ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству[1]
Јасно је, дакле, и то да Христос обитава у Цркви Својој за сва времена – та истина садржана је у обећању Христовом, тј. у Његовим речима и ево ја сам са вама у све дане до свршетка века, а потврђено је речју: амин. Међутим, видимо да се ове речи односе само на оне који су примили свето крштење и који држе све што је Он заповедио, дакле, не понешто од Његове науке, него све. Црква бива Црквом управо Христом у њој, а Црква је Христова само ако држи све предање Христово, у целокупној јеванђелској, апостолској и светоотачкој пуноти тог предања. Залог, дакле, тога да је Црква Христова, и да је Црква уопште Црква, као што видимо, представља то целосно, свецело, суштинско чување Христове науке у свој њеној богочовечанској пуноти; чување апостолског предања, које је нама предато преко њихових прејемника и наследника светих отаца и учитеља Цркве Божје. По речима оца Јустина Ћелијског: Црква — то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроза сву вечност[2], управо кроз истиниту веру православну Христос обитава у Цркви благодаћу Својом кроз векове. Да је свецело, а не делимично, очување залога вере православне од пресудног значаја, говоре нам и следеће речи светог Фотија Цариградског: Заиста је неопходно да сви чувамо све, а пре свега оно што се односи на ствари вере, у којима и мало одступање представља смртни грех.[3] Још нас његов животописац подсећа да попут овог светитеља сви треба да ревнујемо за „љубав истине“, како се због недостатка те ревности не бисмо нашли међу онима о којима свети апостол пише да љубав истине не примише, да би се спасли (2. Сол 2, 10). Отуда произлази претходна тврдња да је Црква само онда Црква, место општења с Богом и извор спасења, ако има ту пуноту Христове божанске науке и апостолско-светоотачког предања.
Свети оци су ову истину добро знали и она је била главна смерница и надахнуће њиховог пастирствовања и служења у Цркви. Без очувања целокупног писаног и неписаног предања Цркве, а надасве истинитих догмата вере православне, нема ни Цркве, јер свети Максим Исповедник вели: Господ је назвао Католичанском Црквом правилно и спасоносно исповедање вере, због чега је и Петра, који је добро исповедио (Мт 16, 18) назвао блаженим[4]. Наравно, овде мисли на исповедање спасоносне истине вере православне, а она у себи садржи и представља Саму Истину – Христа. Христос је Истина, како Он Сâм о Себи сведочи (Јн 14, 6). Овој Истини се једино приступа истинитом вером, тј. истинитим учењем о Богу. Дакле, истина којом се приступа Истини-Христу управо је нелажна, непромењена, одогмаћена, света вера православна. Ван те истине нема Истине – Христа, нема Цркве, нема спасења. О истини и истинитости Христа и Христове јеванђелске науке Сâм Господ говори:
истинито је сведочанство моје (Јн 8, 14);
Онај који ме посла истинит је (Јн 8, 26);
Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим Истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој (Јн 18, 37);
Посвети их истином Твојом: ријеч Твоја јесте истина (Јн 17, 17).
О томе и свети апостоли сведоче:
Јер је род духовни у свакој доброти и правди и истини (Еф 5, 9);
А даље, браћо моја, шта је год истинито… то мислите (Флп 4, 8);
… разуместе благодат Божију у истини (Кол 1, 6);
Обрадовах се врло што нађох неке од твоје деце који ходе у истини, као што примисмо заповест од Оца ( 2. Јн 1, 4);
Немам веће радости од ове да чујем да моја деца у истини ходе (3. Јн 1, 4).
Зато је свети Фотије Цариградски, пишући посланицу несрећном и уображеном папи Николи I, истицао да: Ништа није милије од Истине.[5] Један од великих савремених православних богослова, архиепископ Аверкије Таушев (1906-1976), у том смислу додаје: Отуда је свакоме савршено јасно да је хришћанство пре свега религија Истине, коју је на земљу донео Син Божији од Оца Свог Небеског (Јн 12, 49). Господ Исус Христос обећао је да ће послати Духа Светога својим ученицима, ни због чега другог сем због тога да би их Он, Дух Истине, увео у сву истину (Јн 16, 13). Та божанствена Истина и јесте најважнија у хришћанству, она је сама суштина хришћанства, а ње треба да се држи сваки хришћанин више него било чега другог на свету – за коју ће, ако то буде потребно, и живот дати, као што су то чинили бројни мученици, исповедници и свети оци Цркве, који су се неуморно борили против лажиучитеља – јеретика који су одступали од те Истине.[6] Ову истину о којој пише архиепископ Аверкије, поседују, дакле, само они епископи, свештеници и верници који су правоверни, а правоверни су само они који ову истину неокрњене вере и недвосмислено држе, исповедају и проповедају у складу са учењем светих апостола и светих отаца, те њу чувају, бране и труде се да у њој и по њој живе. Живот у истини вере отачке јесте побожан живот. Дакле, правоверни су само они који побожно исповедају благочестиву и истиниту свету веру православну, побожно живећи у њој. Због ове насушне важности и значаја очувања свете вере православне и живљења у њој, свети оци су, као свој најсветији задатак и циљ, пред собом увек и свагда имали очување истинитих догмата свете вере православне и целокупног Предања Цркве. Они су, таквим својим поступањем, нама не само показали пут спасења и истинског служења Богу и Цркви, већ су нас и обавезали да и ми пред собом имамо изнад и испред свих циљева и задатака управо тај најсветији и најузвишенији циљ, а то је очување свете вере православне. Главна изграђујућа сила Цркве кроз векове проистицала је из оваквог служења и ревновања светих отаца за чистоту и истину вере православне. То је био њихов главни циљ и мета. Зато нису случајно управо сва богонадахнута светоотачка дела, која су својом еванђелском истинитошћу и апостолском одважношћу писана у циљу одбране вере православне у временима када је она била угрожавана, најчвршћи темељ којим је Црква утврђивана, очувавана и на којем је изграђивана кроз векове.
