Подсећање: Писмо Епископа Артемија делегацији Савета безбедности

ГЛАСНИК КиМ број 141, 19. децембар 2002. године

Манастир Грачаница, 14. децембар 2002. год

Писмо Епископа Артемија је представницима Савета Безбедности УН данас поподне уручила Др. Рада Трајковић

 Делегација Савета Безбедности Уједињених нација

Ваше Екселенције,

Особито сам почаствован што могу да вас у име СПЦ и СНВ КИМ обавестим о садашњој ситуацији у југословенској покрајини Косово и Метохија која је под администрацијом УН. Са великом жалошћу морам да признам да се безбедносна и економска ситуација у којој живи српски народ на Косову и Метохији није суштински променила након три године протектората УН и КФОР-а. Не желећи да игноришем извесна достигнућа на пољу обнове ратом разрушених објеката у албанским срединама и изградње институција, ипак осећам потребу да кажем да су ови резултати имали врло мало или нимало утицаја на побољшање живота Срба и већине косовских мањина. Зато тврдњу да је мисија на Косову постигла успех треба примити са озбиљном резервом.

Више од три године након конфликта косовски Срби су још изложени систематском кршењу људских права док се уништавање српских православних светиња наставља упркос присуству оружаних снага које предводи НАТО. Релативно смањење етничког насиља (у поређењу са годинама 1999 и 2000.) је више резултат физичке раздвојености заједница него стварно побољшане безбедности и вишег нивоа међуетничке толеранције. Зато УНМИК-ове бројке и процене обично не одражавају стварност на терену која је много комплекснија. У већем делу Покрајине Срби могу релативно слободно да живе само у својим малим енклавама, и то у веома тешким економским условима. Слобода кретања је ограничена само на простор насељен Србима или делимично на неке важније путеве, док су већина урбаних центара (осим на северу) већином неприступачни за Србе. То је разлог зашто Срби још немају несметан приступ здравственим, образовним и другим институцијама у већим косовским градовима. Чак и српски чланови Скупштине Косова и Метохије путују на заседања у оклопним возилима и не могу несметано да посећују своје гласаче. Срби још немају медије који покривају целу територију Косова и Метохије, док је комуникација између енклава озбиљно ограничена. Укратко, свуда, осим у српским подручјима, Срби не осећају већу корист од послератног развоја и хитно им је потребна: децентрализована администрација која би била ближа становништву, више инвестиција и пре свега безбедност и слобода кретања.

Највеће разочарење у послератном Косову је немогућност за више од 200.000 српских и других расељених лица и избеглица да се врате својим домовима, што гарантује Резолуција СБ УН 1244. Главни разлози за неуспешан процес повратка су: наставак екстремистичких напада, немогућност мисије УН и КФОР-а да обезбеде сигурност на целој територији Косова и Метохије, неодговарајућа међународна финансијска помоћ за избегличке програме, као и прилично ограничене могућности укључења београдских власти у овај процес. До сада је повратак српских прогнаника више био симболичног карактера и тренутно повратници нормално могу да живе само у заштићеним енклавама. Већи градови Косова и Метохије постају све више моноетничке средине и Србима који би желели да се врате својим домовима нико не може да гарантује безбедност, запослење и повратак приватне имовине. Још није разјашњена судбина преко 1300 Срба киднапованих после рата. У истом периоду убијено је готово 1000 српских цивила чија тела још сва нису нађена. Посебно обесхрабрујући моменат за повратнике јесте наставак систематског уништавања и скрнављења српских православних цркава и гробаља. Од доласка УНМИК-а на Косово и Метохију 112 православних цркава и десетине гробаља су уништени или оскрнављени, а да ниједан починилац ових злодела није приведен правди. Преостали српски манастири преживљавају само захваљујући сталној војној заштити КФОР-а. Нападајући српске светиње косовски Албанци намеравају да промене културни, етнички и верски идентитет Покрајине и тако обесхрабре повратак. Њихови политички лидери званично осуђују ове нападе, а у стварности не чине ништа да се ситуација на терену промени. Неки од њих чак директно или индиректно подстичу екстремистичко понашање како би задобили подршку свог народа.

