Преподобни Макарије Коринтски

17. АПРИЛ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

МАКАРИЈА НОТАРАСА,

епископа Коринтског[1] (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за април)

 

Коринт је град на самом почетку Пелопонеза, близу морског канала кога прокопа персиски цар Ксеркс. У њему Јеванђеље проповеда свети првоврховни Апостол Христов Павле, учитељ народа, и хришћанима коринтским он написа две божанствене Посланице своје. У Коринту се роди и овај блажени Макарије, нови подвижник и светитељ Божји. Његово је порекло из чувене византиске породице Нотараса, из које потиче и преподобни отац наш Герасим Нови, чудотворац Кефалониски.[2]

Родитељи светог Макарија зваху се Георгије и Анастасија и беху угледни грађани Коринта. После више мушке и женске деце, роди им се 1731. године и овај благословени Михаил. Јер тако га назва на светом крштењу тадашњи епископ Коринтски Партеније. Родитељи га дадоше да изучи школу и он показа у томе не мали успех. Али душа младог Михаила још од детињства нагињаше ка црквеном богослужењу и подвижничком монашком животу. Зато и против воље свога оца, који га хтеде да постави за управитеља неких пелопонеских села, он се удаљи тај-но у манастир Мега Спилеон (Велика Пећина) у дубини Пелопонеза. Настојањем пак његовог оца он би одатле враћен у Коринт, где ускоро постаде народни учитељ. Због доброте његове и врлинског му живљења, заволе га сав коринтски народ и клир и монаси. Када се 1764. године упокоји архиепископ Коринтски Партеније, онда сви скупа, и народ и клир и монаштво, затражише за свог пастира и стварног учитеља преподобног Михаила. Снабдевши га свим потребним писмима и потписима, они га пошаљу у Цариград тадашњем патријарху васељенском Самуилу и Светом Синоду, са молбом да га рукоположе за архипастира њиховог града. Патријарх и Синод на то пристану, и, пошто Макарије прође по реду све свештене чинове, би хиротонисан за епископа Коринтског.

Дошавши из Цариграда натраг у своју епархију, архијереј Христов се даде на посао да обрађује запуштену њиву Господњу. Најпре он поче да доводи у ред свештенство. Забрани свако мешање свештеника у политичке ствари, јер и то се зло беше почело да шири међу тамошњим свештеницима. Стараше се такође да свете каноне светих Апостола, Отаца и Сабора сваки остварује тачно и беспрекорно. Зато, рукополажући нове свештенике, он им даваше свакоме по катихизис да из њега уче народ вери православној. И још им даваше по једну колимвитру (купељ, крстионицу), да би свештеници правилно и по православном предању крштавали[3] децу, а не само обливали их водом.

Године 1768. изби рускотурски рат, и руски бродови стигоше и до Коринта. Због невоља и несрећа у овом рату, које насташе и на Пелопонезу, свети Макарије би принуђен да се удаљи из Коринта на острво Закинтос (у Јонском мору), одакле отиде и на Кефалонију да се тамо поклони светим моштима свога сродника преподобног Герасима. Затим пређе на острво Идру и задржа се у манастиру Пресвете Богородице. Када се рат између Русије и Турске заврши, турске власти преко Синода у Цариграду забранише повратак на своје епархије свим архијерејима који беху пришли руској војсци. Против сваке правде ова одлука би примењена и на светог Макарија, иако он не беше умешан у рат, него сво време рата живљаше по местима где беше турска владавина. Због те одлуке он напусти Идру и свој Коринт, и пође у Свету Гору. Уз пут сврати на неко време на острво Хиос (у Јегејском мору), где остаде кратко време, па продужи пут за Свету Гору.

Дошавши на Атонску Гору, преподобни је нађе узбуњену споровима око кољива и око спомињања умрлих. Наиме, код многих беше ушло у обичај да кољива и парастосе за умрле држе недељом, док други опитни монаси и подвижници, позивајући се на свете каноне и древну праксу Цркве, не одобраваху то. Овог мишљења беше и свети Макарије и зато одбијаше да учествује на парастосима вршеним у недељни васкрсни дан, него саветоваше да се кољива за умрле свршавају у дан суботни. Због овога се и на њега подиже велика бура и претња прогонством од оних који и раније, пре њега, протераше са Атона друге преподобне оце који беху таквог мишљења. А ови се оци зваху Кољиваде[4].

