Како епископ Иринеј Буловић СПЦ претвара…

КАКО ЕПИСКОП ИРИНЕЈ БУЛОВИЋ СРПСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ ПРЕТВАРА У ЛИЧНУ ИНФОРМАТИВНУ СЛУЖБУ И ОДБОР ЗА ДОЧЕК РИМСКОГ ПАПЕ

Средином августа месеца текуће године, портпарол Српске православне цркве, епископ бачки Иринеј, написао је два саопштења поводом иступа у јавност бискупа зрењанинског Ладислава Немета, у којима износи детаље везане за дуго најављивану посету римског папе Србији. Док се у Србији духовно посрнуће народа утркује са материјалним, а оба ова апокалиптична тркача иду ка једном циљу – тоталној духовној и материјалној беди и пропасти нашег народа, дотле епископ Иринеј и њему подобни чланови клира Српске православне цркве спроводе у праксу ону народну: „докон поп и говеда крсти“. Епископ Иринеј, додуше, не крсти говеда буквално, као што се ни народне умотворине не схватају буквално, али свакако млати празну сламу са зрењанинским бискупом Неметом.

Усред таквог духовног и националног апокалипсиса српског народа, духовни пастири  Српске православне цркве (изузев једног прогнаног и обесправљеног на правди Бога) окренули се приватном и јавном ћаскању са римокатоличким бискупима, оставивши своју паству огубалу од духа овога света, сатрвену од комунистичког „раја“, дотучену капиталистичким „рајем“, на милост и немилост ђаволу, оцу Новог светског поретка, да се поиграва са њом како му воља. Међу њима свакако предњачи екуменистички идеолог, историјски гледано – нови Исидор Кијевски, отац српског екуменизма – Иринеј Буловић. Нечувено је за једног епископа православне Цркве и доктора теологије то што Цркву Духа Светога, живо Тело вечно живог Христа, својим поступањем покушава да сведе на окошталу бирократску и административну направу, која служи његовом личном остварењу на пољу екуменистичке јереси. У томе је донекле и успео узурпирајући мноштво институција унутар Српске православне цркве, наиме, по свом дерзновенију се овај човек представља час портпаролом Архијерејског синода Српске православне цркве, час портпаролом Архијерејског сабора Српске православне цркве, час портпаролом Српске православне цркве. Сувишно је напомињати да ни сва историја и живот Цркве не познају и не препознају ни сам термин портпарол као део свог предања. Површно гледано нема неке разлике међу овим набројаним функцијама, али је страшно што све њих Иринеј Буловић сам себи додељује и нико не стаје на пут таквој осионости да на чело Српске православне цркве фактички заседне њен фамозни Портпарол, који је у својој личности и делу поништио апостолски епископски чин који му је дат и свео га на јадну титулу портпарола. Силе апостолске вере православне се одрекао, па је прибегао сили информативних средстава коју доноси титула вишеструког и вишегодишњег портпарола.

