Свети свештеномученик Власије

11.ФЕБРУАР

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА

ВЛАСИЈА, ЕПИСКОПА СЕВАСТИЈСКОГ

и с њим пострадалих (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)

 

У пpeђашња времена, када су незнабошци служили идолима, и многи се људи клањали творевинама и делима руку својих, процвета и вера многих светитеља. Тада процвета вера и светог славног мученика Власија. Овај светитељ све године живота свог проведе богоугодно у кротком и праведном животу без порока, удаљујући се од сваког злог дела. Видевши чесно житије његово грађани града Севастије у Кападокији[1], људи благоверни, постараше се да им он буде постављен за епископа. И добро пасаше стадо Христово у она времена, када биваху честа гоњења на Цркву Христову и многи се кроз мученичке подвиге овенчаваху венцем мучеништва. Тада такав подвиг славно прође и свети великомученик Евстратије, први од петочисленика, са дружином својом, стојећи до крви за светињу Христову у време цара Диоклецијана[2]. Када свети Евстратије беше у тамници, свети Власије даде доста злата тамничким стражарима, и ноћу га посети. И узвелича мученика Христова који је јуначки страдао. Том приликом свети Евстратије му предаде своје претсмртно завештање, у коме је он завештавао шта да се уради са његовим телом и имањем.

Као што многи свети чињаху у то време, тако се и свети Власије скриваше од руку мучитеља, не предајући се на мучење без јасног Божјег благоволења. И то стаде се крити, када у граду остаде мало хришћана, и то потајних, пошто већина из страха од мука избегоше у пустиње и горе и пећине, а неки, не могавши да поднесу муке, поклонише се на време идолима. Нe само за царовања Диоклецијанова, него и за царовања Ликинијева[3], када и пострада, свети Власије се кријаше од љутог гоњења у некој пустињској гори, званој Аргеос. Тамо се настани у једној пештери. У њој провођаше безмолвни пустињачки и испоснички живот, узносећи Богу непрестане молитве. И дивљи зверови долажаху к њему и добијаху благослов од њега. А када би се десило да неки зверови дођу к светитељу у време у које је он упражњавао богомислену молитву, они би као разумна бића, не прекидајући његово богоразмишљање, стајали пред пештером и чекали да по завршеној молитви изађе. И нису одлазили док светитељ не би изашао, метнуо на њих руке своје и благословио их. И ако би неки од њих био болестан, долазио је к светитељу, и овај га је исцељивао стављајући на њега своје свете руке.

У те дане обласни управитељ Агриколај нареди својим ловцима да ухвате што више месождерних зверова, да би пред њих бацао Христове мученике. Јер је он на разне начине уништавао хришћане: једне је мачем убијао, друге огњем спаљивао, треће у води давио, четврте зверовима бацао. Ловци одоше у лов. И пролазећи горе и пустиње, они дођоше и на гopу Apгeoc, у којој се скриваше свети епископ Власије. А када се приближише његовој пештери, они угледаше много зверова где се играју. И рекоше између себе: Хајдемо да видимо шта је то. И дошавши, нађоше светог Власија где у пештери станује као у палати, и молитве узноси Богу. И не рекавши му ништа, они се одмах вратише и известише о томе обласног управитеља Агриколаја. Упpaвитељ нареди да са ловцима пође много војника, и да све хришћане који се тамо крију, похватају и доведу њему. Отишавши на гору Аргеос, они нађоше само светог Власија у пештери где стоји на молитви и слави Бога. И рекоше му: Изађи одавде, и хајде с нама у град, зове те обласни управитељ. А светитељ, обрадовавши се, рече им: Добро, дечице моја, хајдмо заједно! Господ ме се сетио, јер ми се ноћас трипут јавио, говорећи: Устани и принеси ми жртву по обичају свештенства твог. Стога сада, дечице моја, добро сте дошли! Господ мој Исус Христос нека је с вама!