Удаљивши се из Свете Горе, преподобни дође најпре на острво Хиос, а одатле отиде на Патмос. Тамо нађе неке од оних преподобних отаца који пре њега бише протерани са Атоса, и остаде са њима једну годину. На Патмосу он учаше ђаке у школи званој Патмијада. А одатле отиде у свој родни крај, па онда у Смирну, где се упозна са побожним хришћанином Јованом Маврогордатом. Пошто већ дуже времена сакупљаше дела Светих Отаца и Подвижника, Макарије предложи богатом Јовану Маврогордату да заједно издају светоотачка подвижничка дела у једној штампаној књизи под именом Филокалија – Добротољубље, што ускоро заиста и би.[5]

Провевши неко време у Смирни, преподобни се врати на Хиос. Тамо нађе једно усамљено место близу цркве Светог Петра, откупи га и настани се ту заједно са својим учеником са Хиоса Јаковом. На том усамљеном и спокојном месту свети Макарије се даде на велике духовне подвиге, подвиге поста и молитвеног бдења, што у истини би само једином Богу познато. Својим подвижничким трудовима преподобни придодаде и трудове на састављању и писању душекорисних књига на поуку хришћанима, као што су књиге: Нови Луг („Неон Лимонарион“), О честом причешћивању Светим Тајнама, и друге корисне књиге. Уз то, он повремено силажаше у парохиске цркве онога краја и поучаваше народ проповедајући му Еванђеље Христово. А чињаше он и велике милостиње потребитима. Но највеће дело и подвиг преподобног Макарија беше то што он припремаше за мучеништво за Христа многе хришћанске младиће, који раније из разних разлога беху се одрекли хришћанске вере и примили ислам. Они се код њега исповедаху и од њега добиваху духовне потстреке и поуке како да се спремају за страдања за Христа.[6]

У тим и таквим подвизима приближи се и кончина овоземаљског живота блаженог Макарија. Пред саму смрт, удари на њега нека тешка болест, која му одузе једну страну тела, и он се не могаше више кретати нити писати. Он прими ту болест са благодарношћу Богу и са великом кротошћу. У свом смирењу он говораше да је кажњен тако зато што се још није покајао. И проливаше обилне и топле сузе. Уз њега тада беху и преподобни оци Нил и Никифор, његови дотадашњи саподвижници. И тако у миру он предаде свој дух у руке Господа свог 17. априла 1805. године. И би прибројан јерарх јерарсима, подвижник подвижницима и мученик мученицима. Његово свето тело би погребено крај цркве у њиховој испосници. А по смрти светог Макарија Бог даде да се на његовом гробу по његовим светим молитвама догоди неколико чудесних исцељења, као што стоји опширно написано у његовом опширнијем житију. Његовим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе Амин.

———————————————-
[1] Његово житије написа ученик његов мудри Атанасије Париос, а службу Никифор Хијоски, који и издаде обоје заједно у „Неон Лимонарион“ 1819. године у Венецији.

[2] Преподобни Герасим живео у 16. веку на острву Кефалонији (у Јонском мору). Празнује се 16. августа.

[3] Крштење, грчки буквално значи: погњуравање у воду. У православној Цркви одувек се крштавало погњуравањем у воду целог човека или детета, а не обливањем или кропљењем, јер то свети канони и свето Предање не дозвољавају (осим у неким изузетно нужним случајевима).

[4] Покрет тако званих Кољивада, т. ј. оних који су бранили древна црквена предања по којима се кољива и помени умрлих врше у суботу, проширио се са њиховим прогоном са Атона по целој Грчкој и острвима, и донео велики духовни препород. Кољивадама је припадао и св. Никодим Светогорац, сарадник св. Макарија на Филокалији (Добротољубљу).

[5] Добротољубље је збирка изабраних светоотачких подвижничких и богословских дела (или одломака), коју је сабрао и средио св. Макарије Коринтски са св. Никодимом Светогорцем. Издана је трошком овог Јована Маврогордата, у Венецији 1782. године. То је књига од огромне духовне користи за све православне хришћане, а посебно за монахе. Постоји и на словенском и руском језику. – Свети Макарије и св Никодим издали су 1783. г. у Венецији и другу значајну духовну књигу звану „Евергетинос“, која садржи поуке из Житија и дела Св. Отаца и Подвижника. Свети Макарије је такође издао на грчком и Катихизис руског митрополита Платона Московског (1787-1805 г.).

[6] Такви беху свети новомученици: Полидор Кипарски (3. септембра), Теодор Византијски (17. фебруара), Димитрије Пелопонески (13. априла) и други. Страдања неких од њих записа сам Св. Макарије.