Општепозната научна чињеница је да је главни циљ бирократских система манипулисање масом. У циљу манипулисања људима и организацијама у савременом свету јако битно оруђе су и средства информисања. Очигледно је да ове принципе Иринеј Буловић одлично схвата и још боље примењује. Зато његови апетити по питању држања монопола власти и информисања сежу и ван Српске православне цркве и њеног званичног сајта. Доказ томе: његов доскора викарни епископ Порфирије је председник(!) Управног одбора Републичке радио-дифузне агенције, а већина црквених радија налази се у Епархији бачкој. Оваквом стратегијом епископ Иринеј Буловић ових дана охоло показује одлично функционисање свог бирократско-информативног франкенштајна, на шта покушава да сведе Цркву светог Саве. Сва еклисиологија Епископа бачког, коју видимо на делу, своди се на усмеравање Српске цркве ка Вечитом граду – Риму и римском понтифексу у њему. Одавно је познато да се сви екуменистички снови и прегалаштва Иринеја Буловића сажимају у његовој свеидеји, која је жеља свих његових жеља – јединство Православне цркве са римским папом. Сва његова екуменистичка ширина сведена је на ту малу реченицу: привести пре осталих Српску цркву римском папи на ноге. Јадно је и претужно што својим махинацијама овај Епископ за главни циљ и домет Цркве светог Саве намеће накарадно екуменистичко јединство са римокатолицима, тј. стару унију у новом екуменистичком паковању. Српски народ пропада у духовном мраку, а српски епископи (неки активно, а неки прећутно-пасивно) вођени Иринејем Гавриловићем, патријархом и Иринејем Буловићем, портпаролом дадоше се у посао да Ватикан и римокатолике, наводно, путем екуменизма приведу Цркви, а у пракси не приведоше ни једног римокатолика, особито не папу. Захваљујући својој небризи и раскалашности свештенства ни свој народ не могу да врате Цркви, а камоли римокатолике и њиховог папу. Но, упркос јаду и беди у којој народ пребива, портпарол Иринеј Буловић, у свом екуменистички широком маниру, као главни и најбитнији проблем екуменистичког насилствовања над нашом Црквом и нашим народом издваја питање доласка или недоласка римског папе. Да ли га позвати или не; да ли је позван или није; да ли ће доћи или неће? Ово су „најбитнија“ и „горућа“ питања која нам намеће портпарол Иринеј на свом практично личном информативном сервису званом – Званични сајт Српске православне цркве. Косово и Метохија више нису битни (Српска православна црква је свој део прикривања режимске издаје обавила), оштећени у поплавама више нису битни, нарушено јединство вере и тиме јединство Српске цркве није битно, нико и ништа више није битно осим доласка римског папе, ето то нам поручује уређивачки одбор Званичног сајта Српске православне цркве, са портпаролом Иринејем Буловићем на челу.

Ова констатација, на жалост, није иронија, ово је страшна тајна Српске цркве. Какво трагично допуштење Божје због наших грехова, али и због нашег немара, индиферентности, која порађа ову страшну истину: Српску православну цркву епископ Иринеј Буловић је претворио у личну информативну. Потврда томе: Српском православном црквом не управља патријарх Иринеј (а и како би кад се одрекао вере православне и силе побожности) – већ портпарол Иринеј Буловић. Уместо неправославног патријарха, Иринеја Гавриловића, на делу управљања Српском православном црквом имамо још неправославнијег портпарола, Иринеја Буловића. Превише је то за једног портпарола. До сад нисмо чули да је икада на челу једне помесне цркве устоличен портпарол уместо патријарха, али ових дана је уобичајено да у Србији гледамо небивале догађаје попут овог. Преусмеривши курс брода Српске православне цркве ка екуменизму, портпарол Иринеј, подупиран и опуномоћен у томе кукавичким ћутањем осталих епископа Српске православне цркве, својим екуменистичким догматским релативизмом суспендовао је веру православну као једини важећи темељ и једини обавезујући и вечни Устав Српске православне цркве. Зар тиме не покушава да суспендује и власт Духа Светога, јединог истинског Суверена над Црквом? О, какав је страшан циљ овај човек себи поставио. Утешно је једино што се кроз призму целокупне историје Цркве, већ сада, јасно види страшан крај таквог нецрквеног подухвата и још страшнији крај овог несрећног делатника. Свети оци Цркву називају живим организмом коме је Дух Свети нервни систем, а Глава Сам Богочовек Христос. На место таквог нервног система Цркве Иринеј Буловић покушава да инсталира своју информативну службу, а на место такве вечите Главе Цркве покушава да заседне он сам – портпарол, гласноговорник, Иринеј Буловић. Знамо ко је умислио да је „заменик Сина Божјег на земљи“, ко себе назива„намесником сина Божјег“, ко носи титулу VicariusFiliiDei -то је римски папа. Ипак, да и у Српској православној цркви постоји претендент на такву безбожну титулу, нико ни замислити није могао. Међутим, оно што је здравом разуму незамисливо портпарол Иринеј спроводи у дело, те показује да је синдром папске непогрешивости преносив попут заразе и да је најстрожија канонска забрана молитвеног општења са јеретицима потпуно оправдана. Да се Иринеј Буловић не експонира, до мере неукуса, са римокатоличким клирицима на заједничким молитвама и молитвеним скуповима, по свој прилици не би ни оболео од синдрома папске непогрешивости и од антицрвених папских тежњи и амбиција.

