири који се не научише послушању, не могу ни друге научити томе, и њихово управљање људима неће извирати из овог природног духовног ауторитета, већ ће бити вештачки, бирократски и инквизиторски наметано, што не може донети добра Цркви.Такви су духовни закони за непослушне, који по неписаном правилу углавном инсистирају и траже да апсолутно буду слушани. Јуда је чинио чудеса, али није био одан и послушан Христу до краја, због тог непослушања није сачувао звање апостолства, завршио је на дну пакла. Слични је удео оних који приме страшни јарам свештеничког чина, али не остану у свему послушни и верни Христу, а и како ће кад се томе нису раније научили?

Предање светог старчества је духовно јака карика која гарантује очување отачког предања, јер послушна и смирена чеда и по цену свог живота не мењају и не издају оно што им је старац пренео. Они који данас желе да ревидирају православље, да га „модернизују“, да га „прилагоде“ овоме свету (нису ли сви јеретици управо то и чинили кроз векове, „прилагођавали“ веру себи и свету?) знају наведену истину о старчеству и послушању као најјачој карици, која нас везује за целокупно отачко предање у Цркви, зато се толико гордих, често професорских, умова окомило на институцију старчества. Зато је тема старчества и  духовног руковођења врло битна, али и обимна, немогуће је исцрпсти је у поптуности овом приликом, јер собом она иконизује и изображава и тајну Саме Свете Тројице: духовни отац и духовни син, послушан у Духу Светоме. Тако имамо живи образ и слику Свете Тројице.

Ако се сетимо дубоке антрополошке истине коју нам је пренео свети Маским Исповедник: „кроз вољу је у човека ушао грех, кроз вољу почиње и исцељење од греха“, онда је јасно да је у том исцељењу превасходно одсецање наше пале воље, а то је управо свето послушање. Битно је још напоменути да је једино у контексту истинског послушања и умирања за своју огреховљену вољу могуће схватити оно светоотачко: „умри да би живео“ -умри својом греховном вољом, умри за своје греховно „ЈА“, да би у теби живео Христос, Који је Сâм Живот вечни. Једино истински послушник, који је на крсту одрицања од своје воље и послушања распео и умртвио своје пало „ЈА“ и своју палу вољу, може са светим апостолом поновити оне чудесне речи: „не живим више ја, него живи Христос у мени“(Гал 2, 20). А то јесте θέωσις, – обожење, охристовљење, спасење, свециљ нашег хришћанског живљења у Цркви, у Христу. Господ Христос нам је даровао да се назовемо синовима Божјим, али само послушни духовни син може примити „Дух усиновљења“ (Рим 8, 15). Духовни отац је икона Сâмога Христа у Духу Светоме, у Којем живи и Којим делује и руководи свог духовног сина. Зато нема ту никакве идолатрије, како клевећу они који никада нису окусили од слатког духовног хлеба послушања, већ се, како свети оци тумаче, свако поштовање и послушање које се указује духовном оцу преноси на Христа и на Духа Светога, Који кроз духовног оца дела и дејствује. Ово је тумачење не наше, већ светог Григорија Паламе, великог оца Цркве. Зато нека замукну уста оних који клевећу истинске послушнике,  који са сваком искреношћу, поверењем и послушањем указују поштовање свом духовном оцу, а тиме кроз њих и Самоме Богу. Паралелу овој тврдњи светог Григорија Паламе налазимо у догмату о православном поштовању икона, по којем се поштовање које приносимо образу, тј. икони, преноси на првообраз, тј. оригинал, односно Господа, Богородицу, или свете који су изображени на њој. У наведеном случају икона је сам духовни отац, коме приносимо поштовање, али не клањајући му се као икони, већ у виду послушања, искрености, оданости и љубави.

Реченоме придодајемо и још једно своје размишљање, посебно упућено онима који кажу: ја сам послушан Богу, а не човеку – старцу, не треба мени никакав духовник да бих слушао Бога. Свети апостол Јован каже: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега не види?“ (1. Јн 4, 20). У духу реченог ми говоримо: Ако неко каже ја слушам Бога, а не слуша духовника и старца свога, лажа је. Јер како може слушати Бога Којега не види, ако није послушан свом старцу којега види?

