Преподобномученик Анастасије Персијанац

22. ЈАНУАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА

АНАСТАСИЈА ПЕРСИЈАНЦА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за јануар)

 

Када персијски цар Хозроје[1] заузе свети град Јерусалим и света места у којима је боравио наш Господ Христос, и у којима се збило Његово добровољно страдање, распеће, смрт, сахрана и васкрсење, безбожни варвари много плена однеше у Персију, па и сам часни Крст Господњи[2]. И у Персији стаде сијати слава Христова као сунце због чудеса која су се догађала од животворног Крста. Сам у ропству, часни Крст је душе људске поробљавао Богу, просвећујући их познањем истине и распаљујући им срца божанском љубављу. Тада к познању Христа приђе и свети мученик Анастасије.

По роду он беше Персијанац, из села Раснуни, у покрајини Разех. Као персијски незнабожац звао се Магундат. Отац му Вава био чувени чаробњак и учитељ мађионичарске вештине. Он и сина свога научи томе савршено. А када Магундат одрасте, би узет у војску са многим другим младићима, и у престоници царској служаше цару персијском Хозроју. Чувши пак за славу и силу часнога Крста, јер се о чудесима часнога Крста говорило на све стране по целој Персији, и сви су говорили: Бог хришћански дође у Персију – Магундат се стаде брижљиво распитивати о томе. Јер се изненада душа његова тајно запади оним огњем, који је Христос дошао да баци на земљу (Лк. 12, 49). И не даде себи одмора тај дивни младић идући и многе распитујући, да би тачно сазнао какво је то дрво што има толику чудотворну силу. И када му би речено да је то Крст, на коме је ради спасења рода људског био распет Христос, Син Божји, у кога хришћани верују и кога поштују, тада се још јаче распали у њему жеља да потпуно позна Сина Божјег. И беше неуморан у стављању питања и прибирању одговора, да би дознао, како Бог сиђе с неба, како постаде човек, због чега би осуђен на крст, и од кога, да ли се опет поврати на небо одакле је био сишао. И казиваху му хришћани о божанској тајни оваплоћења Христова. И душа његова с љубављу примаше семе побожности, и постепено одгајиваше клас вере, и беше орна да се угледа на Христа.

Магундат имађаше једног рођака у војсци. Обојица беху у пуку неког славног Саина. Овога војводу персијски цар посла са војском у рат против грчког царства. И стигоше до славног хришћанског града Халкидона. Са пуком својим дође тамо и Магундат и рођак његов. А кад благочестиви цар грчки Ираклије удари на Персијанце, војвода Саин се са својим пуком хитно врати натраг. Тада се Магундат одвоји од свога пука, оставивши и свога рођака. Јер је више волео да са хришћанима живи убог и непознат, него у отаџбини својој богат и угледан међу незнабошцима.

У почетку се настани у Јерапољу[3]. Тамо нађе једног човека, Персијанца по пореклу, хришћанина по вери, златара по занимању. И приставши уз њега, изучаваше златарски занат. И док је рукама радио посао, ум му је био уздигнут ка Христу Богу, горећи љубављу за Њим. А мољаше свога мајстора да га приведе светом крштењу. Али овај одложи крштење за неко време, бојећи се најезде Персијанаца. Са својим мајстором Магундат је често одлазио у свету цркву на молитву. И видећи тамо на зидовима цркве бојама изображена страдања и чудеса светих мученика, он је питао мајстора: Шта је то? А он му је казивао подвиге и дела светих, како су јуначки до смрти стајали за Христа, и душе своје за Њега драговољно полагали, шта су све ради Христа претрпели од мучитеља, и каквих су се награда удостојили на небесима од Њега. Све то Магундат пажљиво слушаше и срце се његово све више и више божанском ревношћу распаљиваше. И пошто проведе неко време у Јерапољу, он намисли да иде у Јерусалим, да тамо прими свето крштење.

