Преподобни Исидор Пелусиот

4. ФЕБРУАР

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ИСИДОРА ПЕЛУСИОТА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)

 

Преподобни Исидор беше по рођењу Египћанин; син угледних и богољубивих родитеља; сродник александријских патријараха: Теофила и светог Кирила[1]. Проучивши све науке светске и добро се научивши божанској премудрости, он се отказа славе овога света и богатства и високог рода. И сматрајући све то за трице, он се повуче у Пелусиотску Гору[2]. И тамо прими монаштво, и добро се подвизаваше за царовања Теодосија Млађег[3]. И постаде муж савршен у врлинама, и презвитер и ава; по животу и мудрости славан, и од свих поштован. О њему црквени историчар Евагрије[4] каже ово: За владања цара Теодосија беше у великом поштовању Исидор Пелусиот. Због његових дела и списа, његова се слава надалеко пронесе, и сви га слављаху. Он трудовима толико измучи тело своје, да је за све било толико очигледно да он води анђеоски живот на земљи. И свима је свагда предлагано да се угледају на њега као на живи пример монашког живота и богомислија. А писао је многе корисне ствари.

О његовом врлинском животу сведочи историчар Никифор[5], говорећи овако: Божанствени Исидор од младости своје толико зноја проли у манастирским трудовима, и толико тело своје умртви, загревајући душу тајанственим и узвишеним наукама, да је свима било очевидно да он заиста води еванђелски живот. И беше он живи и одухотворени стуб монашких правила и божанственог созерцања, и као неки најглавнији образац свесрдног подражавања и духовне науке. Написа он многе ствари, пуне разноврсних поука. Нарочито писма разним лицима, која су пуна божанске благодати и људске мудрости. Има их око десет хиљада[6]. У њима он објашњава Свето Писмо, и исправља све нарави свих људи.

Из ових сведочанстава се јасно види какав је угодник Божји био овај преподобни Исидор. Иако се не нађе његово житије опширно написано, ипак се из ових малобројних речи историчара да познати његова светост и мудрост, због чега је свима био образац врлинског живота. И он испуни свет својим богомудрим списима.

Преподобни Исидор беше велики бранитељ светог Јована Златоуста, када овај би неправедно прогнан са свога престола. Поводом тога он је много писао архиепископу александријском Теофилу и цару Аркадију[7], саветујући их да престану са злим потхватом. Али, иако није ништа успео, ипак је неваљалство њихово и неправду изобличио. A пo Златоустовом престављењу, он преко својих писама убеди светог Кирила Александријског, који дође после Теофила, да у црквене диптихе[8] унесе име Јована Златоуста, као светог изврсног исповедника који је за истину поднео многа зла од рђавих људи.

Преподобни Исидор писао је и цару Теодосију, препоручујући му да се стара о црквеном миру. И потстаче га да против злочестивих јеретика сазове у Ефесу Трећи Васељенски Сабор[9]. Јер преподобни беше велики ревнитељ вере, а силан противник јеретика, готов да страда за праву веру, као што се то види из његових речи. Јер пишући неком богохулнику Терасију, он каже: Питам тебе, који се показујеш према нама као опак и свиреп судија: Када би те цар одредио да на градским бедемима чуваш и браниш град, а ти видиш где непријатељи проваљују и руше бедеме, да би ушли у град, зар ти не би свим оружаним снагама и оруђима ударио на њих, еда би спречио рушење бедема и онемогућио непријатељу улазак у град? Ти би то сигурно урадио, да би и град и себе сачувао од непријатеља, и показао цару своју верност и усрдну послушност. Тако и ми, које Бог постави у Цркви својој светој за учитеље, зар не треба да јуначки противстанемо Арију, који је не само заратио против побожног стада Христовог, него и многе погубио? Са тог разлога ја не презам ни од какве опасности, и сврх свега желим ово: да поднесем све муке за правоверје.

Из ових се речи јасно види ревност преподобнога за веру. Али и остале његове врлине сваки може познати из његових списа. Девственост, чији је ревносни чувар био сам, он хвали више него друге врлине, називајући је царицом, коју треба сваки чин да поштује. Али он не понижава ни чесни брак. У своме писму Антонију Схоластику он каже: Они који чувају девственост слични су сунцу; они који непорочно проводе удовство и удовиштво слични су месецу; а они који живе чесно у браку слични су звездама. – Ово пак каже следећи светог апостола Павла који говори: Друга је слава сунца, а друга слава месеца, и друга слава звезда (1 Кор. 15, 41).