Стављање ма ког другог циља изнад и испред овог и оваквог представља промашај пастирског назначења сваког црквеног великодостојника и свештеника и не служи изграђивању Цркве, већ урушавању исте. Како кроз историју, тако и данас видимо на делу ту законитост. Јер уколико нам недостане овакав једини исправни и озбиљан приступ вери и Цркви, долазимо у опасност да промашимо, не само смисао пастирског служења и живљења у Цркви, већ да залутамо са путева наших светих отаца и кренемо странпутицом отворене издаје вере православне. Што као крај има удаљавања и отпадања од исте, а тиме отпадања од Цркве и Христа.
Разлика између истинског и лажног мира и јединства у Цркви
Појаву лутања и скретања са правих путева Цркве Божје видимо на тужним примерима наших савременика у Српској православној цркви и другим помесним црквама, који уместо очувања вере православне испред себе стављају као главни циљ очување спољашњег и патвореног – лажног мира и јединства у Цркви, као и што боље позиционирање Цркве у текућим светским околностима и кретањима. Опредељеношћу за такав варљиви мир, јединство и благостање, овакви неодговорни црквени пастири пренебрегавају основну богословску истину Цркве, да изван јединства у вери православној, не постоји никакво друго јединство нити мир у Цркви.
Неки други, пак, као главни циљ виде очување црквених грађевина, црквеног буџета, и уопште, Цркве у смислу њених материјалних добара, као да Црква није духовни ентитет, духовна грађевина, пре свега, већ архитектонска или финансијска. Такав приступ Цркву своди на зидине и на касу, и такав приступ је недостојан хришћанског схватања и доживљавања Цркве и остаје далеко од истине вере, од суштине Цркве у богословском, еклисиолошком смислу. Уопште речено, наши изгубљени савременици на сцени црквених великодостојника Српске православне цркве, возглављени патријархом Иринејем, јавно опредељеним екуменистом, и остали њима послушни, покушавају да очувају Цркву само у њеној спољашњој пројавности, као да је реч о неком чисто социолошком феномену. Ова појава, чија је идеолошка основа јерес екуменизма, као својеврсна духовна зараза захватила је, на нашу велику жалост, и остале помесне цркве. Због таквог посветовњаченог и недуховног приступа таквим назовипастирима и богословима, измиче сама суштина Цркве и остају без ње, а то је богочовечанска дубина и христолика ширина Цркве као богочовечанског организма, чији је темељ истинита вера православна, која нас утемељује и возглављује у Христу. Отуда у савременом неправославном богословљу пренаглашеност (која у себи носи папистички призвук) једног социолошког феномена и детаља којим се покушава свођење Цркве на заједницу верних око било каквог епископа, у односу на много битнију чињеницу да је Црква пре свега заједница верних са Христом, а након тога заједница верних око епископа, и то само и искључиво оног који правилно исповеда православну веру. Зато је велика заблуда креатора неправославних тековина у савременом евхаристијском богословљу, по коме је епископ икона Христова по службеној дужности, тј. као да је то датост сама по себи, што живо подсећа на раздвајања у јеретичком догмату о папској непогрешивости само ex chatedra, тј. само кад јавно проповеда и учи вери са своје катедре папа је „непогрешив“, а у свакодневном животу је и он грешан, како тврде јеретици римокатолици. Епископ својим православним исповедањем вере, пре свега, и побожним животом, изнад свега, треба да буде заиста облагодаћена и жива икона Христова, а не да се, кријући своју духовну празнину иза свог чина, искључиво по службеној дужности представља и намеће као некаква икона Христова, са призвуком папистичког схватања тога, као да је епископ заменик Христов на земљи, на шта претендује папска јеретичка институција. Овај пренаглашени елемент у новотарском евхаристијском богословљу уједно открива папистичке циљеве и тежње свег таквог лажног богословља.
Целокупан такав хуманистички приступ наводног очувања Цркве искључиво у смислу њеног постојања као људске заједнице и организације, ван контекста и категорија истините, богочовечанске вере православне, чак, уз директно одрицање од истине ове вере, представља само некреативну обнову сергијанске јереси, која је посебно од стране Руске заграничне цркве разобличена и осуђена. Чувари искључиво спољашњег мира и јединства Цркве не обазиру се на истину свих истина: да је без остајања у истини вере православне и без очувања вере православне сваки мир у Цркви – лажни мир, и свако јединство у Цркви – лажно јединство, и што је најстрашније, свака таква црква је на путу да постане лажна црква. Зато што такво и свако друго јединство ван вере православне јесте јединство ван Христа, Који је рекао: Који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа (Лк 11, 28). Свако јединство у Цркви ван истините вере, тј. ван Христа, јесте јединство у антихристу. Ето, колико су опасани такав лажни мир и такво лажно јединство јер, као што смо показали, не служе очувању и изграђивању Цркве, већ служе страшном и безбожном циљу уништења Цркве. Јер Црква није административни и бирократски систем људи који носе мантије, већ је Црква Сâм Христос изражаван и пројављиван у побожном исповедању вере православне и светотајинском и световрлинском живљењу у њој и по њој, свих њених чланова возглављених у Христу. Све ван тога није Црква, већ имитација Цркве, изругивање над Црквом, свођење Цркве на самоуправну организацију, руковођену демократским принципом гласања и прегласавања. Такав приступ представља симулацију Цркве и црквеног живота, одржавањем било каквих гламурозних скупова, па и злоупотребом обреда, попут хиротонија епископа и освећења новоподигнутих, често до неукуса преукра- шених или осавремењених храмова, и држањем велеречивих, а духовно испразних, философских беседа и предавања, којима недостаје истина вере православне, а тиме и духовна сила њена. То је свођење Цркве на екипу – тим епископа фудбалера, епископа политичара, или епископа бизнисмена. Доказ томе су све празнији храмови у Српској православној цркви, баш из тог разлога што на челу са поменутим епископима – симулаторима и догматским релативистима, она самртнички губи богочовечански-спасоносну, апостолско-мисионарску, светоотачки-истинујућу, мученичко-исповедничку, преподобно-подвижничку, праведничко-делатну живост и животност.