Дошавши у свети град Јерусалим, Магундат се настани код једног христољубивог човека, такође златара по занимању. Њему откри сву жељу срца свога, како жели да се помоћу светог крштења сједини са Христом. Овај га онда одведе к светоме Илији, презвитеру велике цркве Васкрсења Христова. Блажени га Илија прими с љубављу, и обавести о њему пресветог патријарха Модеста[4]. И са благословом патријарховим он крсти Магундата Персијанца, давши му на светом крштењу име Анастасије. И задржа га код себе осам дана. И питаше га, какав ће живот изабрати: световњачки или монашки. А блажени Анастасије не само речима исказиваше, него и кротком нарави својом показиваше да жели монашки живот. И после осам дана бише му скинуте беле хаљине, које беше добио при крштењу, и презвитер га одведе у један од јерусалимских манастира. Ту би поверен једном мудром и врлинском старцу, који ускоро потом постаде ава тога манастира. Од њега се научи не само грчком језику, псалтиру и осталим светим књигама, него убрзо би упућен и у подвиге потребне иночком житију. Због тога беше вољен од свију, нарочито од свога наставника. Овај видећи од самог почетка Анастасијево усрдно монашко живљење, постриже га у монаштво, и учини својим духовним сином, обукавши га у ангелски образ.

И би блажени Анастасије инок врлинаст, смиреноуман, кротак, трудољубив. И сваку работу манастирску, како у кујни и пекари, тако и у градини и на другим послушањима усрдно обављаше. Притом богослужења у цркви и правило никада не пропушташе. И стално му руке беху заузете послом, а уста слављењем Бога. Усто он прочитаваше Свето Писмо, житија светих Отаца, а нарочито страдања светих мученика. И када ова читаше, сузама је квасио књигу, горећи срцем и дубоко саосећајући њихово страдање. И осећао је као да с њима заједно страда. И ревносно се трудио да се угледа на њих, величајући њихову кончину и дивећи се њиховом јунаштву. И усрдно мољаше Господа Христа да га удостоји да и он тако пострада за Њега и тако умре, и да га уврсти у ред мученика. Но непријатељ душе људске, мрзећи његово напредовање у врлинама, стаде га подсећати на пређашњи живот у Персији, на богатства, на славу, на очеву мађионичарску вештину, на војне почасти, и на друге сујетне ствари, желећи да му тиме поткопа дом душе, и да га одвоји од манастира и од заједничког живота са светим оцима. Али он, коме Бог беше тврђава против непријатеља, уз помоћ Божју, и молитвама и поукама свог учитеља и духовног оца, коме стално исповедаше своје помисли, остаде непоколебљив и непобедив од искушења ђаволских.

Пошто преподобни Анастасије проведе у том манастиру седам година, и стече велику духовну ризницу врлина, би од Господа позван мученичком венцу оваквим виђењем. На Велику суботу, после дневнога труда, преподобни отпочину мало, и заспа. И учини му се да стоји на високој гори, и приступи му један светлоносни муж, који држаше златну чашу, украшену скупоценим драгим камењем, пуну вина, и пружи му је говорећи: „Узми и пиј!“ – И узевши је, одмах је испи. И душа му се испуни неисказане сласти. И он још у сну разумеде да је то знак којим га Господ призива жељеном мучеништву. И пренувши се од сна, сав радостан и весео, отрча у цркву на саборно ускршње богослужење. Тамо нађе свога духовнога оца и наставника, који тада већ беше ава, одведе га насамо у ђаконик, паде му на ноге, квасећи их сузама и молећи га да се моли за њега Господу, јер je близу дан његовог одласка из овог живота. И говораше: Знам, оче, колико си се око мене мучио, и како сам често љутио твоје очинско милосрђе према мени. Очи моје тобом угледаше истиниту светлост, и тобом се ослободих тешке таме. Стога немој престати да се молиш преблагом Господу за мене, слугу твога. – Упита га отац: Шта ти је чедо моје? Откуда си дознао да ћеш нас ових дана оставити и отићи у онај живот? – Анастасије му са много умиљења исприча свој сан, и тврђаше да ће сигурно ових дана умрети или природном смрћу или којом другом. А бојаше се да му каже како жели да за Христа мученички пострада, да му старац не би то забранио, те би се угасио пламен ревности његове за Христа, и он се лишио венца мученичког. Отац пак тешаше га са много љубави. А кад се раздани и служаше се света литургија, преподобни Анастасије се причести Божанским Тајнама, и би са братијом за општом трпезом. Кад наступи ноћ, он мало отпочину, али се брзо пробуди, јер му унутрашња неисказана жеља за мучеништвом не даваше мира. И онда тајно изиђе из манастира, не поневши ништа са собом осим монашког одела што је имао на себи.

