Упокојио се у Господу монах Антоније

На Томину недељу, 27. априла текуће године, у 14:45, у 85. години живота, упокојио се у Господу монах Антоније (Маринковић), сабрат манастира Светог Јована Крститеља у Љуљацима.

Монах Антоније је рођен 1. маја 1928. године у селу Лесковику код Ниша, од оца Гмитра и мајке Лепосаве. На крштењу је добио име Русимир. Завршио је столарски занат. Путем вере и службе Господу кренуо је још у детињству. У раној младости ступио је у брачну заједницу. Господ га је благословио са петоро деце. Своју родитељску дужност обављао је савесно. И своју хришћанску дужност такође. Тако је као узоран хришћанин у свом родном селу предводио радове на изградњи сеоске цркве. Велики труд је он у том светом делу уложио не штедећи себе. Често нам је причао о искушењима која је имао у току изградње.

Отац Антоније је био и савестан и вредан радник у Гњиланској „Биначкој Морави“. Период од 1974–1989 проводи у манастиру Грачаница. Ту је као манастирски радник обављао различите послове на економији манастира. Од 1978. год. имао је статус искушеника. Из Грачанице одлази у расадник монаштва – манастир Црну Реку која је у то време, под игуманом Артемијем, доживљавала свој духовни процват. Замонашен је у расофора у Црној Реци 1990. год. од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха српског. На монашењу је добио монашко име – Антоније, по преподобном Антонију Великом пустиножитељу. У малу схиму замонашио га је његов духовни отац и епископ рашко-призренски Артемије 1991. год.

12. јула 1991. год. премештен је са још неколицином црноречке братије у манастир Зочиште да духовно и материјално обнове ову нашу велику светињу.

Одатле је, марта 1992. год, премештен у манастир Високи Дечани. Ту је обављао послушање економа. 1992. год. одлази у манастир Суково. Ту је био старешина манастира. У Црну Реку поново долази 2002. год. Када се црноречко братство нашло у егзилу 2010. године и отац Антоније је понео Крст прогона са осталом братијом не марећи за своју старачку немоћ. Љубав према Господу и ревност за очување чистоте Свете Вере Православне били су јачи од бриге за своју старачку немоћ, неизвесност смештаја и тежину Крста исповедништва. У егзилу је био сабрат манастира Светог Јована Крститеља у Љуљацима.

Свој монашки живот отац Антоније је испунио великим трудовима на послушању, молитвама за себе и свет, појању Господу срцем и устима. На богослужењима је увек долазио међу првима. Док га је здравље служило никада није изостајао са службе. Много је жалио када га је болест спречила да на службу долази.

Неуморно се трудио у манастирским пословима. Господ му је поред трудољубља подарио и телесни снагу и вештину у обављању многих послова, нарочито столарских. Своје таланте он није закопао у земљу, као лењи слуга, него их је вишеструко умножио неуморно и с љубављу радећи оно што му је од игумана наложено. При томе није штедео себе ни тренутка нити је икада роптао. Напротив, радио је с љубављу и са песмом у устима. Неизмерно је волео да пева богомољачке песме Светог Владике Николаја. Духовна Лира је, после Светог Писма и Псалтира, била његова најомиљенија књига. Слободно се може рећи да му је она била хлеб насушни. Ретко ће се данас срести човек који има толику љубав према богомољачким песмама као што ју је имао отац Антоније. По угледу на Анђеле, све до последњих дана свога живота појао је Господу, а радио је докле год су га ноге држале. Болно је преживљавао тренутке старачке немоћи када није могао да буде са братијом на послушању. Неуморни рад је био саставни део његовог бића од ране младости.

Оно по чему ћемо се још сећати оца Антонија јесу бомбони које је свакоме давао при сусрету, било да се ради о монасима или мирјанима. То је био његов „слатки отпоздрав“. Много је таквих отпоздрава отац Антоније поделио. Интересантно је да су после тих бомбона многи пушачи престали са пушењем.
Последње дане свог многотрудног монашког живота отац Антоније је провео у старачкој немоћи. Гасио се тихо у љуљачкој светињи као што се тихо свећа гаси и губи своју светлост. Задње атоме своје снаге искористио је да прогута Свето Причешће. Пет минута по причешћу предао је дух свој у руке Господу кога је толико волео и коме је целог живота усрдно служио.

Надамо се да га је Господ удостојио рајског насеља и да сада, без окова тела, неућутно поје Господу са хоровима Анђела.

Опело и сахрана оца Антонија обављени су сутрадан, 28. априла, у његовом манастиру у Љуљацима. Опелео је служио његов некадашњи игуман у Црној Реци архимандрит Николај, уз саслужење 19. свештенослужитеља и 2. ђакона. На опелу је било присутно бројно монаштво из свих манастира епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, сродници оца Антонија и многобројни верници.

Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена, драги наш оче Антоније. Ако будеш стекао слободу пред Господом, поред славопоја упути и молитву Господу за све твоје црноречане, сабраћу твоју, остало монаштво у егзилу и остало мало стадо у Господу да нам Господ да снаге и истрајности на крсто-васкрсном путу одбране Свете Вере Православне и одбране душе од греха. Да одбранимо Веру од екуменистичких вукова а себе од демона, и ако ништа друго, када станемо пред Господом на суд, да му принесемо чисту Веру Православну. Ону Веру коју си му и ти, као своје највеће благо, поред многобројних трудова на светом послушању и молитви, принео по свом исходу. Амин.

Протосинђел Наум

Фотогалерија