Хорепископ Максим: Касно Амфилохије брине о Косову!

Општа морална посрнулост око нас дотиче се и кругова високе црквене јерархије у Београдској патријаршији. Наиме, лаж и лицемерје су постала главна оруђа савремених делатника у јавности, посебно политичара, на жалост и новинара, и на крајњу жалост и црквених великодостојника.

Лицемерје је постало главно обележје деловања митрополита Амфилохија, и не мање епископа Атанасија. Пошто заведени јересима екуменизма лицемерно држе веру отачку, то њихово лицемерје у духовности пресликава се на све остало што чине, па и на њихов „патриотизам“. То нам посебно показује Амфилохије. Они који га познају више деценија, истичу да је способан да у једном разговору изнесе два потпуно супротна става и подједнако их „брани“, истом силином „аргумената“. Ако у једном разговору два, или више пута мења свој став, шта ли ће тек бити за месец дана? Живи били па видели, но судећи по оваквој „доследности“ Амфилохија верујемо да ће (ако се то у међувремену, мимо јавности, већ није догодило) бити као и до сад: Вучић ће великодушно дати прилог за један од милион храмова неком новоканонизованом песнику или војсковођи црногорском (довољно је ако је Црногорац, код митрополита се и светост наслеђује по породичној линији), коме ће Амфилохије подићи велелепно здање и позвати хоџе, муфтије, рабине и бискупе на „торжествено освећење“, и никоме ништа, појео вук магарца, а Амфилохије опростио Вучићу све. Тако је до сада било, тако ће на жалост и бити, вук и даље само длаку мења.

Живимо у времену вулгарно пренаглашене форме, лишене одговарајуће суштине. Но, и рат је некоме брат, а камоли ово суморно време. Тако се у њему и нашао и снашао митрополит Амфилохије, уз свог брата Атанасија Јевтића, и као „двојац“ одлично веслају, пливају и чине све што је до њих, да „остану на површини“ ове савремене мочваре. Успевају да успешно рекламирају своју образованост, свој „патриотизам“ и све оно што доприноси њиховој земаљској слави, части и власти, до које им је, што је очигледно, једино и стало.

Овај стари, али опробани „двојац“, није пропустио прилику да и у овом тешком моменту за народ и КиМ, побере по који венац и ловорику за све оно „велико и превелико“ што учинише до сад. У свом хајдучком, брдско-планинском и скендеријском заносу, толико су се понели, да српска јавност завођена шаком политичара, „патриота“ и новинара плаћених, уцењених, подмићених од ко зна којих служби, овог момента сигурно очекују да ће митрополит Амфилохије још колико сутра, ако не у Орашцу, а оно негде око Скадра, подићи нови српски устанак. Очекују то они који митрополита Амфилохија познају само читајући његове велеречиве и поетске интервјуе, зачињене патетиком, (или клетвама, по потреби), а Атанасија Јевтића по његовим „елоквентним“ изливима гнева на све и свакога.

Но, и Амфилохије и Атанасије су се прерачунали, мантија много тога може да сакрије, али не и све. Не морамо се враћати много година уназад да бисмо учинили оно чему нас Његош учи: поколења дјела суде, што је чије дају свјема. Ако је овог песника међу владикама Амфилохије самоканонизовао, онда је ред да Његошеве стихове применимо на самог митрополита. Јер ти стихови само поетски образлажу јеванђелске речи: по плодовима (делима) њиховим познаћете их. Како су „бранили и одбранили“ КиМ Амфилохије и Атанасије то видимо, судећи по процесу до ког је Вучић довео признање овог терористичког тумора, а не државе, на тлу наше земље.

Поколења суде дела, но у случају ове двојице суде им недела, којима су се дубоко огрешили о КиМ, о тамошњи народ, Епархију и епископа Артемија. Због ограничености времена и простора, овде ћемо набројати само нека од њихових недела.