По одласку из манастира свети Анастасије најпре оде у Диоспољ Палестински. Одатле крену на гору Харизин ради молитве. После тога пропутова и друга света места, па оде у Кесарију Палестинску, и задржа се тамо два дана у цркви пречисте Дјеве Богородице. Затим у истом граду отиде у цркву свете великомученице Ефимије свехвалне ради поклоњења. У то време Палестином владаху Персијанци, и живљаху у њој. Деси се да када је блажени пролазио поред дома некога Персијанца, угледа Персијанце где изводе чаробњачке опсене. И испунивши се божанске ревности, он уђе к њима говорећи им љутито: Зашто сте и сами у заблуди, и душе других заводите у ту исту заблуду? – А они, зачуђени његовом смелошћу, питаху га говорећи: Ко си ти што тако говориш? Он им одговори? И ја сам некада био у тој истој заблуди, као и ви, јер сам знао ту погану вештину, и у чаробњаштву био сам искусан. – Говорећи то, светитељ многим речима изобличи њихово безбожје, показујући колико је Богу одвратна и по људе душегубна чаробњачка вештина и заведеност. Упознаде их и са тим како је сам дошао до познања истине и обратио се Богу. Па их саветоваше да се и они угледају на њега: познаду истину, одбаце враџбине, и с покајањем се обрате Христу Богу. А они, не само не хтедоше послушати светитељеве речи, него га веома мољаху да не ружи славну вештину персијску и да је не исмева пред народом.

Он их онда остави, и оде својим путем, журећи у храм свете свехвалне мученице. А кад мало одмаче, видеше га војници персијски, који беху пред вратима суднице, док је светитељ туда пролазио. Разговарајући међу собом персијски, ти војници рекоше за њега: Ово је ухода. – А светитељ, сам Персијанац, разумеде њихове речи, и погледавши их љутито, рече: Шта ви говорите? Нисам ухода, већ сам слуга Господа мог Исуса Христа; бољи сам од вас, јер се удостојих да служим Ономе који ради нас грешних благоволи сићи с неба. Разумем језик ваш, јер сам и сам некада био у тој истој војној служби, у којој сте и ви сада. – Они онда устадоше, задржаше га, и известише о њему свога старешину, који је био у судници. Старешина изиђе и упита га ко је и откуда је. Затим нареди да га баце у тамницу, и затворе. У тамници он три дана не окуси ни хране ни воде, јер ништа није хтео да прими из нечестивих руку, него се једино храњаше очекивањем жељених за Христа страдања.

У то време дође у Кесарију Палестинску неки персијски кнез Марзаван. И кад сазнаде за преподобног сужња, нареди да га окована доведу пред њега у судницу на испитивање. Светитељ би доведен, а Марзаван беше заузет неким другим пословима, и преподобни Анастасије стајаше окован одвојено. Ту се деси неки хришћанин, који познаде светитеља, јер га беше видео у цркви Пречисте Дјеве Богородице. Приђе му и упита га кришом, зашто је ухваћен, окован и изведен на суд. Светитељ му каза жељу срца свога, како жели да за Христа пострада и умре. А када овај то чу, похвали добру намеру његову, и сокољаше га божанским речима и саветима, да се не побоји мука, нити уплаши смрти за име Господа нашег Исуса Христа, него да јуначки и смело одговара Марзавану на питања, имајући на уму речи Господње: Који претрпи до краја, спашће се (Мт. 10, 22).

Изведен пред кнеза Марзавана, преподобни Анастасије му се не поклони, нити указа уобичајено поштовање, јер је код Персијанаца обичај да преклоне колена пред кнезовима својим указујући им поштовање. Светитељ не уради то, показујући тиме, и смелим погледом своје унутрашње јунаштво и неустрашивост. Посматрајући га дуго Марзаван га упита: Ко си ти, и откуда си? и како се зовеш? Светитељ одговори смело: Хришћанин сам. A ако желиш да знаш и моје порекло, ево њега: Персијанац сам, из покрајине Разех, села Раснуни; бејах чаробњак и војник, па напустих таму и приступих Истинитој Светлости. Раније ми беше име Магундат, а сад ми је хришћанско име Анастасије. Марзаван му рече: Напусти ту заблуду, и обрати се у прву веру своју, па ћу ти поклонити коње, новце, и многа друга блага. А светитељ, погледавши у небо, рече: Само да се не одрекнем Тебе, Христе Царе! Марзаван га упита: Је ли ти пријатно то одело које сада носиш? Одговори блажени: Оно ми је мило, јер је анђелско, и драгоценије ми је него теби твој чин. Марзаван се наљути и рече: У теби је демон, и ти говориш само оно о чему те демон учи. Одговори светитељ: Када бејах у заблуди и безбожју персијском, тада беше у мени силан демон, а сада у мени живи Христос, Спаситељ мој, који изгони твоје демоне. Упита га Марзаван: Шта дакле, зар се не бојиш цара, који ће, када дозна ово о теби, наредити да распет будеш? Одговори светитељ: Зашто да се бојим човека који је трулежан као и ти? Јер ако и убијете тело моје, душу ми никаквим лукавством не можете узети. – He подносећи овакве речи, Марзаван, нареди да му ставе двоје железне вериге, једне на врат, а друге на ноге, и да га одведу каменоломцима, да са другим сужњима непрестано носи камење.