У контексту екуменистичког јеретичког покрета већ је сада јасан крајњи циљ таквог умртвљења Цркве и свођење ње на некакву чисто спољашњу форму хришћанске заједнице, тј. наглашавање искључиво тог социолошког карактера Цркве, као заједнице верних око епископа – чиновника, као и застрашивање да ван те и такве формалне заједнице нема спасења. Циљ је да у контексту таквог учења о Цркви, црквени јерарси и предстојатељи, млаки у вери, невешти у побожности и спремни на компромис са светом по питању светих догмата, самовољно или са већином гласова својих присталица епископа – гласача, потпишу унију са римским папом, после чега ће свако ко не прихвати ту унију бити изопштен из црквене заједнице и по нездравој логици овог болесног евхаристијског богословља, тиме бити „лишен спасења“. Зато се ми и противимо савременом евхаристијском богословљу, и од њега проистеклим богослужбеним реформама, што све скупа представља теолошку основу и својеврсну накарадну богословску аргументацију екуменистичког покрета, који води директној унији са римским папом.
Борба нашег епископа и наше Епархије за очување вере главни су разлог за наше прогонство
Наш епископ Артемије, будући верно духовно чедо преподобног Јустина Ћелијског, тог горостасног духовног дрвета Богом засађеног у духовној градини светога Саве, тј. Српској православној цркви, верно чува богословско предање оба поменута света оца. Посебно подсећамо да је порука свих порука богословља оца Јустина управо напред наведена: са сваком пажњом и усрђем чувати непромењено и неискварено исповедање вере православне и живети у њој и по њој. Ово његово основно православно предање епископ Артемије је примио и уденуо пре свега у своју пастирско-подвижничку личност, а тиме и у делатности, што је сасвим природно, то је пренео на своју паству, на своју Епархију, на онај део духовне градине светога Саве, који му је Богом поверен. Завист оних пастира који су промашили циљ свог пастирствовања и изгубили православну оријентацију у свом делању, потпомогнута осиљеном бестидношћу овосветских властодржаца и глобалистичких моћника, положила је своју неблагословену руку на духовну градину епископа Артемија, са намером да је ишчупа и уништи. Међутим, онај део пастве у нашој Епархији, који је био дубоко укорењен у напред поменутом предању нашег Епископа, остао је нетакнут том неблагословеном руком, а оно што је било без корена ишчупало се и сасушило. Лажни градинар епископ Теодосије, кога свети саборски оци, сабирани на васељенским саборима, речником канонског права Цркве Божје, сасвим оправдано карактеришу као духовног прељубочинца, запосео је само ограду духовне градине зване Епархија рашко-призренска. Ипак, главни садржај, тј. несасушене саднице те Епархије остале су у власништву истинског градинара епископа Артемија.
Једноставније говорећи, наша Епархија је у физичком смислу протерана из својих земаљских ограда, тј. граница, али је као духовно здрав ентитет, духовно здрав организам, наставила да постоји, живи и разраста се тамо где се силом прилика, а не нашом вољом нашла, дакле, на све стране и у свим деловима наше земље, па и шире. То је успела управо захваљујући нашем Епископу, који је, држећи се предања Цркве, свима нама поставио као главни циљ: очување и живљење у неизмењеној и неокрњеној вери православној. Та наша борба за очување вере православне пред собом је имала свог непријатеља, што је природно. Јер тамо где постоји борба, постоји и непријатељ. Главни непријатељ вере православне с којим се данас суочавамо јесте јерес екуменизма, који представља суштину, есенцију, основ и инспирацију свих модернизама и реформи, којима савремени најамници и промашени, изгубљени, дезоријентисани пастири покушавају да дораде, измене, реформишу и тиме разграде, наруже и наруше веру православну, тиме и саму Цркву Христову. Природно је да у тој борби и сукобљавању са јересоидним екуменским покретом, унутар Српске православне цркве и шире, као и са екуменистичком доктрином, дођемо у сукоб и са носиоцима тог доктринарног екуменистичког модернизма, тј. са екуменистима. Пошто су екуменисти из редова епископа бирократа, портпарола, скрибомана, бизнисмена, фудбалера, риболоваца и политичара, тј. узурпатора црквених институција и власти, тај сукоб се природно пренео на црквено-административни ниво, те је изродио прогон и страдање нас и наше Епархије. Тако смо се нашли у прогонству. У својим покушајима да порекну и оспоре чињеницу да нас пастири – узурпатори административне власти у Цркви прогоне и протерују, изјављују како ми умишљамо(!) да нас они прогоне и како сами себе прогонимо, као да смо ми махнити или луди. То, наравно, представља само демагошки и неуспео покушај порицања чињенице да су нас из наших манастира и наше Епархије буквално изнели припадници специјалних јединица Косовских полицијских снага (КПС), шиптарске терористичке полиције, управо по налогу патријарха Иринеја и поменутих екуменистички настројених епископа Српске православне цркве. Такође, о томе сведочи остатак праксе комунистичког режима у нашим данима, тј. чињеница да су након нашег протеривања са територије Епархије, епископа Артемија два месеца држали под двадесет четворочасовном полицијском присмотром и пратњом, попут преподобног оца Јустина Ћелијског и светог свештено-мученика Варнаве Хвостанског. О том нечасном јединству и сарадњи врха Српске православне цркве и полицијских органа непризнате, терористичке, шиптарске републике на Косову сведоче снимци тог безаконог дела, као и многи други аудио, видео и писани документи везани за тај и многе друге подухвате званичника Српске православне цркве, у циљу прогона нас и наше Епархије, недостало би времена да све то овде набрајамо. Тај наш сукоб са екуменистички опредељеним епископима и патријархом Иринејем, био је неизбежан, јер је, како напред наведосмо, немогуће борити се са екуменизмом, а не сукобити се са екуменистима. То је као када би наши државни руководиоци објавили борбу против криминала, не разрачунавајући се са криминалцима, што на делу, на жалост, често и бива.
Како год било, то нас није одвратило од нашег главног циља – одбране вере. Напротив, утврдило нас је на том путу, те је одбрана вере сада више него икада главни смисао и инспирација наше прогоњене и обесправљене Епархије, поругане и понижене, али Богом подржаване и укрепљиване. Док је то на радост правоверних, онима другима је на неоправдан страх и тугу, јер се ми тиме боримо и за повратак јединства у исповедању православне вере у Српској православној цркви, те истинског мира и заједнице у Духу Светоме. Јер, ван вере православне, нема ни заједнице са Духом Светим, нити у Духу Светоме. Остајање на том путу и држање те смернице, како се на нашем досадашњем искуству показало, представља непогрешиво хођење путем Христовим, путем светих апостола и светих отаца. Јер ми само следимо, сходно нашим снагама, апостолско-светоотачко искуство, о којем нам сведоче житија светих апостола и светих отаца, бранитеља праве вере. О томе нам сведоче и сва најдубља догматска дела која су они за собом оставили, али и црквено-правна, тј. канонска формулација тог апостолског и светоотачког искуства у борби за очување вере.
