Реч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког

Господ Христос, оваплоћени Бог Логос, Син Божји, дошавши на земљу, примивши људску природу, обожио је и спасао. Ова јеванђелска истина свим људима отвара пут ка обожењу, односно ка спасењу. Ово спасење људске природе као најчудеснији догађај у историји света породио је још једно чудесно збитије, а то је стварање Цркве Христове. Христос је у Себи Самоме, благовољењем Оца, Духом Светим основао Цркву Своју на земљи и у Њу, као у својеврсну ризницу, сместио је Себе целог, сву своју неописиву Богочовечанску Личност, у свеукупности њеног божанског богатства и свемоћи. Зато се Црква и назива Телом Христовим, коме је Он Сам Глава, вечита и једина Глава и Поглавар. Из тог разлога Дух Свети, кроз уста преподобног Јустина Ћелијског, благовести свима нама: Црква – то је Богочовек Христос продужен кроза све векове и кроза сву вечност. У Цркви као ризници нашег спасења и обожења смештен је сав Христос, благодаћу Духа Светога и то кроз истину јеванђелске и апостолско-отачке вере православне и кроз благодатно-светотајински живот Цркве. Као што човека чине душа и тело, тако и организам Цркве чини „душа“, а то је вера православна и једно „тело“, а то су њени чланови, лаос, народ Божји сједињен једном и јединственом вером православном и благодатно-тајинственим, свештеним животом Цркве, као што вели апостол Павле: А ви сте тело Христово, удови понаособ (1. Кор 12, 27).

О овоме свети Златоуст пита и одговара: Шта је то ‘једно тело’? Верни са свих крајева васељене, који сада живе, који су живели и који ће живети. Такође и они који су до доласка Христова угодили Богу, сачињавају једно тело. Зашто? Зато што су и они познали Христа. Истинско познање Христа могуће је само кроз исту ону веру коју је Сам Христос проповедао, ширећи Своју спасоносну благовест за време Свог боравка на земљи. Та непромењена вера, коју је Христос предао апостолима, уобличена и дефинисана од стране светих отаца и предата нама у виду светих догмата вере православне, представља својеврсну „душу“ Цркве. Сâмо, пак, тело Цркве састоји се од њених чланова повезиваних благодаћу Духа Светога једном вером и светим тајнама, зато кажемо да ова спољашња пројавност Цркве, тј. народ Божји, предвођен свештенством, сабиран Духом Светим у светотајинском животу Цркве, чине, дакле, њено „тело“. Како је комплетан и целовит човек састављен из словесне душе и читавог тела, тако је и Црква, у њеном целосном смислу, као богочовечански организам, као Тело Христово, састављено из овакве „душе“ и оваквог „тела“, како напред појаснисмо. Цркву није лако дефинисати, зато нити једна дефиниција не може исцрпсти сву богочовечанску дубину и светодуховску ширину Цркве, ова наведена дефиниција, боље рећи поређење, је оквирна и поједностављена, али довољно јасно сведочи о истинском смислу и садржају појма Цркве.

Све што је у Светом Предању Цркве дато од самога Христа, преко светих апостола и светих отаца, Духом Светим: свети догмати, свети канони, спољашње благоустројство Цркве, њена богослужбена традиција, буквално све што Црква у свом Светом Предању садржи, дато је њој и нама православним хришћанима у њој, из два разлога:

1)    Да се тиме заштити и сачува целовитост и „душе“ и „тела“ Цркве, дакле, све што постоји у Светом Предању Цркве дато је као својеврсна одбрана вере православне, те догматске душе Цркве, од кривоверја као и у циљу очувања црквене пастве, носиоца вере православне, тј. верног народа предвођеног свештенством, од духовних вукова — јеретика и расколника, јер јеретици су уједно и истински расколници. У прилог томе стоји чињеница да су свети догмати и догматска отачка дела настајала углавном као плод супротстављања светих отаца, учитеља Цркве како појединчано, тако и саборно на светим васељенским и помесним саборима, некој од надошлих јереси и кривоверја током дуге и страдалне историје Цркве.

2)    Да омогући да Црква до краја света и века врши богочовечанску мисију спасења рода људског, проповеђу истинске вере православне и светим божанским тајнама својим. Оно је намењено свима који то спасење својом слободном вољом и подвигом прихвате, односно постану чланови Цркве и труде се у вршењу заповести Божјих.