Тамо блажени страдалник претрпе велике и безбројне муке. Јер у Кесарији међу Персијанцима беху неки из његовог краја, па и из самог села Раснуни, некадашњи његови познаници, пријатељи и суседи. Видећи шта се збива с њим, они се стиђаху због њега. И грђаху светитеља, говорећи: Шта си то урадио? Зашто си древно благородство осрамотио, поставши хришћанин, и толику нам срамоту нанео? У вериге си окован, на злочиначку казну осућен, – то очи наше не могу да гледају. Нико никада из нашег краја не постаде хришћанин; и ето, ти нас обрука.

И после таквих увредљивих речи, безбожници су невиног светитеља немилосрдно тукли, за браду га вукли, и одело му цепали. Али се нису задржавали само на томе, него су му и врло тешко камење, које би четворица једва носила, товарили њему самоме на леђа. И тако окован веригама по врату и ногама, и натоварен претешким камењем, мучио се угодник Божји. И ово су му Персијанци познаници сваки дан приређивали. Али је све то он с радошћу поднео ради имена Христова.

Потом кнез Марзаван опет нареди да му доведу светитеља, и рече му: Ако си заиста син чаробњаков. и знаш мађијску вештину, реци нам онда што о мађијама, да и ми што о томе знању сазнамо. Светитељ одговори: He дао Бог да тако нешто изађе из мојих уста. He желим да ум свој скрнавим сећањем на мађије, ни уста говорењем о томе. Рече му кнез: Зашто остајеш у хришћанству? Врати се својој првој вери! Јер знај, да ћу о теби известити цара Хозроја. Одговори светитељ: Чини шта хоћеш. Ја држим да си ти већ писао њему, и добио одговор од њега. Кнез рече: Нисам још писао, али сада хоћу да пишем, и што ми буде наредио за тебе, то ћу учинити. Свети Анастасије одговори: Пиши какве год хоћеш рђаве ствари о мени: ја сам хришћанин! и опет велим хришћанин сам!

Марзаван нареди да светитеља повале на земљу, и да га дотле туку док он не нареди да престану. И када слуге хтедоше да мученику вежу и руке и ноге, и тако га повале на земљу, он им рече? Оставите ме овако. He треба ме везивати и држати, јер ја хоћу да за Христа мог трпим не под морањем већ добровољно. И толико жудим да страдам за Њега, колико жедан човек жуди за студеном водом у време жеге. – Рекавши то, прекрсти се, и леже ничице на земљу, готов на ране. И стадоше га жестоко тући моткама. А светитељ рече онима што су га тукли: Застаните мало, те свуците с мене монашку одећу, да чин свети не трпи бешчешће, па онда удрите моје наго тело. Али знајте да су ране које ми задајете играчке за мене. Јер се ја никада одрећи нећу Господа мог, Христа Исуса па макар ме издробили у комаде. – И бише га по нагом телу, а он јуначки трпљаше лежећи непокретно, и ако га нико није држао. Јер он само по доброј вољи својој трпљаше муке ради Бога, и том добром вољом побеђиваше и природу своју. И дивљаше се кнез, и сви присутни, таквом трпљењу његовом, јер иако је дуго био силно бијен, он се не мрдну, нити јаукну, нити уздахну: јер сав ум његов беше у Богу, за кога је и те муке подносио.