И док иђаху путем, многи се незнабошци обраћаху Богу кротошћу, поукама и чудесима светитељевим. Јер на свететиљеве молитве Господ исцељиваше не само болесне људе него и стоку. И све болеснике, које су доводили и доносили к светоме Власију, он исцељиваше и отпушташе здраве, пошто би метнуо руке своје на њих и молитву сатворио. Тако, жена нека имађаше јединца сина, коме застаде рибља кост у грлу, те није могао ни говорити, и већ беше на самрти. И узевши га тако полумртва, она га однесе и спусти пред ноге светитељу, плачући и вапијући: Слуго Спаситеља нашег Исуса Христа, смилуј се на мог сина, јер ми је јединац! – И исприча светитељу шта се догодило њеном сину. Светитељ Божји Власије стави руку своју на гушу детињу и, подигавши очи своје к небу, помоли се Богу, говорећи: Спаситељу, Ти помажеш свима који Те истински призивају. Услиши молитву моју, и невидљивом силом својом изведи кост из грла овог детета, и исцели га! И убудуће, када се тако што деси код људи или код стоке, и неко се сети имена мог, говорећи: Боже, молитвама слуге твог Власија помози! – таквоме Ти, Господе, похитај у помоћ, и подај исцељење у славу и част светог имена Твог.

Говорећи то, он одмах исцели дете, и даде га матери његовој, која неућутно слављаше Бога. И прослави се име светог Власија не само у Севастији него и у Никопољу[4]. И док још беше на путу, и већ близу Севастије, догоди се ово: Једна убога удовица ништа друго није имала осим једнога прасета. Но дође вук и однесе га. И сирота жена силно плакаше. Но угледавши светитеља где иде, она прибеже к њему, и жаљаше се на вука са сузама. Светитељ, осмехнувши се, рече јој: Нe тугуј, жено! Нe плачи, јер ће ти твоје прасе бити враћено живо и неповређено. – Рекавши то, он продужи својим путем. И гле, оној убогој удовици притрча вук, носећи прасе њено у својим устима, спусти га пред њом живо и читаво, и нимало неповређено, и побеже вук у пустињу. А удовица узе своје прасе, радујући се и хвалећи Бога.

Када свети Власије стиже у град Севастију, извештен о томе, обласни управитељ Агриколај нареди да га одмах вргну у тамницу. Сутрадан Агриколај седе на судијску столицу, и изведоше преда њ архијереја Божјег. Када га угледа, Агриколај га најпре ласкаво поздрави, говорећи: Здраво, Власије, мили пријатељу богова наших и наш! А светитељ му одговори: Здраво и ти, моћни управитељу! Само, немој називати боговима демоне, који ће заједно са онима што их поштују бити предани вечноме огњу. – Разљутивши се, управитељ нареди да дебелим моткама немилосрдно бију светитеља. И пошто би дуго бијен, светитељ рече управитељу: О безумни обмањивачу душа људских, мислиш ли да ћеш ме твојим мучењима одвратити од исповедања Бoгa? Нo нећеш моћи, јер ја имам Исуса Христа који ме крепи. Чини дакле што хоћеш.

Видећи непоколебљиву веру светитељеву, управитељ нареди да га опет одведу у тамницу. А она убога удовица, чувши како свети Власије јуначки страда за Христа и непоколебљиво се држи свете вере, закла своје прасе, које доби читаво из вукових чељусти, те скува главу и ноге. To јело она метну у зделу, и стави у корпу што могаше од сиротиње своје нешто воћа и поврћа, и однесе светитељу у тамницу. Светитељ, захваливши Богу, једе од понуда. И благословивши удовицу, заповеди јој говорећи: Жено, сваке године овако празнуј мој празник, и неће нестати у дому твом ништа од онога што ти је потребно. И сваки који се буде угледао на тебе и празновао моју успомену, изобиловаће у даровима Божјим, и биће благословен у све дане живота свога. – Са таквом заповешћу светитељевом та блажена удовица оде дому свом, славећи Бога. И испуни се на њој реч Светога Писма: По свему свету казиваће се, у спомен њезин, то што учини она (Мт. 26, 13).

Затим мучитељ опет изведе светог Власија на суд. И упита га: Власије, хоћеш ли принети жртву боговима, да би остао у животу, или желиш да љуто погинеш? Светитељ му одговори: Нека нестане богова који не створише небо и земљу! А смрт којом ми ти претиш, она ће ми издејствовати живот вечни. – Видећи да је непоколебљив у вери, управитељ нареди да га нага обесе о дрво, па онда снажно стружу гвозденим справама. Пошто би дуго струган, мученик се обрати управитељу: О безбожни и погани! хоћеш ли да ранама уплашиш мене коме Исус Христос помаже? Нe бојим се твојих видљивих мука, јер гледам на будућа блага која Бог обећа онима што Га љубе.

