ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Византијско појање освећује човека без крви[1]. Једно важно исцељујуће средство за измучену душу палога човека, острашћенога, јесте заиста Византијско појање. Због тога је учио мудри лекар душа Старац: „Византијско појање је веома корисно. Ниједан хришћанин не би требало да постоји а да не познаје византијско појање. Треба сви да га учимо. Јер има непосредну везу са душом. Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет“. Особито за исцелење депресије византијско појање је веома делотворно средство.
Византијско појање, учио је, исцељује депресију.
„Једном је (причао је Старац) неко био обузет демоном, цар Саул, и дошао му је Давид и отпевао му [неки псалам] и демон је ишчезао. Понео је псалтир – псалтир је био инструмент. Када га је обузимао демон депресије, долазио је Давид и појао му уз псалтир и тако је демон нестајао. Где су ти који јуре да нађу лека депресији. Када науче византијско појање и виде тугу да наилази, хоп! једну Славу[2] и туга која долази да те обузме, као нека врсте душевне меланхолије, постаје химна Богу. Ја то верујем. Без имало сумње то верујем. Кажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу“.
Здрав човек живи у хармонији. Врлина је хармонија. Говорио је Старац: „Византијско појање је веома лако, када га душа заволи. Толика је корист души од хармоније! Онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божију. Дође му да се разгневи, да експлодира, али се плаши дисхармоније, јер и гнев и сва та греховна стања не носе хармонију. И тако постепено омрзне грех и усваја врлину, која је хармонија“.
Превод
Архим. Симеон
——————————————————————————-
[1] Тј. без превеликих напора, без борбе „до крви“; сагласно познатој Отачкој речи дај крв и прими дух. Наравно да треба имати расуђивање, увек и у свему, па не схватити ово у апсолутном смислу, нити магијски, нити одлазити у крајност, користећи се овом речи светога Старца. У свему је потребно имати меру и расуђивање, и са молитвом примати оно што читамо, молећи се Богу да нам отвори ум „да разумемо Писма“. – Прим. прев.
[2] Тј. неку стихиру, црквену песму, химну. – Прим. прев.