Српски представници у Парламенту и Влади Косова и Метохије одлучили су недавно да не учествују у овим институцијама јер виде да те институције којим доминирају Албанци не раде у правцу изградње мултиетничког друштва, већ друштва које ће бити скројено само по мери етничких Албанаца. Резолуција 1244 предвиђа институције које ће унапредити квалитет живота и створити услове за нормалан саживот заједница у оквиру суштинске аутономије Косова. Међутим албански лидери користе свој положај да промовишу идеју независног Косова на штету других зајединица, што је неприхватљиво. Српски парламентарци с правом траже ефикасне механизме који ће их заштитити од понижења, прегласавања и других облика етничке дискриминације у Парламенту.

Инсистирање на потпуној интеграцији косовских заједница у условима дубоких језичких, културних и историјских разлика није реално зато што у постојећој атмосфери непријатељства мале заједнице не могу да се адекватно заштите од институционалне репресије и дискриминације већине. Да би се омогућио миран саживот заједница неопходно је спровести децентрализацију Покрајине на свим нивоима што би омогућило мањим и угроженијим заједницама да очувају свој етнички, културни и верски идентитет. Децентрализација не сме бити симболична, већ треба да пружи заједницама ефикасне механизме којима би заштитили своје виталне интересе и спречили дискриминацију на етничкој и верској основи. Становници Косова и Метохије већином нису двојезични, па је ситуација много компликованија него другде.

Косовски Срби би желели да живе у друштву које би пружало услове за миран и достојанствен живот свих заједница. Озбиљно смо забринути да лидери косовских Албанаца радије виде будућност Косова и Метохије у стварању друге етничке албанске државе са незнатном не-албанском популацијом која би се толерисала само ради бољег имиџа Косова у свету. Тешко можемо да приметимо истински демократски ангажман у Покрајини у којој су још највећи хероји бивше вође ОВК које директно сносе одговорност за послератно насиље и бројне невине жртве. Стварне намере албанских лидера могу се видети у свакодневном животу. Топоними који су преживели чак и отоманску власт сада се замењују новим албанским називима, српски језик је протеран из јавног живота док је традиционално српско ћирилично писмо чак неприхватљиво и у Парламенту Косова и Метохије. У образовању младих косовских Албанаца и медијима снажно се промовишу идеје нетолеранције према словенском становништву и православној хришћанској вери што подстиче млађе генерације да узимају водећу улогу у нападима и провокацијама против Срба, као што је био недавни напад на старе српске пензионере у Пећи. Ниво организованог криминала у Покрајини је застрашујући, док је општа економска ситуација очајна упркос обилним страним инвестицијама. Бивши чланови ОВК  још нису сасвим разоружани и настављају са оружаним нападима на Србе и Албанце неистомишљенике, озбиљно угрожавајући стабилност на Косову и Метохији.

Молимо Савет Безбедности да заузме објективнији став поводом ситуације на Косову и Метохији и предузме све неопходне мере како би се процес изградње институција друштва и рад УНМИК-а вратио у оквире предвиђене Резолуцијом 1244. Ово ће охрабрити све становнике Косова и Метохије да раде више на остварењу стандарда демократије и толеранције него што ће спекулисати о коначном статусу пре него се створе услови за нормалан живот. Идеја да хитно решење коначног статуса може да подстакне повратак и створи боље услове безбедности је суштински погрешна и опасна јер би прерано решење статуса које би било наметнуто споља или под притиском довело до исељавања преосталог српског и неалбанског становништва и стварања моноетничког друштва, што је сасвим супротно циљевима међународне заједнице. Кров куће се не може саградити пре него што се учврсте јаки зидови једног модерног европског друштва које неће постојати као острво већ ће у потпуности бити интегрисано у регион коме припада. Зато се статус Косова и Метохије не може праведно решити ван контекста Балкана чија будућност не лежи у цртању нових етничких и државних мапа већ у интеграцији и превазилазењу анахронизама прошлости.

С поштовањем,

+ АРТЕМИЈЕ

Српски православни Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски

Председник СНВ КИМ