Зато је старац жива икона Божја и слушајући њега ми слушамо Бога. Као што Бог делује у осталим светим тајнама у Цркви, и кроз њих нам саопштава и дарује своју спасоносну и просветљујућу благодат и силу, тако делује и у тајни православног духовног руковођења, делује кроз духовне оце – старце, на спасење оних који им приступају тражећи савет и утеху у духовној борби и животу. Благодаћу својом Бог просветљује духовне оце онда када им приступамо са вером, послушањем, искреношћу и поверењем, те умудрени и просветљени том благодаћу они нам дају одговарајући савет, упутство, а некада и само утеху и ободрење у духовном животу и смиреном ношењу крста живљења у Христу и Цркви Његовој.

Овом чланку о старчеству и светом послушању повод је и био предивни пасус о духовном очинству од светог Григорија Паламе. Овај велики богослов у Цркви православној посебно је познат по делу Одбрана светих исихаста, у којем показује потпуно православно утемељење духовног покрета, пониклог у православном монаштву званог исихазам, који нас учи духовном трезовумљу и молитвеном тиховању у непрестаном и сабраном понаљању Исусове молитве. Свети Григорије Палама вероватно никада није могао да претпостави да ћемо у Цркви данас морати да бранимо и свештену установу духовног руковођења и старчества, која се вековима апослутно подразумевала у животу Цркве, још од апостолских дана. Како било, Дух Свети, Који непогрешиво руководи Црквом Својом, кроз овог светитеља изрекао је чудесне речи које појашњавају дубоку богочовечанску, апостолску, јеванђелску, богословску, благодатну и еклисиолошку утемељеност духовног очинства и старчества у Цркви православној. Посебно у ниже наведеном пасус Светитељ разболичава заблуде и клевете да је старчество неки вид стварања „култа личности“ и „човекопоклоњења“. Дакле, погледајмо шта нам свети Григорије каже у свом Десетослову хришћанског закона, у поглављу где тумачи заповест о поштовању родитеља:

„Уколико треба да поштујемо телесне очеве, утолико пре треба да поштујемо и волимо очеве који су нас родили по духу. Јер, они су твоје биће претворили у благобиће, саопштили ти светлост познања, научили те да очигледно будеш у истини, препородили те бањом препорода (крштењем), положили у тебе наду на васкрсење и бесмртност, на бескрајно Царство и наслеђе, од недостојног те учинили достојним вечних добара, из земаљског – небеским, из временског – вечним, сином и учеником не човека, него Богочовека Исуса Христа, који ти је дао дух усиновљења, као што је сам рекао: И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос (Мт 23, 9-10). Ти треба својим духовним оцима да указујеш сваку част и љубав, с обзиром да се част која им се указује узноси Христу Господу и Духу Светоме, којим примисте Духа усиновљења (Рим 8, 15) и ка Оцу небескоме, од кога свако очинство на небесима и на земљи има своје име (Еф 3, 15). Постарај се да за читав живот имаш духовног оца и да му откриваш сваки грех и сваку помисао, те да добијеш отпуштење и лекарство. Јер, њима је дато да свезују и раздрешују душе. Све што они свежу на земљи биће свезано на небесима, и све што раздреше на земљи биће раздрешено на небесима (Мт 18, 18). Речену благодат и власт они су добили од Христа. Стога им се повинуј и немој им противречити како не би изазвао погибао душе своје. Онај ко противречи телесним родитељима у ономе што закон Божји не забрањује по закону бива предан на смрт. Утолико пре ће онај ко противречи духовним оцима из себе изагнати Духа Божијега и погубити душу своју. Стога се саветуј са својим духовним оцима и слушај их до краја како би се спасла душа твоја и како би наследила вечна и нетрулежна добра.“[2]

Хорепископ новобрдски и панонски

+ Максим

—————————————————————————————————
[1] Сваки православни хришћанин има свог личног духовног оца, с тога је интересантно да је и у савременој медицини запажена потреба за таквим личном односом лекара и пацијента, те је усвојено да сваки човек има свог персоналног лекара, који ће на тај начин добро познавати свог пацијента и његов телесни састав, слабости и склоности ка болестима. Што све скупа унапређује рад лекара и лечење људи.

[2] Добротољубље V, друго издање, превели хиландарски монаси, Манастир Хиландар 2009. стр. 247.