• Од интензивирања кризе на КиМ Амфилохије и Атанасије су се толико наметали тамошњем канонском епископу Артемију, самовољно вршљали по Епархији, били у њој више и дуже него у својим матичним епархијама.
• Вршили опструкције духовног живота и јединства у Епархији рашко-призренској, подржавајући дечанске сецесионисте, тиме озбиљно опструисали свеукупни духовно-пастирски рад владике Артемија.
• Ометали његову очајничку борбу за Србе на КиМ, тиме што су предвођени дечанским ЦИА-сарадником, Савом Јањићем[1] форсирали сарадњу са страним факторима на КиМ, који су све отвореније радили на успостављању независне терористичке, родовско-племенске „државе“.
• Митрополит Амфилохије је упућиван Савом Јањићем подржао потписивање тзв. „Меморандума“, по коме ће они који су рушили и палили српске светиње, тј. Шиптари, обнављати исте. Владика Артемије је умолио патријарха Павла да повуче потпис са овог срамног документа, што је покојни патријарх учинио, али је затим Амфилохије одржао седницу Синода и без дозволе патријарха Павла на своју руку, а у име Синода, ставио потпис на „Меморандум“.
• Митрополит је касније сусретима са шиптарским „министрима“ и терористичким властима ка КиМ (нпр. са Иљбером Хисом при “обнови“ цркве св. Илије у Вучитрну) „доливао и подгревао“ свој потписани „Мемораднум“, и радио на томе да Шиптари обновом српских светиња полако стекну некакав основ за њихово својатање, те затраже пријем у УНЕСКО. Иако је владика Артемије упозоравао да ће се ово дестити, митрополит Амфилохије се није обазирао, већ је и даље здушно са Теодосијем и Савом Јањићем радио на томе да Шиптари обнављају српске светиње. Зато за тренутне захтеве Шиптара терориста са КиМ за чланство у УНЕСКО кривце треба тражити у Амфилохију, Атанасију, Сави и Теодосију, управо тим редом. Колико је лицемерно што се поменути данас наводно боре против уласка терориста са КиМ у УНЕСКО, јасно је по себи.
• На Газиместану је 2008. као и обично, у свом глумачо-драмском, пророчко-театралном „надахнућу“ одржао снажну беседу окупљеним Србима о томе како је: “Косово глава Лазарева, а Србија тијело Лазарево. Ко одваја Косово од Србије, одваја главу од тијела…“. Присутни Срби, којима је још само недостајао узвик: “К оружју!“, и да им да пушке у руке, па да се објави устанак за ослобођење, били су екстатично одушевљени. Само неколико сати касније, на путу према светим Архангелима призренским, севши у возило УНМИК полиције, нашем сабрату, оцу Ксенофонту, који о томе сведочи, рекао како ипак ми „морамо прихватити реалност на КиМ“, јер “човјече Божији, Ксенофонте, 66 држава (тада, прим. аутора) је признало независност Косова, и то је реалност коју морамо прихватити“. Дакле, исто што о КиМ говоре прошле и тренутне власти у Београду, против којих се Амфилохије наводно бори.
• При истом том горе наведеном разговору, када му је отац Ксенофонт, мислећи да „наивни“ митрополит ништа не зна, напоменуо како се издаја дешава у нашим редовима, и да је читав Анекс 5 Ахтисаријевог плана, који говори о културној баштини на будућем независном Косову, уствари састављао Сава Јањић, са својим УНОСЕК пријатељем Димитријем Шлапаченком, једним од Ахтисаријевих најближих сарадника, митрополит му је на то лаконски одговорио: “морали смо на то пристати, то је најбоље што можемо извући, бар смо ми састављали под нашим условима“. То је показивао да је читав Синод у томе учествовао, иако је Патријаршија у то време махала саопштењима у којима је проклињала и Ахтисарија и план и свакога “ко не дош’о на поље Косово“!
• Када је владика Артемије 2009. године писмено забранио потпредседнику Америке Џозефу Бајдену улазак у манастир Дечане, Амфилохије је, као председавајући Архијерејским сабором, викао на владику Артемија и претио му да повуче ту забрану, што је владика Артемије смело и принципијелно одбио, а дечански монаси „закриљени Амфилохијевом мантијом“, наставили са својим непослушањем свом надлежном епископу Артемију, примили Бајдена. Амфилохије је владици Артемију претио речима: „Артемије, повуци ту забрану!“. Своје такве претеће захтеве правдао је традиционалним гостопримством српских манастира, а заборавио је на то гостопримство када свом брату, владици Артемију, након смењивања није дао нити једну манастирку келију за боравак и останак у Епархији, већ је поступио по налогу америчке амбасаде, који, како стоји у објављеним документима „Викиликса“, гласи: „Артемије мора да оде са КиМ“.
• Епископ Атанасије је, првих година након почетка рата на КиМ боравио у Грачаници, вршећи свој накарадни превод Псалтира, и малтретирајући све око себе, до те мере да је монаштво из Грачанице молило владику Артемија да Атанасија пошаље назад у Херцеговину, будући да ни једна служба и литургија, којој би присуствовао, није могла проћи без његових ексцентричних испада, узнемиравања свих и свега око себе и инфантилног привлачења пажње на своје велико богословско ЈА.[2]