Битно је, овом приликом, аргументима ућуткати оне који покретани ситничавом, трговачком и шићарџијском свешћу, оптужују епископа Артемија да је наводно ступио у отворену борбу са екуменистичким црквено-административним врхом Српске православне цркве зато и тек онда када је неканонски смењен и протеран са своје катедре. Пре свега, од самог почетка пастирског рада, у Српској православној цркви и шире, епископ Артемије је још као јеромонах и архимандрит, био познат по постојаном, неизмењеном и непоколебивом, истрајном остајању на линији ревновања за веру православну, по благослову, примеру и моделу оца Јустина Ћелијског. То је општепозната чињеница у Српској православној цркви. Овде најпре истичемо оштар став противљења епископа Артемија по питању сваког новачења у вери, посебно усмереног против екуменистичког јеретичког покрета у Српској православној цркви и шире. Годинама је он против ове јереси говорио, писао и борио се. Остају незаборавни његови дописи и студије писане Архијерејском сабору Српске православне цркве и његово излагање против екуменистичког покрета и учествовања у Светском Савету Цркава, што је као резултат имало званично донету одлуку овог Сабора о иступању из поменутог јеретичког Савета цркава. Ова одлука, на жалост, захваљујући махинацијама епископа-екумениста, никада на делу није спроведена. Овакав активан антиекуменистички рад и залагање епископа Артемија довели су до испуњења псаламских речи пророка Давида: Ја сам миран; али кад станем говорити у њих је рат (Пс 120, 7). Наиме, екуменисти нису могли поднети тако оштро противљење њиховим унијатским циљевима, те су прогонством епископа Артемија са катедре и физичким удаљавањем са исте, екуменистички настројени епископи, возглављени декларисаним екуменистом, патријархом Иринејем, почели отворени, физички, црквено-административни прогон правоверних епископа. Овакво покретање прогона против правоверних епископа од стране екуменистички опредељене Београдске патријаршије, захтевало је адекватан одговор, тј. подизање наше антиекуменистичке борбе на један одговарајући, односно виши црквено-канонски ниво. Било је, дакле, потребно са говорене и писане речи прећи на дело, као што су и сами екуменисти прешли на дело отвореног прогона антиекумениста. Са вербалне на делатну борбу смо прешли управо прекидом литургијског и административног општења са екуменистичким патријархом Иринејем, јер се на самом делу показало да екуменистички зараженом делу јерархије Српске правослвне цркве треба лек много јачи од изобличавајуће писане или казиване речи. То, а не некакво властољубље, представља прави разлог отвореног супротстављања епископа Артемија екуменистичком врху Српске православне цркве. Уместо да епископ Артемије, по погрешном савету површних богословски кратковидих саветника, у неком патетичном заносу узнегује свој култ прогнаника, мученика и затвореника на правди Бога, кога би ми сви около оплакивали и бранили, он се храбро, како и доликује правим пастирима, отворено сукобио са духовним вуцима – екуменистима, који су напали словесно стадо Српске православне цркве.
15. канон Прводругог цариградског сабора као наше канонско упориште у борби за очување православне вере и Цркве
Свети оци сабрали су се у Цариграду двократно на Сабор 859. и 861. године. Зато се оба сматрају као један помесни сабор, који носи назив Девети или Прводруги цариградски помесни сабор, због поменута два окупљања епископа. Сабор је донео 17 канона, који имају општу обавезност у Православној цркви. На њему је Свети седми васељенски сабор признат и потврђен као васељенски, те је још једанпут осуђена иконоборачка јерес, а свети Фотије је био потврђен за законитог патријарха Цариградског. Сабором је председавао управо свети патријарх Фотије, о коме и данас у богослужбеним песмама, у служби њему написаној, с разлогом певамо да је био најјачи противник и разоритељ јереси, који свети Символ вере заштити од јеретичког додавања и кварења[7]. Следећи такво настројење и карактер овог и многих других исповедника вере православне, закључили смо да је за нас, за наше време, као и за околности у којима смо се нашли и за нашу борбу, најзначајнији 15. канон овог Сабора који гласи: А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откритим челом (откривене главе, тј. отворено, јавно) о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора (одлуке) оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него, напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.[8]
Иако се овај Сабор у великој мери бавио одбеглим монасима који су по неразумној строгости одступали од својих епископа, те је првих седам канона овог Сабора управо донето по питању дисциплине монаха у Цркви, ипак је, уз сазнање колико штете јерес може нанети Цркви и поред потребе за дисциплином на коју овај Сабор указује, донет 15. канон, као што и пише у житију светог Фотија: На крају свети Сабор прописа још и ово: једино ако би неки епископ јавно проповедао неку већ од светих Отаца и Сабора осуђену јерес, онда у том случају ко обустави и прекине спомињати таквоg епископа на светим Литургијама, не само да није за осуду, него њега треба чак похвалити, па макар то чинио и пре саборске осуде тога епископа (канон 15)[9]. Како видимо, ова канонска одредба само потврђује на почетку овог писаног рада наведени став да је у Цркви Божјој изнад свега важно, спасоносно битно и насушно потребно очување вере православне и не само да није допуштено пристајање на мењање и кварење вере, већ нас овај канон директно обавезује (похваљујући оне који тако чине) да се у ситуацијама када предстојатељи Цркава јавно проповедају јерес, отворено успротивимо таквом чињењу и престанемо признавати такве пастире за ауторитете, тј. потребно је отказати им послушање. Дакле, у моментима угрожености вере, њена одбрана је изнад спољашње црквене дисциплине. Овај канон показује ту суштинску богочовечанску равнотежу унутар црквеног организма, тј. показује да се у моментима када морамо бирати између очувања спољашњег црквеног поретка и дисциплине, са једне стране, и очувања правоверја, са друге стране, не треба двоумити, већ увек ставити правоверје, тј. очување вере православне испред свих и свега, па и испред спољашњег црквеног благоустројства, које без унутрашњег, тј. исправног догматског устројства, представља само опасан привид црквеног мира, јединства и поретка. На самом делу такав мир, такав поредак, без истинске правоверности, представља издају Цркве, издају вере и издају Христа. Зато