Кнез нареди те престадоше тући светитеља. И опет га стаде плашити царем, говорећи: Написаћу цару, и он ће наредити да будеш кажњен смрћу. Светитељ му одговори: Пиши шта хоћеш. Кнез упита: Зар се не бојиш цара? Светитељ одговори: Због чега би се бојао твога цара? Зар није и он тако исто смртан човек, као и ти? Зар неће и он онако исто иструлети, као и ти? Зашто ми велиш да се бојим њега, који је блато, као и ти? Зар да се више не бојим Господа мог Исуса Христа, који је створио небо и земљу, море и све што је у њима, и који је нетрулежан вавек? – Удиви се горди Марзаван одговору мучениковом, и нареди да га опет одведу у тамницу.

После неколико дана Марзаван поново изведе светитеља преда се, и говораше му кротко, надајући се да га ласкавим речима придобије. И рече светитг љу: Сети се своје мађионичарске вештине, те принеси жртву боговима, да не погинеш лудо, и будеш лишен ово видљивог света. Одговори преподобни: Којим боговима велиш да принесем жртву? Да ли сунцу, и месецу, и огњу и мору, и горама, и луговима, и осталим свима стихијама? He дао Бог мој да се икада поклоним вашим извајаним боговима! Јер све стихије Христос Син Божји саздаде на службу и потребу нама људима, разумним бићима. А ви сте у заблуди служећи демонима и четвороножним животињама, и другим видљивим тварима, као да смо ми били саздани ради њих, а не оне ради нас. Непристојно је и ружно што их називате боговима. Створени сте по лику Божјем, и не знате Бога Творца свога. Јер кад бисте познали Христа који вас је створио, онда би се некада обратили истинитој светлости, и избавили се од власти демона. – Говорећи то и многе друге ствари, светитељ удиви Марзавана и све који слушаху. А Марзаван видећи да га ни ласкама ни претњама не може придобити, посла га опет у тамницу, док од цара не стигне наређење шта да чини са њим. Ноћу дакле мученика држаху у тамници, а дању га вођаху окована на рад, да са осталим сужњима носи камење.

Сазнаде се о светом Анастасију како јуначки страда за Христа и у манастиру у коме се беше постригао, и сви се оци и братија неисказано обрадоваше, нарочито његов духовни ава, отац и учитељ, који се тако осећаше, као да је сам окован заједно са љубљеним учеником својим и страда са њим у телу његовом. Али пошто, као ава, не могаше сам отићи код њега, он посла два брата са утешним писмом, да га кришом посете и укрепе у јуначком трпљењу. Сам пак, са осталим оцима мољаше се за њега Богу дан и ноћ да до краја издржи у страдању за име Његово, и постане победитељ и венценосац у лику светих мученика. А преподобномученик Анастасије, налазећи се у тамници, не престајаше дан и ноћ славити свемоћног Бога. Са њим беше и други сужањ, младић, један од Марзаванових слугу, који беше осуђен за неки злочџн. Овај младић беше заједно окован са преподобним: једним веригама за врат, а другим за ноге. И то беше светитељу веома тешко, јер када у поноћи устајаше на молитву, морао је и преко воље своје будити свога сасужња. A сматрао је он за грех против ближњег свог, будити слатко заспалог младића који се уморио носећи целог дана тешко камење. Стога, много пута, када је хтео да твори поноћне молитве, није смео устати на ноге, да не разбуди друга и поремети његов одмор. И тако, држећи ногу крај његове ноге, и врат крај његовог врата, он обављаше своје уобичајене молитве Богу. А беху тамо и други сужњи, који су одвојено седели. Међу њима беше један Јеврејин, из угледне породице, и веома добар. Он видећи светог Анастасија како се дању мучи ношењем камења, а ноћи проводи у слављењу Бога дивљаше се, говорећи себи: Ко је овај човек? и какав ће му бити крај?