• Након погрома 2004. године, на сам Видовдан, Атанасије је у Грачаницу владики Артемију, преко Јована Ћулибрка и неког вајног обраћеника у православље, Шмуела Авијатара, бившег мосад-овца, довео адвоката, ортодоксног Јеврејина, Јакова Вајнрота, чак из Тел Авива, убеђујући владику да је у питању један од четири најбоља адвоката у свету и да треба да подигне тужбу против 4 земље, НАТО чланице које су по „Кумановском споразуму“ народ и светиње на КиМ „чували“ и „сачували“. Овде се под „убеђивањем“ подразумева Атанасијева вика и дрека која је одјекивала целом епископијом у Грачаници, о томе како и Коштуничина влада стоји иза свега и како су дали „зелено светло“ и платиће милион долара трошкова… итд… чему је сведок аутор овог чланка. Владика Артемије је добро промислио, посаветовао се са присутним у Грачаници патријархом Павлом и сви се сагласили да владика Артемије подигне тужбу. Већ у децембру исте године, након притиска америчке амбасаде на београдске власти, а београдских власти на Београдску патријаршију, Атанасије опет долази у Грачаницу и убеђује владику Артемија да повуче тужбу против поменутих НАТО земаља, само сада са још већом виком и дреком. Тада смо се питали: откуда му образ и част да то чини? Данас су по питању његовог образа и части ствари много јасније.
• Истини за вољу, треба напоменути да је испред тадашњег Синода и тренутни патријарх, тадашњи епископ нишки Иринеј узео удела у сарадњи са шиптарским-обновљенцима. Владика Артемије је принципијелно одбио да прими кључеве „обновљених“ објеката, али је то „мирне савести“ учинио Иринеј, садашњи патријарх. О томе има и снимака на интернету и сведочења тадашње Светоархангелске, призренске, братије, која из прве руке сведочи о том срамном догађају и понашању тадашњег Иринеја Нишког и Теодосија Шибалића. Касније је као патријарх „окадио“ издајнички Вучићев Бриселски споразум, и позвао Србе са КиМ да изађу на шиптарске изборе.
• Као круну целокупне издаје КиМ Амфилохије и Атанасије предводе упад у Епархију рашко-призренску и неканонску смену и прогон епископа Артемија. Атанасије Јевтић, уз уобичајену вику и дреку, упада у Епископију у Грачаници, обија скоро сва врата на њој, остављајући иза себе језив призор и чинећи оно што су до тада само Шиптари радили по српским манастирима, обијајући и разваљујући.
• Амфилохије и Атанасије, по налогу америчке амбасаде, а са“благословом“ патријарха Иринеја, протерују епископа Артемија далеко у Срем, што даље од КиМ. Тиме у Епархији спороводе духовни погром над монаштвом, гори од мартовског погрома 2004. године, уносе невиђени хаос и пометњу, својим хвалисавим наступима, лажним и наметљивим ауторитетом, умишљеношћу, претњама, застрашивањем и виком. Од овог хаоса Епархија се и дан данас није опоравила, а манастири су скоро запустели. Половина монаштва бива протерана са епископом Артемијем, а верници на КиМ остају смућени и услед неповерења оном делу монаштва и свештенства које је подржало Амфилохија и Атанасија, престаје да одлази у своје светиње. На чело Епархије постављају осведоченог шиптарског и америчког колаборационисту Теодосија, који је без стида и зазора подметањем и клеветама протерао свог духовног оца и епископа Артемија, засео на његову катедру.
• Амфилохије и Атанасије су са КиМ протерали епископа Артемија, кога је народ сматрао за јединог доследног бранитеља и чувара КиМ, протерали су монаштво које је било велики ослонац и утеха напаћеном народу на КиМ. Напабирчивши из „дечанске кухиње“ лажне оптужбе о „проневери новца“, митрополит Амфилохије својеручно подноси тужбу против епископа Артемија. Тај монтирани судски процес траје, већ скоро десет година. Тројица судија је промењено због пристрасног вођења процеса, а крај суђењу се ни не назире, јер доказа нема, а сам процес се намерно пролонгира „за потребе“ медијске компромитације епископа Артемија, и, претпостављамо, очекивања краја његовог овоземаљског живота, чиме би, ваљда се надају, могли на крају да пилатовски оперу руке.
• Поводом прославе 30 година свог епископовања, митрополит Амфилохије је у своју част објавио неколико књига, чак и споменицу у своје име, али и филм о КиМ. Но, испоставило се да је филм заправо о Амфилохију, не о КиМ, тиме је изашла на видело крајња намера толиког Амфилохијевог боравка на тим просторима, његов очигледан циљ био је да себе прикаже и „прослави“ као неприкосновеног борца за КиМ. Да је посреди најгрубљи фалсификат показује чињеница да се у филму нити једном речју, ни у позитивном, ни у негативном смислу, не помиње надлежни епископ на КиМ Артемије, који је на тим просторима боравио више од 20 година, пожртвовано вршећи пастирски рад. Слични покушај „историјског брисања“ и самог имена Артемије са лица земље, догодила се на неканонском устоличењу епископа Теодосија у Призрену, када у свом обраћању у делу помињања својих претходника нити једном речју не помиње епископа Артемија. Ако упоредимо ову беседу епископа Теодосија са оном на дан његове хиротоније 2004. године, у Дечанима, видећемо потпуни преокрет свести и психологије овог човека (не на боље), јер у беседи на својој хиротонији практично све време говори о свом тадашњем духовном оцу, епископу Артемију, и то у суперлативу. Ово су све велики показатељи још веће мржње митрополитове и Теодосијеве према епископу Артемију.