апостол Павле и упозорава: Пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се (Рим 16, 17). Дакле, апостол раздором у Цркви назива устајање против здраве науке апостолско-светоотачког исповедања вере, а не против црквених предстојатеља који такву науку не држе. Зато архиепископ Аверкије, пишући о правилном односу према онима који кваре веру, додаје: За истинског хришћанина ту нема питања; нема никакве дилеме како да се односи према таквим људима: он не може сматрати такве људе православним хришћанима, па макар они носили највећи свештенички чин! И, наравно, са њима нема заједништва у хришћанској љубави и молитвама. Права хришћанска љубав може да постоји само међу уједињеним у истини – једнодушним. Није случајно да на Божанственој Литургији, пред почетак евхаристијског канона, слушамо возглас: ‘Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали’, а сви верујући одговарају: Оца, и Сина, и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву’. Без овог једнодушја немогуће је заједништво љубави, заједништво у молитви и нарочито – заједништво у страшној Тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовим – у Божанственој Литургији.[10]
Апостолски наук да пазимо на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју примисмо, те да се таквих клонимо, јасно показује да 15. канон о коме је реч не одобрава кршење мноштва оних канона који обавезују сваког клирика и лаика да се покорава црквеним властима, већ да се треба клонити оних чланова Цркве, црквене власти и јерархије који нису исправни и здрави у православном вероисповедању. Зато, у самој суштини, овај канон заправо показује апостолско-светоотачку мудрост дубоко уденуту у смисао свих светих канона Цркве православне. Та мудрост се састоји пре свега у чињеници да су свети канони правна формулација светих догмата, што би, пренесено на практични живот Цркве, значило да су свети канони писани и предвиђени да се апсолутно поштују и држе само онда када у Цркви постоје непоколебиви исправни догматски темељи, тј. када се у Цркви држи непромењена и неискварена вера православна, формулисана у светим православним догматима. Другим речима, канони важе у Цркви у смислу њихове обавезне и апсолутне примењивости само онда када је у Цркви редовно стање, тј. када она није потресана и угрожавана јересима, отвореним прогоном и томе слично. Јер, као што мудро рече свети патријарх Никифор Исповедник, за време борбе са јересима многе ствари у Цркви бивају по нужди, док у мирно доба оне не би биле допуштене.[11] Историја Цркве и борбе за очување праве вере показује да, уколико у време напада јереси и јеретика на Цркву будемо првенство дали очувању само спољашњег, канонског поретка, издаћемо онај унутрашњи, суштински, догматски поредак, на коме и сами канони и читава Црква почивају. С обзиром да је таквих неповољних околности често бивало кроз историју Цркве, то су свети саборски оци на овом Прводругом цариградском помесном сабору нашли за сходно да донесу овај 15. канон. Такође је значајно да је овај канон настао у време када се Црква коначно разрачунала са иконоборачком јереси, после дуготрајне борбе од век и по трајања, те да је овај канон само правна формулација дубоког страдалног искуства Цркве у борби са овом и осталим јересима. Уколико овог канона и поступања које он у датим околностима предвиђа не би било, јерес би по аутоматизму могла да зарази целу Цркву, само ако предстојатељ неке помесне цркве или епархије упадне у некакву јерес, а сви њему подређени чланови Цркве ту јерес слепо прихвате, по принципу слепог и нерасудљивог послушања њему, тј. по принципу слепог и нерасудљивог држања канонског, ван догматског поретка. Овај канон управо предупређује такав случај и чува Цркву од такве пропасти. Када не приступамо канонима из аспекта њихове суштине, а суштина канона су свети догмати, онда долазимо у опасност да, чувајући спољашњи смисао канона, нарушимо њихов унутрашњи смисао и темељ, тј. свете догмате. Садашње прилике у Српској православној цркви, возглављеној патријархом Иринејем, који откривене главе, тј. јавно, исповеда јерес екуменизма, јесу школски пример случаја који је предвиђен 15. каноном о коме пишемо.
Зато је, посебно за ово наше опасно време, битно суштински разликовати истинску од лажне послушности. Истинска послушност има своје границе, које су, Свети оци поставили, рекавши да треба бити апсолутно послушан само духовнику који је правостојећи у вери, тј. који није јеретик. Уколико духовни отац, пастир, тј. црквени предстојатељ, упадне у какву јерес, ми смо обавезни да таквоме откажемо послушност, како и сами не бисмо били заведени у ту исту јерес. Дужни смо да таквом духовном лицу које није послушно светим оцима у стварима вере и догмата, и сами откажемо послушност и удаљимо се од њега као од змије, јер су Свети оци јеретике називали горим од змија, у духовном смислу. Зато је битно клонити се овакве лажне послушности, која многима користи као изговор да остану у покорности црквеним предстојатељима, чак и кад ови нису православни. Сама суштина таквог лажног послушања, боље рећи таквог саглашавања са издајом и гажењем вере, састоји се у привезаности за овоземаљска блага и утехе. Истовремено оно је и изговор за прикривање недостатка ревности у одбрани вере. У овакву лажну послушност заоденуло се мноштво данашњих духовника и свештеника, на општу жалост наше Цркве.
Осим послушности, показали смо да постоје и две врсте мира и јединства у Цркви – истински мир и јединство које почива и извире из јединства у вери, и лажни спољашњи и обмањиви мир којем недостаје једнодушност и јединство у вери. Против оваквог лажног мира у Цркви, који представља издају вере православне, издају саме Цркве и издају Бога, треба устајати и борити се свим силама и благословеним средствима које нам је Бог дао. Ово на потресан начин потврђује свети Максим Исповедник следећом својом поуком: Испитавши новотарије које су се појавиле у наше време, нађосмо да су оне достигле крајњи степен зла. Пазите да се, ради некаквог мира, не нађемо заражени овим одступништвом за које је Апостол рекао (2. Сол. 2, 3-4) да ће оно бити предзнак антихристовог доласка, јер добро је бити у миру са свима, али уколико су сложни у побожности; а боље је ратовати ако се сагласност постиже у корист зла! Дакле, лажни мир, без побожног јединства у вери, представља сагласност у корист зла и предзнак антихристовог доласка, по нелажним речима светог Максима Исповедника, прекаљеног борца за чистоту вере православне.