Преподобни саветује философе, који раде на световној мудрости: Важније је поучавати се врлинском животу него ли красноречивом проповедању. – У писму неком монаху Патриму он каже: Чујем за тебе да си украшен доброумљем и природним даром, и да усрдно изучаваш реторику, како би што лепше говорио. Али путем духовног живота греде се успешније творењем добрих дела неголи красноречивошћу. Стога, ако желиш добити бесмртне награде, мало се труди око красноречивости, а постарај се да свесрдно чиниш добро дела. – Слично пише и епископу Аполонију: Нe доликује и не треба на силу привлачити вери људе који то не желе и који се противе, пошто су то бића саздана са слободном вољом. Зато се старај да оне што су у тами просветиш добрим саветом, и твојим добрим животом и добром нарави. Још овај светитељ учи да врлински човек не треба да се горди због добрих дела својих, већ да смерно мисли о себи. Он каже: Ко твори врлину, има светли венац. А ко је стекао многе врлине, па ипак мисли да је мало што добро учинио, он ће због самог тог смиреног о себи мишљења добити најсветлији венац. Онај који, творећи нешто врлинско, сматра да је мало учинио, заслужује не мању похвалу од оних који су стекли све врлине. Или тачније рећи: Ко смирено мисли о себи, у њега врлине бивају пресветле; a ко не мисли смирено о себи, у њега се и светле врлине помрачују и велике умањују. Стога, ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их не сматра великим, и оне ће се онда показати великим.

Овај преподобни Исидор, поучавајући друге, сам је најпре творио оно чему је друге учио. У томе се угледао на Господа, који је прво творио, па онда учио. И због својих добрих дела преподобни се није у себи гордио, него је смирено умовао. A ca смиреноумљем он удружи здравоумље, као пар трудољубивих волова коју вуку благи јарам Христов. Његово пак здравоумље (или чедност) очигледно је из његовог писма епископу еленопољском Паладију. У њему он опширно поучава како се добро треба чувати од разговора са женскињем: јер ако, као што Свето Писмо каже, зли разговори кваре добре обичаје, онда разговор са женама, макар био и добар, има силе да тајно помоћу нечистих помисли поквари унутрашњег човека, и онда ће тело бити чисто а душа оскврњена. Стога преподобни Исидор, томе епископу, који се хвалио како често води корисне разговоре са женскињем а похоту у себи не осећа, саветује ово: Добри човече, колико год можеш, избегавај разговоре са женскињем. Јер они који имају на себи чин свештенства, треба да су светији и чистији од оних који се повукоше у горе и пустиње. Јер свештеници се старају о себи и о људима, а они у пустињи – само о себи. И живот људи високог свештеничког звања сви испитују и посматрају; а они што бораве по пештерама, или своје болести лече, или ране превијају, или сами себи венце плету. Ако пак са неке потребе отидеш к женама, онда гледај у земљу, и жене, ка којима си дошао, поучавај да гледају целомудрено; и чим им изговориш мало речи, које могу душу њихову утврдити и просветити, одмах се удаљи, да дуги разговор не би силе твоје омлитавио и раслабио. Ако пак желиш да будеш поштован од жена, – а то свакако приличи духовнику, – онда не завезуј пријатељство са њима, и бићеш поштован од њих. Јер женска природа, постаје горда и нетрпељива према ономе који јој ласка; а према онима који не обраћају пажњу на њу и показују своју слободу од ње и власт над њом, она се с поштовањем односи и диви им се. Но устврдиш ли, да, иако многа пута разговоре водиш с њима, ипак од тога немаш никакве штете, – нека буде и тако. Али хоћу да сви буду уверени у ово: вода камен дуби; и кишне капље, када стално падају на камен, провале га. Размисли о овоме што кажем: шта је тврђе од камена? а шта мекше од воде, поготову од водених капљи? па ипак, непрекидно капање побеђује и природу. Када тако бива са стварима у природи, како онда воља људска, која се лако повија, да не буде дугим обичајем побеђена и преврнута?

Тако преподобни Исидор, давајући савете епископу Паладију, све нас поучава целомудреном животу: не само да чувамо тело своје од телесног грехопада, него да и душу сачувамо читавом од оскврњујућих помисли. Пошто преподобни свакој врлини поучи све преко својих списа и усмених разговора, достиже дубоку старост, и угодивши Богу до краја, сконча у миру око 436 године.

—————————————————————————————————–
[1] Теофил – архиепископ александријски од 385. до 412. године. Његов наследник свети Кирил архиепископствовао од 412. до 444. год.; спомен његов празнује се 9. јуна и 18. јануара.

[2] Пелусиотска Гора – у Доњем Египту, недалеко од реке Нила. Пелусија или Пелуза – један од градова северног Египта.

[3] Теодосије II, Млађи, унук Теодосија Великог, био је византијским царем од 408. до 450. године.

[4] Евагрије – црквени историчар живео у шестом веку.

[5] Никифор Калист – живео у четрнаестом веку; написао „Историју Цркве“.

[6] У данашњим штампаним издањима Писама св. Исидора налазе се 2.012 писама (Migne, P.G. т. 78).

[7] Аркадије – син и наследник цара Теодосија Великог, царовао од 395. до 408. године.

[8] Диптиси – две таблице, на једној се записивала имена живих, на другој – имена умрлих. Код нас се то назива: Поменик.

[9] Одржан 431. године у Ефесу против јеретика Несторија.