И нареди мучитељ да га скину са дрвета и опет одведу у тамницу. На путу ка тамници за светим Власијем иђаху седам побожних и богобојажљивих жена, скупљаху по земљи крв што је капала из тела његова и помазиваху се њоме. Када то видеше слуге које су водиле мученика, ухватише их и одведоше обласном управитељу, говорећи: И ове су хришћанке. Управитељ им рече: Договорите се те принесите жртве боговима, па ћете добити од мене велика одликовања. А чесне и свете жене одговорише: Ако желиш, управитељу, да се са жртвама поклонимо твојим боговима, онда треба прво да се спремимо за то: да отидемо до оближњег језера, те да се окупамо. Само нареди да богове твоје тамо однесу, како би им се, чим се окупамо, поклониле на обали језера.

Управитељ се веома обрадова томе, и нареди да се богови однесу тамо. Пошто метнуше богове у вреће, па оловом запечатише, управитељ одреди војнике који ћe до језера пратити свете жене и однети богове, и отуда их чесно вратити. Војници натоварише на своја леђа запечаћене вреће са идолима, и однеше их до језера. Када стигоше на обалу, свете жене, знајући где је највећа дубина воде, ту се зауставише. Онда замолише војнике да се удаље, и да тамо почекају неко време, док се оне окупају. Кад се војници удаљише, оне побацаше идоле у највећу дубину, и потонуше погани богови као олово. А кад се војници вратише и видеше шта су жене урадиле, љутито их зграбише и одведоше управитељу, и испричаше о потопљењу богова. Управитељ се од беса измени у лицу, и као лав рикну на војнике: О зле слуге! О зашто не спречисте да не побацају богове у дубину језера? Војници одговорише: О светли управитељу! ове те жене обмануше својим речима, и богове твоје потопише. А ми, не знајући за њихову злу намеру, нисмо их строго пазили. – Свете пак жене рекоше управитељу: Истинитом Богу не може нашкодити људско лукавство, а пошто су твоји богови мртво камење и дрвље, злато и сребро, то смо их преваром узеле и потопиле. И они не избавише себе из руку наших, нити спасоше себе од потопљења; како онда могу друге спасавати и од опасности избавити?

Бесан од једа, управитељ нареди да се ужеже пећ, растопи олово, донесу гвоздени гребени и трозупци, и седам бакарних хаљина веома усијаних у огњу. Све то би стављено на једну страну. А на другој страни поређаше дивне меке хаљине и разне женске наките. И управитељ рече светим женама: Изаберите једно од двога: или се поклоните боговима и принесите им жртве, па ћете сачувати душе своје, и ходићете у овим дивним хаљинама и са скупоценим накитима; или, ако нећете то да учините, бићете подвргнуте овим мукама које су за вас спремљене. – А једна од тих светих жена, која имађаше два детета, дохвати једну дивну хаљину, баци је у пећ, и она изгоре. Тада деца рекоше својој матери: Чесна мајко наша, не остави нас да пропаднемо на овој земљи, него као што си нас одгајила слатким млеком својим, тако нас и Царства небеског нахрани.

Онда управитељ нареди да их наге обесе, и гвозденим гребенима стружу тела њихова. И видеше војници где из њихових рана тече млеко место крви. И тела им беху бела као снег. Анђели пак Господњи, силазећи с неба, крепљаху их у мукама и утешаваху, говорећи им: Нe бојте се, него се борите као добар радник, који почевши жетву завршава је и свршивши посао добија благослов од господара, и награду, и одлази своме дому радујући се. Тако се и ви борите, да бисте од Спаса нашег Исуса Христа добиле вечни и непролазни живот.

Затим управитељ нареди да их скину са мучилишта, и вргну их у пећ ужарену. И када их вргоше, одмах се угаси огањ, и оне изађоше из пећи неповређене. И говораше им управитељ: Одбаците од себе те ваше враџбине, па приступите и принесите жртву боговима нашим. А свете жене одговорише му као једним устима: нема теби добра, ђавољи сине! Нећемо оставити Господа нашег Исуса Христа, нити ћемо се поклонити камењу и дрвљу – теби сличним идолима, глувим и неосетљивим. Чини дакле што ти драго, јер смо ми позване у Царство небеско.

Тада нареди управитељ да им се мачем отсеку главе. И када свете жене бише доведене на губилиште, оне замолише војнике да им допусте да се мало помоле Богу. И преклонивши колена на земљу, оне рекоше: Хвала Ти, велики и прослављени Боже наш! Хвала Ти, Христе, Царе вечни, Ти си нас призвао на пут доброте Твоје! Јер ко је велики као Ти, Бог наш, који учини те отступисмо од таме и приступисмо истинитој и слаткој светлости Твојој? Молимо Те стога, Господе, придружи нас светој првомученици Текли, примајући молитве за нас пресветог оца нашег и пастира Власија, који нас је извео на пут истине.