Свакако, не треба губити из вида да је 15. канон Прводругог цариградског сабора примењив само и искључиво у ситуацијама које су у њему самом прецизно и јасно предвиђене и наведене, дакле, у ситуацијама када црквени предстојатељ (патријарх, епископ, свештеник) јавно исповеда неку јерес. Што се Српске православне цркве тиче, њени предстојатељи на челу са патријархом Иринејем јерес екуменизма јавно и творе и говоре, те је примена 15. канона Прводругог цариградског сабора нама, члановима Српске православне цркве, не само допуштена, већ преко потребна и обавезујућа. Управо зато што овај свети канон представља својеврстан црквено-правни лек за рану коју јерес наноси Цркви Божјој, што ми данас пред собом видимо и осећамо на самом делу у Српској православној цркви. Истовремено, он је и решење за све проблеме који извиру из главног проблема, проблема свих проблема, а то је неправославно, тј. јеретичко, екуменистичко усмерење јерархијског врха Српске православне цркве. Овај свети канон, осим што извире из целокупног дубоког и страдалног искуства Цркве, такође извире из апостолског учења и из искуства Цркве првих векова. То искуство проговорило је устима светих апостола Јована и Павла, који поручују својој пастви: Ако неко долази к вама и ово учење не доноси (тј. истинито хришћанско учење), не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим дјелима (2 Јн 10-11); Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио (Тит 3, 10-11). Такве ригорозне санкције непримања и непоздрављања и неучествовања у делима њиховим, предвиђене су за оне који су по питању вероисповедања скренули, пошавши путем јереси, и у крајњем стадијуму таквог лутања, речено речником светог апостола Јована, изопачили се. Када ове од стране светих отаца и светих апостола предвиђене мере пренесемо на садашње стање Српске православне цркве, оне се свакако односе на патријарха Иринеја (и послушних му епископа) који без зазора за себе тврди речју и делом да је екумениста. Паљењем свећа у јудејској синагоги је отишао чак и корак даље од уобичајених безбожних заједничких екуменистичких молитава са римокатолицима и осталим јеретицима. Пошто је савремени екуменизам женевског типа (уједињење свих „хришћана“ у једну нову свесветску „надцркву“), какав упражњава патријарх Иринеј и послушни му епископи, од стране аутентичних и у Цркви признатих богословских и светоотачких ауторитета окарактерисан и прецизно означен као јерес, недвосмислено је јасно да је таквим поступањем патријарх Иринеј себе речју и делом назвао и представио као јеретика[12]. С обзиром да је екуменизам од стране многих савремених светила Цркве називан не само јересју, већ свејересју, јер у себи генерише и садржи све јереси које су до сада кроз векове у Цркви биле осуђиване и проклете на многим саборима васељенским и помесним, онда се и јерес екуменизма, сходно захтеву 15. канона Прводругог цариградског сабора сматра већ проклетом и осуђеном јереси од стране светих отаца. Дакле, очигледно је да је примена овог канона у садашњим тешким околностима у Српској православној цркви, уздрманој јересју екуменизма, недвосмислено одобрена, предвиђена и заповеђена од стране светих апостола и светих саборских отаца који су овај канон донели и њиме оградили и заштитили основе и темеље Цркве Божје, а то је чиста и непромењена вера православна. Тескобност ситуације у којој се Српска православна црква нашла даје нам смелост да са сваком слободом и мирне савести можемо закључити да је примена поменутог 15. канона практично обавезујућа за све клирике и лаике који не желе да учествују у страшном делу урушавања и раздирања догматског устројства Српске православне цркве, а тиме и читаве Цркве Божје.
Прекид литургијског и административног општења са јасно опредељеним и декларисаним екуменистом – патријархом Иринејем
У пракси наше Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, у новонасталим несрећним околностима у Српској православној цркви, прекид литургијског и административног општења, сходно поменутом 15. канону Прводругог цариградског сабора, усмерен је на патријарха Иринеја и на све епископе који, остајући му у послушању прећутно или активно подржавају његово јеретичко исповедање вере и чињење у складу са том јереси. Овде напомињемо следеће: Цркву као богочовечански организам није могуће свести на људску или математичку логику, која нас може у садашњој ситуацији одвести у две опасне крајности. Данас је потребно дубоко расуђивање у складу са суштином и духом целокупног апостолско-отачког предања, тј. у складу са суштинским смислом светих догмата и светих канона Цркве православне.
Једна крајност представља недостатак осећаја одговорности за залог вере православне и целокупног отачког предања које смо примили, те потпуно равнодушан однос према јеретичком исповедању и чињењу патријарха Иринеја и осталих екуменистички опредељених епископа, и, сходно томе, остајање у лажном послушању Патријарху и таквим епископима, зарад лажног мира и привидног јединства у Цркви. Овакав став је углавном плод плитке, фолклорне црквености, привезаности за овосветска добра, недостатак истинске и дубоке православне побожности и православне свести и савести.
Друга, пак, крајност, јесте тврдња да је због отпадања од праве вере предстојатеља Српске помесне цркве отпала у јерес читава наша Помесна црква, те је следствено томе свака парохија, сваки верник који одлази у храмове где се посредно или непосредно помиње патријарх Иринеј, практично и сам јеретик, чак и они верници који за екуменизам никад нису ни чули.
Обе ове крајности воде нас у скретање и у провалију. Свети оци, пак, уче нас средњем, царском путу, који је и Јудејима саблазан и Јелинима лудост зато и јесте тежак, јер је саблазан онима који се држе само спољашњег обредног јединства у Цркви, зарад земаљског спокоја, а лудост је онима који желе да ревнују по својој људској логици и разуму, а не по богочовечанској, услед које са апостолом Павлом треба поновити да ми ум Христов имамо (1. Кор 2, 16).