Једне ноћи када се светитељ по своме обичају мољаше Богу, Јеврејин онај, који лежаше на земљи али не спаваше, изненада угледа светлост у тамници, па погледа на светитеља. И виде где кроз тамничка врата улазе к њему људи светли, обучени у беле хаљине. Из њих излажаше велика светлост, и сву тамницу обасјаваше неисказаном светлошћу. A то нико од сужања не виде, јер сви спаваху. Само Јеврејин, који не спаваше, брижљиво посматраше све то, и говораше у себи много се дивећи: Боже свети, то су Анђели! – А када се затим боље загледа у те људе, он виде на њима омофоре, a y њиховим рукама крстове, и говораше у себи: To су епископи. – А загледајући се пажљивије у светитеља, угледа једног веома светлог младића где стоји пред Анастасијем са златном кадионицом, пуном жара, и метнувши у њу тамјана, кади мученика. Видећи то, он руком пробуди сужња који спаваше поред њега, који беше хришћанин и судија скитопољски, да би и он видео ово предивно чудо. Али га дуго не могаше пробудити, пошто беше заспао дубоким сном. А кад га најзад једва пробуди, овај упита: Шта је? зашто ме будиш? А Јеврејин, показујући му на виђење, говораше му: Погледај! погледај! И чим то рече, виђења нестаде. И са великом душевном насладом и умилењем срца исприча Јеврејин ономе хришћанину све што виде. И заједно прославише Христа Бога.

Потом кнез Марзаван доби писмо од свог цара Хозроја, па преподобном Анастасију посла у тамницу ову поруку: Ево, цар ти наређује да само једну реч рекнеш: Нисам хришћанин, И одмах ћеш бити пуштен да идеш куда хоћеш, или ка хришћанима и монасима, или у отаџбину по свој првашњи војнички чин. Мученик Христов одговори: He дао Бог да се умом или речју одрекнем Христа мог.

Затим кнез опет посла једног повереника свог к светитељу, поручујући му: Знам да се стидиш присуства многих, нарочито познаника својих, и не желиш да се пред њима одрекнеш Христа свог. Али, пошто царско наређење настоји, – a o њега нико не треба да се оглуши, – то, ако хоћеш, можеш се насамо, само преда мном и двојицом мојих саветника, одрећи Христа, и ја ћу те одмах пустити. Јер какву ћеш штету имати од тога, што ћеш се само устима одрећи, а срце твоје, не слажући се са устима, и даље ће веровати Богу свом? Мученик одговори: He било тога, да се ја пред тобом или пред другима одрекнем Господа свог, ни на јави, ни у сну, ни тајно; нити ме ико икада може на то ичим приморати.

Повереник оде и извести кнеза о мучениковом одговору. Кнез нареди да му преподобног доведу, и рече му: Ево, цар је наредио, да те окована у гвожђе пошљем к њему у Персију. A свети мученик Анастасије одговори: Ако допустиш, то ћу ја сам и без окова отићи к цару вашем. Јер каква је потреба да ме стављате у окове, када ја добровољно страдам, и хоћу да страдам за љубљеног Господа мог Xpиcтa. – И кнез видећи, да ни на који начин, ни ласкама ни претњама, не може мученика обратити у своје персијско безбожје, одлучи да га са другом двојицом сужња, који такође беху хришћани, но невино осуђени, кроз пет дана пошаље на суд цару у Персији. И светитељ би опет одведен у тамницу.

У то настаде празник Крстовдан. A y граду том живљаше један угледан човек, велики чиновник, хришћанин по вери и делима. Он дође код кнеза Марзавана, и замоли га да о празнику пусти из тамнице монаха Анастасија, да заједно са хришћанима свечано прослави празник. Марзаван, поштујући овог угледног грађанина, нареди да се његовој молби изађе у сусрет. И тог дана би пуштен свети Анастасије код хришћана, али у железним веригама. А онај благочестиви човек узе га и одведе у цркву на свету литургију. И настаде међу вернима радост и двоструки празник, гледајући у тешким железним оковима страдалца за пострадалог на крсту Господа Христа. И окупивши се око њега, проливаху топле сузе радости, и окове његове с љубављу целиваху, величајући такво страдање његово за Христа. To чињаху и људи и жене. По свршетку свете литургије онај благочестиви муж га одведе дому свом, и са она два монаха из манастира тајно тешаху мученика, и нахранише га. После тога, када дође час, благочестиви човек одведе опет светог Анастасија у тамницу.

После пет дана поведоше окована светитеља, са она два друга одређена сужња, у Персију. Многи хришћани испратише га са сузама радосницама. Праћаху светитеља и она два монаха из манастира. Један се од њих врати у манастир, а други, по наређењу аве, оде са блаженим Анастасијем да му се нађе на услузи, и да види кончину његову, па да по повратку донесе вести о његовом подвигу страдања и мучеништва.