Дакле, целокупно предање Цркве установљено је управо са наведеним двоједним циљем и конципирано је тако да, руководећи се тим предањем и држећи се њега, Црква, кроз људе сабиране у њој, може неповређено проћи све буре и олује историјске ветрометине на којој се често налазила и налази у овоме свету и да несметано и даље бива Брод спасења, свим православним и крштеним људима у њој.

Да би ту своју мисију Црква могла обављати потребно је да она у тој историјској ветрометини буде целосно очувана, како са својом догматском „душом“, тако и са њеним светотајинским, благодатним „телом“ – народом Божјим. Особито је догматско и канонско предање Цркве дато са тим циљем очувања саме Цркве и њене „душе“ и њеног „тела“, што значи и вере православне, која Цркву чини Црквом и благодати Божје у светотајинско-саборном њеном животу, којим она живи и постоји. Црква је кроз своју дугу историју прошла и пролази разна искушења и невоље, разна превирања и нападе непријатеља, и спољашње и унутрашње. Непријатељи Цркве су како они који убијају њену „душу“, односно они који кваре веру православну, тако и они који разједају њено „тело“, тј. одричу и уништавају њену саборност изражавану јединством у вери и светим тајнама. Данас се Црква суочава и са првом и са другом врстом непријатеља, јер јеретици екуменисти кваре свето православно исповедање вере дате у Символу вере, а под руку са њима новотарци, реформатори црквеног предања, пре свега богослужбеног, разарају светотајинско јединство Цркве. Кроз своју борбу са свим тим недаћама, Црква је преко својих светих учитеља и пастира поцрпла неизмерно искуство и то искуство је пажљиво и саборно уобличила и уризничила у свом канонско-правном предању. Зато, сваки проблем и невољу која Цркву задеси, заправо хришћане живеће у Њој, треба решавати у складу са искуством светих отаца, најискуснијих бораца за веру православну, истинских учитеља, сачинитеља и носиоца црквеног предања. Овај став је главна смерница које се наша Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у прогонству до сада придржавала, и уз Божју помоћ на таквом усмерењу она и даље истрајава. У сваком проблему и невољи која Цркву може задесити није добро умовати по људском разуму, не треба решење тражити паметовањем, већ је неопходно ослонити се на отачко предање Цркве, јер су свети оци све мудро испитали и нама у наслеђе оставили, ваља се тога држати и нема потребе измишљати нешто ново. Дужни смо, дакле, слушати глас светих отаца, поучити се њиховом науком и предањем, њиховим искуством, а глас и очинска реч светих отаца особито је јасно, чак на обавезујући начин, предата нама у облику светих канона.

У складу са православним схватањем Цркве, свака православна епархија, утемељена на светом предању и апостолском прејемству благодати и вере православне, представља једну заокружену црквену јединицу и целину у целокупном црквено-саборном смислу, једноставније речено, представља једну помесну цркву, док је митрополитски и патријаршијски начин управе настао касније, услед потребе подизања нивоа црквене организације на виши степен. Наша Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска нашла се на удару савремених непријатеља вере православне, новотараца и екумениста, но упркос таквој несрећној околности, на челу са својим епископом Артемијем, одлучно је остала на путу светих апостола и светих отаца, утврђена у чврстој намери да до краја чува и сачува апостолско-отачку, црквено-саборну веру православну, исповедану од свих православних, увек и свуда.

Да би наша Епархија испунила ту узвишену мисију, потребно је остварити континуитет очувања, проповедања и исповедања вере православне и светотајинског живљења у вери православној, а то се остварује преко установљеног црквеног клира на челу са епископом. Дакле, није довољно у овој ситуацији остајати само доследан у исповедању вере православне, већ је потребно и делати оно што та вера налаже, тј. у складу са канонским предањем Цркве омогућити Њен светотајински живот, а то значи остварити континуитет постојања и делања црквеног клира. Оба ова елемента, су неопходна и православна вера и светотајинско-саборни живот Цркве, и њена „душа“ и „тело“, како напред наведосмо, како би и Црква попут целовитог човека, целовито постојала и живела. У овој ситуацији, у складу са горе наведеним ставом, не желећи да „умујемо по своме“, већ да поступамо у складу са вековним искуством Цркве и предањем светих отаца, послужили смо се свештеним, канонским предањем Цркве у ситуацијима сличним овој, у којој се данас налазимо, те смо дошли до следећег сазнања, која ћемо овде изнети.

Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром.