Недостало би времена и простора да наведемо све њихове пропусте, ово су само угрубо наведени сви они нечасни поступци Амфилохија и Атанасија и осталих, којима су се дубоко огрешили о КиМ, о тамошњи српски народ и Цркву, о светиње које су предали у руке Шиптара рушитеља. Најзад, а нимало мање и никако последње,  огрешили су се и о свог брата, епископа Артемија, који је и дан данас на суду и прогонству због свог истрајног и принципијелног става и по питању одбране вере православне и по питању одбране КиМ.

На сваком ћошку и кораку њихове „борбе за КиМ“ осећа се непријатан задах лицемерја „амфилохијевског“ и „атанасијевског“. Ово што данас пишу некакав апел јесте такође лицемерни акт, јер пишу не из љубави према КиМ, већ из страха, јер је „ђаво однео шалу“ и постало је и њима очигледно да ће сада испливати сва њихова непочинства и сагрешења према КиМ и владици Артемију, и показати да ни Тадић ни Вучић као носиоци антисрпске глобалистичке политике, у том злу нису имали боље сараднике и сатруднике од Амфилохија и Атанасија. А ако до потпуне издаје КиМ и дође, како тада стати пред српски народ? То се тек сада са страхом питају Амфилохије и Атанасије. Зато „брже-боље“ пишу којекакве закаснеле апеле, пилатовски се правдајући. Не ради се на издаји КиМ од јуче, да би једним интервјуом или апелом Амфилохије и Атанасије скинули сву кривицу са себе за њихову издају КиМ, духовни погром који су извршили над тамошњом Епархијом и за протеривање епископа Артемија и његовог монаштва.

На крају само можемо рећи Амфилохију и Атанасију „немојте више да браните КиМ, молимо вас!“, јер је ваша одбрана КиМ и довела да овога што данас видимо. Све што је америчка испостава радила у Србији и на КиМ преко Тадићевог режима, радила је и ради преко патријарха Иринеја, Иринеја Буловића, Амфилохија, Атанасија Јевтића и Теодосија, а све то скупа наставља данашња власт у Београду. Зато Амфилохије и Атанасије не бране КиМ од Вучића, већ су они Вучићу олакшали посао и били одлична логистика за потписивање „Бриселског споразума“.

Ову тренутну „одбрану“ КиМ од стране Амфилохија и Атанасија мало је назвати лицемерном, а у најмању руку је неискрена, и представља само пилатовско прање руку од свега што је тај „црни двојац“ до сад урадио против Епархије рашко призренске и српског народа на КиМ, а што је допринело да данас том целокупном процесу недостаје само још потпис човека који себе назива председником Србије.

Довољно ће бити да Амфилохије и Атанасије престану да „бране“ КиМ, и онда ће већ много тога кренути на боље. Јер чему све те лицемерне изјаве о КиМ и издаји коју спрема садашња власт, када ће, колико сутра, и Амфилохије и Атанасије бити у загрљају оваквог патријарха (Иринеја Гавриловића) који, навикнут на титоистички, данас подгрева месијански занос тренутног председника Србије и сматра га „даром Божјим“.

Тренутна државна и црквена власт нису дар Божји, већ Божја казна и допуштење нашем народу због непокајаности и греха у коме данас живимо. Но то нама не сме бити изговор да учествујемо у њиховом безакоњу. Нека Бог да покајање, прво патријарху Иринеју, па Амфилохију и Атанасију и осталим српским владикама – глобалистичким сарадницима и екуменистима, –  да би они могли народу затим проповедати свелек од свих грехова и мука, а то је покајање, тако потребно свима данас.

Хорепископ новобрдски и панонски +Максим

11.1.2018. године, манастир Свете Тројице у Кули

———————————————————————————–
[1] Аутору овог чланка се пре нешто више од десетак година дечански монах отворено хвалио како је Сава Јањић на директној телефонској вези са ЦИА.

[2] Аутор чланка је сведок једне видовданске литругије у Грачаници када је по обичају Атанасија Јевтића ухватио његов познати литругијско-обновљенски бес и немир да је чак и началствујући патријарх Павле, изгубишви трпљење и толеранцију према том шегачењу, морао да реагује речима које му је упутио испред часне трпезе, старачки и кроз нос, али одсечно: “побогу брате Атанасије!“. На шта се овај смирио, али само до „причасна“.