Доведен у Персију, свети преподобномученик Анастасије би метнут v тамницу у граду званом Витсалија[5]. И то међу многе сужње. Од њих неки беху осуђени за злочине, други беху заробљеници, а већина беху хришћани. Монах пак који га беше допратио, отседе код Картакта, сина Есдинова. А Есдин беше главни економ царев, потајни хришћанин.

После неколико дана цар Хозроје посла једног судију са трибуном да испитају светог Анастасија. И дошавши судија га упита, ко је, и откуда је, и због каквог је разлога напустио своју персијску веру и постао хришћанин. Мученик Христов Анастасије одговораше му преко тумача, јер више није хтео да говори персијски. Згадивши се на њихову безбожну веру, он се згадио и на њихов језик. И говораше светитељ: Ви робујете заблуди, уместо Бога поштујете ђаволе. И ја некада бејах у тој вашој заблуди, а сада верујем, и клањам се свемоћном Господу Исусу Христу, који је створио небо и земљу, море, и све што је у њима, и поуздано знам да је вера ваша – ђаволска обмана, која вас у погибао води. – Рече му судија: Бедниче, зар Јевреји не распеше тог Христа кога ви поштујете? Како си дакле пао у заблуду, те напустио веру своју, и постао хришћанин? Светитељ одговори: Истину кажеш: Христос мој би распет од Јевреја. Али, зашто не кажеш и то, да је Он својом божанском вољом благоволео ради спасења нашег да преда себе на распеће; Он – Творац свега, који је сишао с неба на земљу, и дејством Светога Духа оваплотио се од пречисте и преблагословене Дјеве Марије, и добровољно дао себе да распет буде, да би спасао род људски од обмане ђаволске. А ви поштујете ђавола, и клањате се сунцу, и месецу, и огњу, и другим тварима, а не самоме Творцу. Рече му судија: Зашто говориш многе и сујетне ствари? Ево, цар ће ти одмах одати велике почасти, поклонити појасе златне, и коње добре, и имања велика, да будеш међу славним достојанственицима његовим, само се врати на првашњу веру своју. Свети Анастасије одговори: Поклоне цара вашега, и богатства, и почасти, и славу, и све што је вама мило и пожељно, давно сам ја презрео и омрзнуо, и одвратни су ми као ђубре и поган. Ја сам изабрао и заволео монашки живот; храним се надом на вечна блага, која се надам добити благодаћу Христа Бога мог. Сигурни весник тога ми је овај чесни монашки чин и ова одрпана мантија. Како онда да сада презрем и одрекнем се онога у шта се надам, и због чега је сав мој труд и старање, саблазнивши се поклонима цара привременог који ускоро има погинути?

Чувши то, судија оде те извести цара. Цар се разјари силно, и нареди да сутрадан ставе светитеља на муке. И када свану, дође од цара исти судија, и изведе светитеља из тамнице. И најпре га без милости тукоше моткама; затим му провукоше колена између две тешке кладе, на чије крајеве наскакаше многи људи. И дуго га мучише тако. И кад судија виде да је светитељ непоколебљив, нареди те га опет вргоше у тамницу. А сам отиде да извести цара о томе.

Официр пак тамничких стражара беше потајни хришћанин, и служаше сужњима који за Христа страдаху, чинећи им сваку услугу. Он и гореспоменути монах уђоше у тамницу код светитеља, и тешаху и сокољаху страдалца. А дођоше и други хришћани; међу њима и синови поменутог Есдина, економа царевог, потајног хришћанина. Они, падајући к ногама мучениковим, целиваху вериге и мољаху га да се моли за њих Господу. A смирени светитељ одбијаше те њихове молбе, говорећи им да је он сам грешан и непотребан, и да су му потребне молитве других. Они пак воском узимаху отиске са верига његових; и то сматраху за благослов. И слаху тај восак разним болесницима ради исцељења; и један другоме достављаху га као велику драгоценост.

После кратког времена цар поново посла истог судију у тамницу код Христовог мученика. И пошто га испита, опет виде да се нипошто неће покорити царевој вољи. И опет га непоштедно тукоше моткама.

После неколико дана то исто би поновљено. Судија дође, и тукоше светитеља. Тада судија додаде ново свирепо мучење: обесише светитеља за једну руку, а за другу ногу му везаше огроман камен, и оставише светог паћеника да тако виси два сата. Затим га скидоше, и у тамницу вргоше. А судија оде и обавести цара о непобедивом јунаштву мучениковом. И предложи цару да га што пре погуби, да не би један хришћанин срамотио и ружио толику персијску царевину. И после петнаест дана цар осуди мученика Анастасија на смрт, и многе друге сужње који беху с њим у тамници.