У историји Цркве, пак, видимо да су се у време процвата и ширења Цркве у првим вековима појављивале многе невоље и недаће. Поред општег прогона од тадашњих паганских власти, једна од највећих недаћа било је мноштво јереси које су раздирале Цркву и уносиле немире, расколе и сво оно зло за Цркву које јерес, као замисао и дело самог сатане, може са собом донети. Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнердила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве. Како један епископ, дакле, то није постизао сам, он је за потребе своје епархије хиротонисао хорепископе, тј. епископе саслужитеље, који су му у тој борби помагали, а који представљају део клира епархијског епископа. Главно оружје у тој борби била је проповед истините вере православне, а тиме супротстављање јеретичкој лажној вери и њено искорењивање, а проповедници су били православни епископи и хорепископи са својим свештенством.

Дакле, у јеку борбе са јересима и јеретицима и осталим гонитељима вере православне, на мученичком крвљу натопљеном тлу страдалног искуства Цркве, у тој тешкој борби, поникла је наведена институција хорепископа – епископа, које је епархијски епископ постављао у градове и места око свог престоног града, у коме се налазила његова епископска катедра. О древности и дугој традицији постојања чина хорепископа у Цркви сведочи помињање хорепископа и у 8. канону Првог васељенског сабора, у 14. канону Седмог васељенског сабора, 13. канону Анкирског, 14. канону Неокесаријског, 10. канону Антиохијског, 57. канону Лаодикијског помесног сабора, као и у 89. канону светог Василија Великог.

Пошто се и наша Епархија нашла у сличним околностима у којим се Црква не ретко налазила током своје историје, тј. у сред борбе са јересима и јеретицима и у сред прогона православне вере и Цркве Божје, то смо поучени наведеним искуством бораца за веру православну — светих отаца и њиховом науком, прибегли и ми овом свештеном предању хиротоније хорепископа за потребе опстанка Цркве и борбе са новонасталим јересима. Овакво поступање у складу са свештеним канонским предањем Цркве смо прихватили као светоотачко и богомудро решење за тренутну тешку ситуацију, у којој се наша Епархија и Српска православна црква нашла. Ово решење намеће и чињеница да је настала ситуација из дана у дан све тежа.

Дакле, из наведних разлога, са наведеним циљем хиротонисан је хорепископ Николај, са званичним седиштем у Новом Пазару, а са фактичким, и услед прогона привременим седиштем у манастиру светог Николаја у Лозници, код Чачка. Избор седишта је на овај начин уређен с обзиром да се наша Епархија и сав клир налази у прогонству, те је највећи део нашег клира ван матичне територије наше Епархије. Овим путем, у оквирима наше Епархије, настављамо борбу за очување вере православне и Цркве Христове, подижући ниво борбене спремности на лествицу више, не стварајући неку нову јерархију или неку другу цркву, већ само оснажујући редове клира наше Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу.

Будући да ова институција у Српској православној цркви до сада није постојала потребно је мало подробније разјаснити шта је то хорепископ у строго канонском смислу ове речи?

Хорепископ јесте епископ у малом граду, најчешће у селу. О његовој намени најбоље говори 14. канон Неокесаријског сабора. Овај канон изричито говори да је хорепископ постављен по примеру седамдесеторице апостола, да је као такав саслужитељ епархијскоме епископу и да се нарочито истиче бригом о сиромашнима.

Тумачећи ово велики руски канонолог архимандрит Јован у своме делу „Општи курс црквенога законодавства“ каже: „хорепископи се тако зову свакако да се разликују од главних епархијских епископа, који су наследници дванаесторице апостола, али ова се разлика може узети само према уређењу црквене управе, у којој су хорепископи имали нижи положај од епархијских епископа, јер по свештеноме достојанству, и по духовним епископским правима нема никаквог разлога дјелити хорепископе од осталих епископа, пошто су и хорепископи имали на себи епископско достојанство као и други епископи, – а сви епископи су једнако наследници светих апостола“ ( исто, I, стр. 371).

Одувек је Црква имала начело да у једном граду (подразумева се епархија) може бити само један епископ. Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу.