Сумирајући такве страшне резултате, морамо да констатујемо са болом и тугом да је Српска православна црква претворена у приватну маркетиншку фирму портпарола Иринеја Буловића за промовисање екуменизма и глобалистичких вредности. На место православног, благодатног, богочовечанског организма Цркве, Иринеј Буловић је Српску патријаршију претворио у свој умртвљени, сушичави бирократски систем, уместо ње инсталирао своју информативну службу, која у ружичасто фарба најцрње дане кроз које наша Црква пролази, а живот Српске цркве је сведен само на пуку журналистичку сензацију: те хиротонисан овај епископ, те онај; те примљен овај кардинал, те онај; те долази папа, те не долази; те примљен овај амбасадор, те онај. Организују се панђури и славља како би била замаскирана суштинска умртвљеност Српске цркве, јер су јој српски епископи, особито патријарх и портпарол, оба Иринеји, сасекли жилу куцавицу, покретачку и животвору снагу Цркве и живу везу Цркве са Богом, а то је: јасно, недвосмислено исповедање чисте вере православне и управљање Црквом по принципима ове вере. Уместо вере у живога Христа портпарол Иринеј проповеда веру у дијалог. Највеће „божанство“ у пантенону савременог екуменизма јесте дијалог, идол коме врховни жрец, портпарол Иринеј Буловић, пише стихире и славопоје и кади већ деценијама, проповедајући и утврђујући главни хуманизирани и умртвљујући екуменистички догмат – љубав без истине. Екуменистички дијалог – главни је идол савременог паганизованог, антидогматског екуменизма, коме Иринеј Буловић, са сагласношћу патријарха Иринеја, приноси на жртву свеспаљеницу све, па чак и јединство вере, а тиме и јединство Српске православне цркве. Као што је исповедање вере православне главна животворна снага Цркве, тако је исповедање лажног догмата љубав без истине, главна потпора лажног екуменистичког дијалога.