Уочи дана свога погубљења свети Анастасије, седећи у тамници и провидећи свој блиски крај, рече некима од својих сасужања: Браћо, ја ћу сутра са многима што су овде, скончати и отићи из овог живота. А ви који останете у животу, бићете кроз неколико дана пуштени на слободу, јер ће овај безбожни цар бити убијен.

Када свану, дође онај судија са војницима, и изведе из тамнице светог Анастасија и седамдесет других сужања, већина благоверних хришћана, да их погуби. Међу њима беху и она два сужња, такође хришћани, који беху заједно са светим Анастасијем доведени оковани из Кесарије у Персију. А неки сужњи бише остављени у тамници, међу којима се налажаху и они сужњи којима светитељ прорече скоро ослобођење као и цареву смрт. Осуђене пак на смрт изведоше ван града на обалу реке. Тамо свакоме ставише омчу на врат, и дављаху их. И кад би кога удавили, они су се обраћали светом Анастасију са питањем: Хоћеш ли да те тако погубимо као и ове? Зар није боље да се покориш царевој вољи, и останеш у животу, и добијеш од цара поклоне, и почасти, и славу? – А светитељ, подижући очи к небу захваљиваше Богу, а њима говораше: Ја сам желео да ме ви на комаде издробите за Христа мог. А ова смрт је лака за мене. И благодарим Господу мом, што ми даје да помоћу овако малог страдања пређем у велику и неисказану славу светих мученика. – И тако свети преподобномученик Анастасије, после свих сужања, с радошћу прими смрт: удављен, он сконча двадесет и другог јануара 628. године у граду Витсалији близу Ниниве.

Да би цара уверили да је Анастасије заиста погубљен, војници отсекоше свету главу његову, и цару однесоше. А тело његово, заједно са телима осталих побијених, бацише псима да их поједу. Али пси, док халапљиво поједоше телеса удављених, светитељевог се тела не само не коснуше, него га и чуваху да га не би ко дирнуо. Официр пак тамничких стражара жељаше да узме чесно тело светог мученика, али му не допустише који су стражарили, јер многи од њих беху Јевреји по вери. Но кад паде ноћ, споменути монах из манастира, који беше послат да види кончину светог Анастасија, узе од Есдиних синова слуге, и много злата, и чисте покриваче, и оде на оно место, где лежаше неповређено тело светитељево међу другим телесима, од паса поједеним. Тамо он стражарима даде злато, приђе светоме телу мученика Христова, које и звезде с неба силно осветљиваше, узе га, и однесе у оближњи мали манастир светог мученика Сергија, и чесно сахрани у њему многострадално тело страдалника Христова Анастасија. И сам остаде у том манастиру до погибије цара Хозроја. А када цар овај погибе, пуштени бише на слободу сужњи они, као што им то у тамници прорече свети Анастасије пред кончину своју. И испуни се светитељево пророштво о двема стварима: о скорој погибији цара Хозроја, и о ослобођењу сужања. А када војска грчка дође у Персију, ономе монаху постаде пут слободан да се врати у свој манастир. И он се врати, и све подробно исприча ави и свој братији о преподобном мученику Анастасију. И сви прославише Бога, који укрепи слугу Свога на такав страдалнички подвиг. И ава одмах посла тога брата са другом братијом у Персију, те отуда чесно пренеше мошти мученика Христова, а његова возљубљена ученика, у манастир његов. И од светих моштију мученикових биваху многа чудеса и исцељења болесника, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

——————————————————————————————-
[1] Персијски цар Хозроје II царовао од 590. до 628. године.

[2] To је било 614. год. Часни Крст Господњи налазио се у рукама Персијанаца 14. година, до 628. год., када Га Византијски цар Ираклије, после срећног рата са Персијом, поврати у Јерусалим.

[3] Јерапољ – богати град Фригије, западне области Мале Азије.

[4] Свети Модест најпре држао патријаршијски престо као заменик патријарха Захарије, који је био у ропству код Персијанаца, од 614. до 628. године, па потом као патријарх од 633. до 634. године.

[5] Иначе Барседоје – Сергиополис у Асирији, на осам километара од Дастагера, где се тада налазио Хозроје.