Гоњење којем је Црква била изложена не мало векова, колико од незнабожаца толико, чак и више, од јеретика, условило је потребу за хорепископима. Вера се морала очувати. О чињеници да је институција хорепископа у највећој мери настала из потребе борбе са јересима и јеретицима најјасније говори тумачење епископа Никодима Милаша 13. канона Првог помесног Анкирског сабора: „Хорепископи… први пут међу правилима спомињу се у овоме анкирскоме правилу, дакле почетком IV века….Друго сведочанство налазимо у црквеној историји Евсевија, у којој се говори о сабору 269. године у Антиохији… у писму тог сабора спомињу се…епископи оближњих места и градова и презвитери, а у тумачењима… издавач казује да су они ἐπίσκοποι τῶν ὁμόρων ἀγρῶν… (епископи оближњих места) били хорепископи. Начин пак, којим говори о хорепископима ово правило и друга правила прве половине IV века, показује да су хорепископи у то доба били добро познати и да је њихов дјелокруг био већ одређен, и дакле, да се установа хорепископа односи на прве вјекове цркве. Установу ову проузроковале су саме прилике у цркви оног доба. Да се што више хришћанство распространи и да се противстане ширењу особито гностичког (јеретичког) учења у прво доба цркве, постављали су се свуда и у најмањим местима православни епископи, који би имали дужност да проповедају Христову веру и да народ у тој вери учврсте, да правослвни клир храбре у борби са јеретицима и да свугдје постављају презвитере и остале клирике. Постојали су према томе епископи градски и епископи сеоски (тј. хорепископи).“[1]

Власт хорепископа канонима је строго одређена. Јер „Хорепископи не могу у другој области рукополагати презвитере или ђаконе, а још мање презвитере за град, ако им то писмено није било допуштено од дотичног епископа.“ (13. канон Анкирског сабора)

Под „другом области“ канон подразумева приградско место – село и област којој то село припада, а која област није поверена дотичном хорепископу. Хорепископ је могао за своје село самостално да поставља ниже клирике, у почетку чак и ђаконе или презвитере без дозволе епископа града (епископије) коме је то село припадало. Са писменом дозволом надлежног епископа хорепископ је могао рукоположење да изврши чак и у граду, што сведочи о његовој епископској благодати.

Касније је власт хорепископа још више условљена приволом, тј. дозволом епископа града. Хорепископ је, наиме, могао за своју област самостално да поставља ниже клирике, али презвитере или ђаконе без дозволе и саслуживања епископа града (епархије) није више смео постављати ни у свом селу, односно области (в. 10. канон Антиохијског сабора).

Када се ово правило поштује у целини редовни епископ, тј. епископ града, био би главни управитељ свих црквених послова у својој епархији, како у граду тако и по селима његове епархије. На овај начин очувало би се начело „у једном граду један епископ“ (8. канон Првог васељенског сабора).

Касније, у мирнодобским периодима у историји Цркве, дешавало се да се хорепископи не држе канонских уредби о ограничењу њихове власти у односу на епархијског епископа. Да би се изборили са овим неуредностима Оци Антиохијског сабора доносе 10. канон који гласи:

„Свети сабор је добро расудио да епископи у малим градовима или селима, или такозвани хорепископи, премда су рукоположени као епископи, ипак морају знати своје границе и управљати црквама које су њима потчињене и старати се о истима, постављајући чтеце, ипођаконе и заклињаче. И задовољити се тиме што могу да их постављају. Свештеника или ђакона нека се не усуде постављати без епископа града коме је хорепископ и његов округ потчињен. Ако се неко дрзне да преступи ову наредбу, нека буде лишен оне части коју има. Хорепископа нека поставља епископ града коме је потчињен његов округ“ (Књига правила, Петроград,1893, стр… ).

У овоме канону значајна је одредба по којој хорепископа поставља епископ града коме је потчињен хорепископ и његов округ.

Одредба је донета из велике нужде за црквеним поретком и представља одступање од канонског начела да епископа поставља читав сабор или бар двојица или тројица епископа (видети 1. канон апостолски, 4. канон Првог васељенског сабора и 6. канон Првог васељенског сабора).[2]

Реч поставља у Законоправилу Светог Саве заправо је „поствление“, и има само једно значење – успостављање у чин, што се на грчком каже хиротонија односно хиротесија.

Ради јасноће навешћемо још и Валсамоново тумачење ове одредбе у Атинској синтагми, том III, стр. 143-4, коју доносимо у преводу са руског: „А како су се неки из сујете старали да приме рукоположење у хорепископа од митрополита, или од патријарха, не обраћајући се месним епископима; то је забрањено и то, и одређено, да хорепископ бива постављен од епископа града, да би био подчињен њему и да га не би унижавао, као оног који га није рукоположио у овај чин.“[3]

Услед важности овог тумачења навешћемо исто тумачење преведено са грчког изворника:

„Пошто неки из сујете беху на становишту да се, пошто хиротесију хорепископа примише од митрополита или патријарха, не врате подручнима епископима — би забрањено и то, те би одлучено да од стране епископа града бива хорепископ, да њему подлеже, и да га не презире као (некога) ко му није дао хиротесију достојанства.“[4]

Дакле, не ради се само о одређивању места за службу, него о успостављању у чин хорепископа, тј. о хиротонији. Правом да поставља хорепископа, епископ града је стекао и право да му суди, тиме се очувава древни канонски принцип: ко веже, тај и резрешава. И то је разлог доношења овакве одредбе.