Но залуд Иринеј Буловић торжествује и слави свог идола, залуд објављује да „дијалог напредује“ –јер очигледно је свима, њему првоме, не напредује, на издисају је. Смрскана је глава екуменистичком идолу званом дијалог, отворени сукоб богоотпалог Запада, возглављеног јеретиком папом у Риму, и раслабљеног, али већински православног Истока је на прагу. Екуменистички дијалог већ представља заборављено идолопоклоничко божанство, коме још само Иринеј Буловић пева и кади. Ту и тамо се загрцне у том дијалогу, те су у таквом једном грчу и настала напред поменута саопштења у коме демантује некаквог зрењанинског бискупа, за кога тврди да је демантовао себе, а об0јица су демантовали један другога. Од свих мука у Српској цркви за њеног Портпарола је најбитнији некакав интервју неког зрењанинског бискупа. Кад му портпарол Иринеј Буловић не би придавао толико значаја на Званичном сајту Српске православне цркве, тешко да би ико од Срба и знао да у Зрењанину постоји неки бискуп Ласло Немет. Није ли Епископу бачком зато и био циљ да се овим „саопштењима“ и „демантијима“ скрене пажња јавности у правцу популаризовања римокатоличких бискупа у Србији? Како год, екуменисти – и ови „наши“ и ови папски – демантују сами себе и једни друге, својом неискреношћу и лицемерним лажним дијалогом, лажним у истој оној мери у којој је лажна и њихова екуменистичка ширина и љубав, коју на сва уста проповедају. Екуменистички дијалог је, хвала Богу, умро, иако то учесници „дијалога“ не желе да признају и објаве јавности. Екуменистички дијалог је убила лаж, а сахранило га је лицемерје учесника. Са стране „наших“ представника лицемерје се састоји у недостатку смелости да јеретицима отворено кажу да су јеретици, а лицемерје и неискреност са римокатоличке стране састоји се у томе што не смеју да покажу своју једину намеру, своју задњу намеру због које учествују у екуменистичком дијалогу, а то је привођење православних унији са римским папом. Још једино Иринеј Буловић није обавештен, иако је протпарол, а сваком нормалном човеку је јасно да је позадина римокатоличког екуменистичког ангажовања остала иста као и позадина вековног злочиначког деловања према православнима, а то је унија са римским папом. То је њихова стара жеља, а нова унијатска настојања замаскирана су екуменистичким дијалогом. Данас једино Иринеј Буловић покушава да реанимира тог мртваца, тај леш који се већ одавно усмрдео, звани „дијалог љубави“. У том дијалогу није учествовао главни преговарач, главна Реч и Слово Очево, Христос. Није учествовао, јер је истина прогнана са екуменистичких скупова и дијалога. Екуменистички дијалог није дијалог истине, већ лажи, а где нема истине, ту није ни Сама Истина свих истина – Христос. Богоотпали запад је духовни леш кога је попут Лазара Четвородневног могао васкрснути само Христос, али екуменисти Њега нису позвали да учествује у „дијалогу љубави“, гордо и самоуверено су се ослонили на своје „знање“ и „умешност“ у дијалогу. Уместо истине вере, принцип екуменистичког дијалога је разбогочовечена патетична љубав и беспутно трагање за некаквим накарадним вандогматским јединством, а све то без Истине, без главног садржаја сваке истинске љубави и јединства. Екуменисти причају о љубави, а Бога, Који је љубав, не примају на својим међурелигијским, екуменистичким округлим столовима и седницама. У какав парадокс себе уводе екуменисти. Суштинска порука савремених екумениста истоветна је поруци Великог инквизитора код Достојевског коју је упутио Христу – Зашто си дошао да нам сметаш? Јер ти си дошао да нам сметаш, и сам то знаш. Дакле, пракса показује, то је сажетак становишта екумениста: не требаш нам Христе, иди од нас, сами ћемо градити јединство и Цркву, без тебе, Ти нам само сметаш.

Од епископских хиротонија портпарол Буловић не прави само сензације којима покушава да симулира недостатак истинског живота Српске цркве, већ показује и своје суверено управљање Српском црквом са позиције портпарола, тј. неустоличеног српског патријарха. Јер је очигледно да се садашњи устоличени патријарх, Иринеј Гавриловић, не меша много у свој посао и како би кад није дорастао чину који носи, зато све битно обавља портпарол Иринеј Буловић лично. Патријарх Иринеј је задужен само за плитке и бесмислене беседе на службама, док сва званична саопштења у којима се доносе конкретне одлуке излазе из главе и пера портпарола Иринеја Буловића – Великог инквизитора Српске цркве. Међу новоустоличеним и новохиротонисаним епископима највећи број су управо духовна чеда епископа бачког Иринеја, углавном екуменистички статисти на Иринејевој екуменистичкој позорници, који ће стајати мирно кад се њихов духовни отац преосвећени Портпарол негде појави, а њихов главни „пастирски посао“, по узору на свог узоритог духовног оца, биће дељење међусобног целива са јеретицима на екуменистичким молитвеним сабрањима. Ко не верује, нека погледа Званични сајт Српске православне цркве, на њему су и запете и тачке у духу Иринејеве екуменистичке ширине, скупа са његовим акцентима којима кити своја саопштења. Толики проценат Буловићевих духовних чада међу новохиротонисанима, младих, преучених и у догматском смислу флексибилних, полетних екуменистичких кадрова, искључује сваку могућност указивања поверења Светом архијерејском сабору Српске православне цркве, и његовом функционисању у духу саборности, а потврђује сувереност неустоличеног патријарха Српске православне цркве – портпарола Иринеја Буловића. Јер се са разлогом поставља питање, зашто би Дух Свети поред толико монаха у нашој Цркви изабирао искључиво духовна чеда Иринеја Буловића? Зар је Иринеј Буловић најдуховнији епископ у Цркви?