Пошто се тако помолише, оне се дигоше са земље, па подигавши и руке и очи к небу, чистим срцем и једнодушно рекоше Богу: Хвала Ти, Христе Боже наш, што си нас удостојио да овде станемо ради светог имена Твог као овце које су за клање! Ми желимо да одмах постанемо жртва Теби; прими и душе наше у небески Твој жртвеник! – А два детета приступише мајци својој, и рекоше јој: Мајко, ваши су венци готови у Господа на небу, а нас остави храбром мученику, пресветом епископу Власију. – Онда приступи џелат, и отсече светим женама чесне главе њихове. И тако скончаше.

После тога управитељ обласни изведе светог Власија из тамнице, и упита га: Хоћеш ли сада принети жртве боговима, или не? Светитељ одговори: Бедниче, слепче, не видиш истиниту светлост. Јер који би човек, пошто је познао Бога живог, принео жртву мртвим идолима или им се поклонио? Ти пак, помрачени и безбожни, знај, да си оставио Бога живог и клањаш се камењу неосетљивом. Али, ја се нећу уплашити твојих претњи, па ме ти мучио како ти је драго. Ево, предајем ти тело моје за Христа мог, а над душом мојом Бог има власт. – Управитељ рече светитељу: Ако те бацим у језеро, шта ће ти помоћи Христос коме се клањаш? Светитељ одговори: Слепче и глупавче, ти, штујући прељубништва, држиш да ћеш се спасти; а ја, штујући Христа, зар ти нећу у води показати силу Бога мог?

Тада управитељ нареди да га одведу и баце у дубину језера. А светитељ их предухитри, осени воду крсним знаком, и пође по води као по суву. И када дође до средине језера, седе на воду као на земљу, и војницима и слугама управитељевим који стајаху на обали говораше: Ако имате богове, покажите силу њихову, па идите и ви по води. – И одмах шездесет људи призваше своје богове по имену, уђоше у језеро, желећи да иду по води, и изненада сви потонуше као олово у води, и подавише се. А Анђео Господњи, сишавши с неба к светитељу, рече му: Испуњени благодати Божје архијереју, иди с воде на земљу, и прими спремљени ти од Бога венац. – И светитељ изиђе на земљу; лице му блисташе као светлост; и дошавши код управитеља изружи га. Тада управитељ донесе против њега овакву смртну пресуду: Зато што се није мени покорио, и што је цара омаловажио, и што је богове наружио, и што је мађијама подавио у води шездесет осам људи – Власије да се посече мачем, и два детета с њим.

И пошто би светитељ са двоје деце одведен из суднице на губилиште, он се помоли Богу за себе, и за сав свет, а нарочито за оне који после њега буду празновали његову успомену: да им се не приближи никаква болест; да домови њихови изобилују сваким добром, и да молитве њихове буду услишене. – И сиђе одозго на њега светао облак, и осени га, и чу се из облака глас Христов који му говори: Све ћу молбе твоје испунити, мили мој подвижниче! – Затим му џелат отсече чесну главу; а после њега посече и два детета. To би изван зидина града Севастије 11. фебруара 316 године. А нека побожна жена Елиса узе света тела мученика, и чесно их сахрани на том месту. И од гроба се даваху исцељења болеснима.

Она удовица што имађаше прасе, кад сазнаде за мученичку смрт светитеља Христовог Власија, прослави успомену светитељеву, сазвавши к себи суседе и познанике, јер Бог благослови њен дом свима потребама. Угледајући се на њу, стадоше исто тако и други побожни људи сваке године празновати спомен светог Власија, доносећи у цркву свеће и тамјан, приређујући по кућама угошћење за истоверне, и дајући милостињу ништима и убогима. И од тада па све до сада држи се код неких овај побожни обичај: празнује се успомена светог свештеномученика Власија по угледу на ону удовицу, која прва и отпоче то; и то – у част и похвалу мученику, а у славу Господа нашег, Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног и обожаваног вавек, амин.

———————————————————————————————
[1] Кападокија – велика област у источној половини Мале Азије. Севастија – град у Кападокији на граници с Малом Јерменијом, у североисточном делу области.

[2] Царовао од 284. до 305. године.

[3] Царовао на Истоку од 308. до 323. године.

[4] Никопољ – град у Малој Јерменији, на граници Понта, крај реке Ликусе; сада Ендерес.