Одступање од начела да епископа поставља потпуни сабор или барем двојица или тројица епископа не сведочи једино о избегавању неуредности у Цркви и неопходности очувања неприкосновене власти епархијског епископа у његовој епархији, већ изнад свега сведочи о потреби коју је Црква имала за хорепископском службом.

Како је гоњење Цркве јењавало тако је јачао утицај презвитера. Поједине помесне цркве немајући више изражену потребу за хорепископима доносе следећа два канона: 57. канон Петог помесног Лаодикијског сабора по коме у малим местима треба постављати презвитере, и 6. канон Шестог помесног Сардикијског сабора, који овакав став потврђује налажући да у малим местима где је довољан један презвитер не треба постављати епископе, како се тим достојанство епископског чина не би унизило.

Дакле, наведени канони говоре да епископској части не приличи да епископи буду постављани у малим местима и селима у којима је довољно за потребе народа постављати периодевте, тј. протојереје, намеснике.

Лаодикијски сабор, ипак, говори да постојећи хорепископи не могу ништа чинити без приволе (дозволе) епископа града. Другим речима, затечени хорепископи не губе своју част нити службу, нити бивају премештани у велике градове, нити се њихова установа сматра противканонском.

Ово је важно да би се разумео карактер одредбе наведеног 57. канона Лаодикијског сабора, а исто тако и 6. канона Сардикијског сабора. Они немају императивни карактер, који би укинуо хорепископе као некакву неканонску установу. Постављање или непостављање хорепископа ствар је црквене потребе. Они су из потребе настали и из потребе до прошле, 2014. године, су постојали у Кипарској цркви.

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је протерана из своје канонске области рашке, косовске и метохијске. Протерана је удруженим снагама екуменистичке јерархије Београдске патријаршије и секуларне, а екуменистима наклоњене ондашње државне власти Републике Србије, које су садејствовале са окупаторским властима Косова и Метохије. Њен епископ и монаштво, свештена лица и лаици, верници нашли су уточиште у Србији, у малим местима, у катакомбама, где су јој пришли свештеници и благоверни народ жељни праве светосавске науке.

Оволиком распрострањеношћу, те услед константног умножавања пастве битно је отежано управљање црквеним пословима у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској у егзилу. То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском. Такође, углед који у благоверном народу ужива катакомба која му је додељена као привремено седиште, тј. манастир посвећен светом Николају Мирликијском, у Лозници код Чачка, одмах је после угледа привременог седишта епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, у манастиру светог Јована Претече, у Љуљацима.

Дакле, у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен, као што неће бити повређен ни постављењем и других хорепископа, уколико црквене прилике у Епархији рашко-призренској у егзилу то буду изискивале. На такав начин се чисто, без компромиса, штити правоверје од екуменистичке свејереси.

Из канцеларије
Епископа рашко-призренског
и косовско-метохијског
у егзилу
+ Артемија

————————————————————————————————-
[1] Правила Православне Цркве, с тумачењима, епископ Никодим Милаш, књига 2, Нови Сад 1896. год, стр. 15.

[2] Ову одредбу Никодим Милаш није добро навео, нити ју је уопште тумачио, иако заслужује пажњу. Код Милаша наведена одредба гласи: „….Хорепископа ће пак одредити за мјесто службе епископ онога града, од кога зависи то мјесто.“ Ваља истаћи да Милашево навођење одредбе не постоји ни у једном канонском зборнику. Спорно је било Милашу да преведе реч „поставља“.

[3] „А как некоторые из тщеславия, старались получить рукоположение в хорепископы от митрополита, или от патриарха, не обращаясь к местным епископам; то запрещено и это, и определено, чтобы хорепископ был поставляем от епископа города, дабы был в подчинении ему и не уничижал его, как не давшего ему рукоположения в сей сан.“ Наведени руски текст преузели смо са сајта http://agioskanon.ru/sobor/011.htm

[4] Атинска синтагма, том III, стр. 143-4.