Свети преподобномученик Роман

16. ФЕБРУАР

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА

РОМАНА (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за фебруар)

 

Свети преподобномученик Роман је родом из Карпенисе. Родитељи му беху прости и неписмени, али побожни. Због њихове неписмености и Роман остаде неписмен, па је зато мало имао појма о догматима вере. Једном он чу казивање неких о светом гробу Господа нашег Исуса Христа, и у њему се појави пламена жеља да посети свети град Јерусалим, куда он одмах и отпутова. С побожним страхопоштовањем поклонивши се живоносном Гробу Господњем и свима тамошњим светим местима, он дође у лавру светог Саве Освећеног. Слушајући тамо читања о мучењима, каквима су подвргавани свети мученици за име Христово ради добијања будућих вечних блага, он је питао: Шта су то будућа блага? – Обавештен од њих о томе, он зажеле да сам достигне та блага подвигом мучеништва.

Вративши се из лавре у Јерусалим, он изложи ту своју намеру тадањем патријарху. Но архијереј Божји га заустави од мучеништва: прво, што је неизвестан крај тог великог и страшног потхвата; и друго, што тиме може навући гоњење од стране Турака на братство светог Гроба и на остале хришћане. Но Роман, ипак, неодољиво жуђаше за мучеништвом и не Moгaшe више угушивати у себи ту жудњу, или, боље рећи, не Moгaшe угасити пламен који се беше распламтео у срцу његовом. Зато отпутова одатле и дође у Солун. Ту изађе пред кадију, смело исповеди пред њим да је Христос истинити Бог, Творац свега видљивог и невидљивог и Спаситељ људи, а пророка агарјанског назва баснословцем, варалицом и непријатељем сваког добра и среће људске; за веру њихову изјави да је заблуда и саблазан, пошто је препуна басана и смешних ствари. Нe трпећи таку дрскост, судија нареди да га немилице бију. Варвари, приморавајући га да се одрекне Христа, са леђа му извадише неколико кајиша коже и изрезаше му образе. Сем тога мученик поднесе тада и друге разне муке за име Христово. И пошто он остаде чврст у своме вероисповедању, то га судија осуди на посечење.

Деси се да ту тада беше присутан капетан солунских галија, који стаде молити судију да му да осуђеника за службу на галијама, говорећи да ће та служба бити гора за њега од посечења мачем, јер ће се на галији он мучити целог живота свог. – Овај капетанов предлог допаде се свима безбожницима, и они му са задовољством поклонише мученика. Узевши мученика, капетан му обрија браду, отсече косу, прикова на галији и натера да весла.

После кратког времена неки хришћани, капетанови пријатељи, откупише паћеника од тешког рада, па испратише у Свету Гору Атонску. Тамо он изабра себи за наставника у духовном животу чудесног подвижника, преподобног Акакија, који безмолствоваше, молитвено тиховаше у скиту Кaпcoкаливском, и стаде се анђелски подвизавати под његовим руководством. Но душа Романова не беше спокојна: он беше као туђ свему земном, није се бринуо ни о храни, ни о пићу, јер мисао његова стално беше устремљена ка жуђеном подвигу мучеништва. Да би најбоље решили ово питање, сложише се старац и ученик, те наложише на себе пост од неколико дана и предадоше се топлој и усрдној молитви Господу Богу: да им Он открије вољу Своју по тој ствари. И преподобни Акакије брзо доби откривење: да је то угодно Богу, и да ће Роман славно извршити свој мученички подвиг за Христа.

И тако Роман, обукавши се на дан Педесетнице у анђелски образ, и учврстивши се молитвама свога старца и тамошњих отаца, отпутова у Цариград. Стигавши тамо, свети, да би скренуо на себе пажњу агарјана, употреби ово средство: ухвати једнога пса, привеза га за свој појас и стаде га водати по пијачном тргу. Турци, видећи такав безбожан, по њиховом схватању, поступак, упиташе га, зашто вуче пса. Мученик им одговори: „Да бих га хранио, као што хришћани хране вас агарјане“.

Разгневљени таквим одговором његовим, муслимани полетеше на њега као дивље звери и стадоше га немилосрдно тући. Затим га одведоше к самом везиру. Овај, чувши из самих мученикових уста те исте речи, предаде га безбожницима да га муче дотле док се не одрекне своје вере. Безбожници га узеше, бацише у сув бунар, где обично бацају убице, и држаше га тамо четрдесет дана, не дајући му ни хране ни воде. Потом га извадише, па опет бездушно мучише. Али га не могаху привући к своме безбожју. Онда известише о томе везира; он нареди да му мачем отсеку главу.

Џелати га узеше, одведоше на губилиште, и отсекоше му чесну главу. А тиме они испратише свету душу његову к праведном Судији свих – Богу. Када светом мученику би отсечена глава, свето тело његово се само окрену и паде на исток. To агарјане испуни завишћу, те стадоше бити и терати одатле хришћане, који се беху стекли тамо у великом броју. Светост ових моштију мученикових благодат Божја благоволи показати на тај начин што их обасјаваше небеском светлошћу читаве три ноћи, док су их безбожници чували. Ову светлост видеше сви и дивише се. Хришћани се радоваху томе, славећи Бога; a агарјани беху посрамљени. Тада се тамо деси енглеска лађа: Енглези купише свете мошти и одвезоше у Енглеску. Но један од хришћана успе да у крви светог мученика окваси мараму, која се и налази на Атону у Дохиарском манастиру, где је тај хришћанин завршио свој живот као монах са именом Агапије.

Тако блажени Роман доби венац мучеништва у славу Христа Бога нашег, Амин.

Свети преподобномученик Роман пострада 1694. године у Цариграду.