Дакле, средњи пут у овој ситуацији би био непомињати патријарха Иринеја и епископе екуменисте, отказивати дакле, литургијски и административни односа са њима, али не сматрати да је због њих неколицине цела Српска православна црква отпала у јерес и изгубила благодат Духа Светога. Следствено томе, није добро одбацивати оне који због мањкавости црквености, упућености и свести о опасности од јереси која нагриза Српску православну цркву, због недостатка ревности у давању отпора истој, одлазе у званичне храмове Српске православне цркве. Овакве чланове Цркве потребно је, са расуђивањем, уз сазнање разлога због којих одлазе, упућивати, отварати им видике вере и подизати ниво православне свести о потреби отворене борбе и супротстављања пастирима који мењају веру и предање. То чинити искључиво аргументованом речју, побожним примером и молитвама за њих. Сва друга средства нису својствена истинским православним ревнитељима за веру, већ острашћеним гневљивцима који дају одушка својој слабости срџбе и гнева под изговором ревности за очување вере. Ови заборављају речи апостолске – да гнев људски не твори правду Божју (Јак 1, 20).
Наравно, ми клирици не можемо молитвено општити са члановима Српске православне цркве (и осталих помесних цркава захваћених екуменизмом) који су из редова клира, јер је њима „више дато“ те се више од њих и очекује, тј. од њих очекујемо поменуто прекидање литургијског и административног општења са патријархом Иринејем и осталим екуменистички опредељеним епископима, сходно 15. канону Прводругог цариградског сабора, све дотле док се због јереси не покају и од ње не одступе.
Канонска утемељеност и оправданост пребивања Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу ван њене територије
Наша Епархија, на челу са епископом Артемијем, прогнана је са своје канонске територије. Уз нас је стало мноштво верника с разлогом забринутих за очување вере православне у Српској православној цркви. Уз чињеницу да је сваки педаљ земље део канонске територије неке епархије, било Српске православне цркве или неке друге, настаје својеврстан канонски проблем. Међутим, то је проблем искључиво формално-правне природе, тј. само уколико би се уско канонски посматрало, ван ширег и правог, суштинског контекста и светих канона, као и савремених тешких околности у којима је Српска православна црква, потресана јереси екуменизма. Са овим канонским питањем и проблемом суочавала се и Руска загранична црква, прогнана од стране безбожног комунистичког режима, којој су ненавидници такође приговарали постојање и функционисање на туђим канонским територијама. Историја показује да се загранични Руси (познати по верности Светом Предању) нису обазирали на такав „аргумент“ њихових тужитеља и прогонитеља, јер су за своје поступање по нужди имали покриће и оправдање у светим канонима.
Пре свега, напред напоменусмо да могућност испуњавања и обавезујући карактер светих канона постоји само у редовним околностима у Цркви, док нас у ванредним условима канонски формализам може одвести у догматски релативизам, тј. у издајство вере. Друго, напред поменусмо и слично искуство Руске заграничне цркве која се ослонила на 39. канон Петошестог васељенског сабора (691). Овај канон се заправо позива на 37. канон поменутог Сабора и представља његову примену. У њему је реч о архиепископу кипарском Јовану, који је услед варварске најезде Арапа крајем 7. века, уз подршку и помоћ цара Јустинијана II или Новог (685-695) са целокупним клиром и паством био пресељен са острва Кипар на простор Хелеспонта, у Малој Азији. Саборски оци су, покретани Духом Светим, одлучили да архиепископ Јован задржи сва канонска права скупа са својим епископима и клиром, у области у коју су избегли, са новим седиштем у Јустинијанопољу, и да настави да управља њима, па чак и да му се локални митрополит хелеспонтске области, са седиштем у Кизику, има покорити скупа са својим клиром. Новонасељена област је овим изузета из јурисдикције Цариградске патријаршије и дата Кипарској архиепископији, којој је аутокефалност потврђена још на Ефеском сабору (431). Након престанка опасности и повратка кипарског архиепископа и његове пастве на Кипар, у Кизику је митрополита опет постављао цариградски патријарх.
Ово потврђује већ напред на више места поменути општи канонски принцип, за који су свети саборски оци знали и примењивали га, а то је да канони у потпуности важе само уколико Црква пребива у редовним околностима, док је у ванредним околностима икономија не само допуштена, већ како видимо на овом примеру, она је по датом питању чак одобрена и примењена на једном од васељенских сабора. О овом преседану у историји Цркве знају и патријарх Иринеј и остали епископи екуменисти, о томе пише и умировљени епископ Атанасије Јевтић[13], уз напомену да се овим каноном Српска православна црква бранила пред Цариградском патријаршијом када је на своју територију примила заграничне Русе 1921. године, на челу са митрополитом Антонијем Храповицким (1863-1936) и дала право њиховим епископима на слободно функционисање, саборовање, богослужење и управљање својом паством. Иако им је овај канон познат, чак из непосредног искуства и примене у пракси наше Помесне цркве, екуменисти на челу са патријархом Иринејем, који се понашају као да је у Српској православној цркви све у реду, чак и на Косову и Метохији, пренебрегавају овај канон и ово искуство Цариградске и Српске патријаршије. Пренебрегавају овај канон и осуђују нас за кршење канона због богослужења ван канонске границе наше Епархије зато што су у нашем случају прогонитељи епископа Артемија и нас, његове пастве, управо они сами, уз садејство савремених шиптарских варвара и терориста. У прогањању епископа Артемија са особитом озлојеђеношћу, осорношћу и говором мржње, несвојственим хришћанском духу, врло активно учествује и поменути епископ Атанасије, који је у својим тумачењима поменутог канона са похвалом коментарисао гостољубље које је Српска православна црква указала прогнаним Русима, али примену истог канона на прогнаног епископа Артемија и његову паству ни не помиње, већ га оптужује као расколника и секташа. Ово показује да, канонски гледано, суштински проблем положаја Епархије рашко-призренске у егзилу није у чињеници што тако прогнана са матичне терито рије богослужбено живи и дејствује ван своје канонске територије, тј. на канонском подручју других епархија, већ што се патријарх Српске православне цркве Иринеј одметнуо од вере православне, те он уместо да буде добар отац и домаћин, на шта га чин обавезује, под руку са шиптарским варварима сам прогони епископа Артемија и његову паству нехришћански и припросто изјављујући: Што виси, нек отпадне. Свакако је нелогично и нереално очекивати да прогонитељ прима и канонски прихвата оне које је неканонски прогнао. У недостатку православног патријарха, ауторитет са чијим благословом наша Епархија постоји и делује ван своје матичне територије остају свети оци, сабирани на васељенским саборима са главним циљем – очување вере православне. Њихов благослов и њихов и наш заједнички циљ дају канонски, црквено-правни легитимитет и легалитет садашњем начину постојања и делања наше Епархије. С обзиром да је циљ целокупне борбе епископа Артемија и његове пастве очување светих православних догмата и на њима утврђеног канонског поретка, а тиме и очување Српске православне цркве, а узимајући у обзир и чињеницу да не можемо очекивати благослов да служимо и постојимо ван матичне територије наше Епархије од неправославног патријарха Иринеја који нас је и прогнао, то се у оваквој, наметнутој, неприродној и ванредној ситуацији у којој је наша Црква, Епархија рашко-призренска у егзилу, благословом Божјим простире свуда где су и њени клирици и верници који исповедају веру православну и боре се за њено очување.