Да је хиротонија таквог кадра само део екуменистичко-унијатске стратегије Иринеја Буловића показује невероватна чињеница: ако погледамо географску карту и на њој положаје епархија на челу којих је Иринеј Буловић инсталирао своја духовна чеда, видећемо да је њима заправо окружио Ватикан. Тај детаљ је приметио и један новинар у свом лаичком разматрању стања у Српској православној цркви. Од далматинског Фотија, преко загребачко-љубљанског Порфирија, аустријско-швајцарског Андреја, до немачког Сергија, имамо само низ духовних чеда епископа Иринеја Буловића, а све те епархије географски окружују управо Ватикан. Ето, колику љубав и пажњу отац савременог српског екуменизма, Иринеј Буловић, указује „светом оцу папи“, окружујући га, са ове наше стране, све самим избраницима међу својим чедима. Какву награду од римског папе Иринеј Буловић очекује за овакву пажњу – не знамо. Можда се одговор налази на почетку овог чланка где поменусмо Исидора Кијевског, једну срамну историјску личност која је укаљала образ православне Цркве потписавши 1439. Флорентинску унију, у току које је био најгласнији заговорник исте и највећи противник светог Марка Ефеског, ревнитеља православне вере. Његова паства у Русији га је протерала и једва је живу главу извукао, након што је потписао унију са Римом. Овај несрећни унијата, Исидор, завршио је свој јадни живот као римокатолички кардинал, добивши овај чин као уздарје римског папе Евгенија IV за своје унијатско делање. За сада се Иринеј Буловић задовољава само бискупским прстеном и крстом које је, по свом личном и јавном сведочењу, добио од претпрошлог папе Јована Павла II. Колико ће садашњи римски папа Франциско успети да препозна и достојно награди „жртву“ коју Иринеј Буловић улаже у екуменистички, унијатски дијалог са Ватиканом, остаје да се види. Међутим, нека се не изненади Иринеј Буловић, а ни патријарх Иринеј, уколико их једног дана духовно пробуђени српски народ дочека као православни Руси унијату Исидора, након што је потписао унију са римским папом. Свим својим екуменистичким и папофилним делањем Иринеј Буловић је од Српске православне цркве начино одбор за дочек папе и то одбор слабих организационих способности, јер већ годинама не могу да утаначе ни датум доласка „светог оца“, а камоли нешто више.

Упориште овакве узурпаторске моћи и власти Иринеја Буловића јесте чињеница да је патријарх Иринеј Гавриловић једнодушан у јереси екуменизма са њиме, али и прећутно одобравање остатка српског епископата, које више пута нагласисмо. Не улазимо у то да ли је разлог њиховог ћутања кукавички страх или отворено пристајање на екуменизам, јер је суштински небитно, у оба случаја је њихова одговорност иста, јер је исход исти, а то је пропаст Српске православне цркве. Само онај део Српске цркве који се јасно и отворено дистанцира од оваквог папољубивог курса њених званичних представника у лику патријарха Иринеја, портпарола Иринеја и осталих, изузима се од овог нечасног дела, а то је епископ Артемије и сви они који попут њега отворено одбијају послушање формалном председнику Одбора за дочек римског папе – патријарху Иринеју, те прекидају општење са њим, било административно, било литургијско.

Протосинђел Максим