Смисао очувања светих православних догмата и светих канона, као и свега осталог што су свети оци уградили у Свето Предање Цркве православне, је у очувању вере православне као идеолошког, философског и догматског основа и суштине саме Цркве Божје. Једино очување неискварене вере Цркве Божје омогућује јој испуњење Њеног главног христолошког назначења и мисије, а то је остваривање заједнице Бога и људи у Њој самој, тј. спасење и обожење рода људског. Остајући верни таквом назначењу и смислу Цркве, остајемо верни Христу и самој Цркви.
Београд, 13.11.2014.
—————————————————————————————————-
[1] Преузето из часописа Свети Кнез Лазар, бр.16(82), 2014.год, стр. 39.
[2] Преподобни Јустин Ћелијски, Догматика Православне цркве, Београд 1978, стр. 10.
[3] Преподобни Јустин Ћелијски, Житија светих за фебруар, Београд, 1973, стр. 86-115.
[4] Живот и подвиг преподобног Максима Исповедника РС 90, 93Б.
[5] Преподобни Јустин Ћелијски, Житија светих за фебруар, Београд, 1973, стр. 86-115.
[6] Свети Кнез Лазар, званично гласило Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу, бр. 14-15, 2014, стр. 100.
[7] Овај свети отац је под својим председавањем одржао и Сабор у Цариграду 879-880 године, на којем је осуђен јеретички римокатолички уметак „Filioque“. Опште прихваћени и знаменити тумач канона, епископ Никодим Милаш, напомиње да је овај Сабор васељенски по свом карактеру, тј. због бављења питањима вере, а не само питањима црквене дисциплине. У прилог томе износи чињеницу да се у самим актима овог Сабора он назива васељенским. Интересантно је да се у канонској литератури на Западу, стотинама година касније овај Сабор заиста називао васељенским. Ово је битан податак који развејава злонамерне тврдње екуменистички настројених богослова по којима римокатоличка јерес није званично осуђена ни на једном сабору, а заправо то је учињено на овом Цариgрадском сабору 879-880 године, који поменути највећи канонски ауторитет међу каноничарима епископ Никодим Милаш, сматра Осмим васељенским сабором.
[8] Тумачење наведеног канона од стране епископа Никодима Милаша: „…ако један епикоп, митрополит или патријарх почне јавно проповиједати у цркви неко јеретичко учење, које је противно православљу, тада дотични (подручни епископи и свештеници) имају право и дужност одмах се одјелити од тог епископа, митрополита и патријарха, и за то не само што не ће подлећи никаквој каноничкој казни, него ће још и похваљени бити, јер тиме они нијесу устали противу законитих епископа, него противу лажних епископа и лажних учитеља, нити су они раскол тиме завели у цркви, него напротив, колико су могли, ослободили су цркву од раскола и раздијељења.“ – Видети: Никодим Милаш, Правила Православне цркве са тумачењима, књига 2, Нови Сад, 1896, стр. 290 (појашњења у заградама – протос. Максим).
[9] Преподобни Јустин Ћелијски, наведено дело, стр. 86-115.
[10] Свети Кнез Лазар, наведено издање, стр. 104.
[11] Преподобни Јустин Ћелијски, наведено дело, стр. 86-115.
[12] Своје екуменистичко опредељење патријарх Иринеј почео је отворено да испољава још као епископ Нишки и то непосредно пред његов избор за патријарха (под сумњивим околностима и умешаношћу тадашњег „демократског“ режима Бориса Тадића), свакако не случајно, такво његово ново усмерење, јер се до тада, очито лажно, представљао као противик реформи и новачења у Цркви, било је са циљем задобијања симпатија међу актуелним глобалистичким круговима политичких моћника у Србији и шире, као и екуменистичких великодостојника у Цркви. Сходно својим интелектуалним капацитетима његово јадно, изненадно, немушто и усиљено екуменско преоријентисање заснивало се углавном на неславном и за Српски народ мучном позивању јеретика римског папе да посети Србију. После избора за патријрха, 2010. године свој екуменистички ангажман потврдио је интервјуом насловљеним реченицом: ја сам екумениста и пацифиста, који он сам никада није демантовао, ни усмено ни писмено. У наставку свог несрећног патријарховања, током лета 2010 године учествовао је у гламурозној римокатоличкој процесији у Бечу, недуго затим је и мимо сваке памети и цркве не свести и савести запалио свећу у чивутској синагоги у Београду. Само ових пар његових недела и изјава, који су ван сваке памети, патријарха Иринеја су учинили недостојним чина који носи, и свега што тај чин подразумева. О осталим додатним екуменистичким и јеретичким јавним испадима овог човека недостало би времена и простора да се пише. Све то је више него довољан разлог да се са таквим неодговорним и неправославним псеудопастиром прекине литургисјко и административно општење, како свети канони и налажу.
[13] Види: Свештени канони Цркве, превод са грчког (и коментари) умировљени еп. Атанасије бивши херцеговачки, Београд, 2005, стр. 162.
