Свечано прослављена храмовна слава у манастиру Рождества Пресвете Богородице у Прањанима

Читава српска земља обилује природним лепотама: живописним пределима, рекама, језерима, шумама, пашњацима и ливадама. То прекрасно дело Небеског уметника – Бога, изражава величанство Божије, славу Божију, премудрост Божију. Поред природних лепота, српска земља има и особите украсе – свето дело српских краљева и царева – свете манастире и цркве. То су најсветији и најлепши украси српске земље, то је највеће српско богатство, то су златне лествице које се ослањају на земљу и досежу до Неба, то су свете споне српске земље са Небом и чувари српске народне душе – Светог Православља. Захваљујући њима српски народ је постао и остао Христов народ до данашњега дана, и остаће до краја света и века. Доказ за то – тридесетак нових катакомбних манастира епархије у прогонству. Сваки од њих – нови украс, ново богатство, нова златна лествица ка Небу, нова Небеска спона, нови чувар народне душе – Светог Православља. И још један велики доказ – нова „со“ у српској Цркви – хорепископи Николај и Максим. Та „со“ ће, милошћу Божијом, сачувати српски народ од прогресивне трулежи екуменизма.

На дан када Света Црква слави Рождество Пресвете Богородице – Небеске Лествице коју праотац Јаков виде (1 Мојс. 28, 12), нови српски архипастири Г. Николај и Г. Максим, богослужили су, поводом храмовне славе, у Богородичином манастиру у Прањанима – новој српској небеској лествици. На Светој Архијерејској Литургији началствовао је Хорепископ старорашки и лознички Г. Николај. Саслуживали су му Хорепископ новобрдски и панонски Г. Максим и шест свештенослужитеља епархије. Манастирској слави присуствовало је бројно монаштво епархије и око 500 светосаваца из различитих крајева Србије. Многи од њих су се на Светој Литургији сјединили са Господом кроз Свето Причешће.

У својој архипастирској беседи Владика Николај је говорио о слави Пресвете Богородице и Њеном чудесном рођењу од престарелих родитеља:

„Пресвета Владичица наша Богородица – Њој су многи храмови подигнути широм света, широм васељене. Њој су многе песме и химне духовне отпеване и певају се. Певамо свим срцем и славимо Пресвету Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, која је часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Увек се радујемо кад само име Њено споменемо.

Наиме, Она се родила у Назарету од родитеља богатих и угледних и веома побожних. Те две благочестиве душе, Свети Праведни Јоаким и Ана, каже се у житију њиховоме, да у то време готово није било две благочестивије душе, два супружника који су могли такав благослов од Бога добити, и који су од Бога могли измолити овакав дар, овакво дете, овакву ћерку, праблагословену Владичицу нашу Богородицу.

Они педесет година живљаху и испуњаваху заповести Божије, по свим уредбама и заповестима Божијим. Као свети праведници живели су у старом Израиљу. Живели су и Богу се молили, али, једно, једно, Бог њима није дао. Поред свог богатства духовнога, и поред свог богатства материјалнога, све је било Богом благословено, али, они не имаху деце. Нису имали деце, а то се у старом Израиљу, у Старом Завету, сматрало као неко проклетство… Био је то велики Крст, била је то велика туга и био је то велики терет за душе ових праведника, ових угодника Божјих, Светог Праведног Јоакима и Свете Праведне Ане. Они су се Богу молили, одлазили у храм, приносили жртве, иако су доживели често пута да буду посрамљени и од првосвештеника и од људи који су тамо приносили жртве. Чак је било и речи светом праведном Јоакиму: „Ниси достојан да принесеш жртву“. Неки су говорили: „Што си пре мене дошао, како си ти могао кад си бездетан, да пре мене принесеш жртве Господу Богу нашему“. Ово је тешко пало овим светим душама. Патили су, али су се и Богу молили, носили су ту тугу у срцу своме, али су дугим трпљењем изградили наду и сву наду положили на Господа Бога Израиљева. Како су веровали и молили се, тако их је и Бог обдарио најчудеснијим даром који је могао бити. Од њих се родила Пресвета Богородица, Пресвета Владичица наша Богородица и Приснодјева Марија“.

Након Свете Литургије Хорепископи Николај и Максим пререзали су славске колаче принете од стране сестринства манастира, овогодишњих домаћина, сестара из Чачка: Наде Јокшић, Драге Шишовић, Слађане Лекић и Славице Бркић, и светосавки из „Кола српских сестара“ (Прокупље и Чачак). За следећу годину за домаћина славе пријавила се сестра Милевка Николић из Лазаревца. Уследила је трпеза љубави за све присутне коју су припремили сестре манастира и овогодишњи домаћини славе.

За време трпезе љубави верном народу се пригодном беседом обратио и Владика Максим:

„Желим свима вама, који сте дошли у ову свету обитељ, на челу са настојатељицом, мати Маријом, да честитам овај велики и дивни празник Рођења Пресвете Богородице. По речима Светог Јована Златоуста, овај велики празник представља мајку свих хришћанских празника. Христос је наша вечита Пасха, а Пасха је највећи хришћански празник, што значи да је и сам Христос наше вечито празновање. А на овај дан славимо Пресвету Богородицу, од које се Христос очовечио, у којој се оваплотио и постао Богочовек. Зато је за нас хришћане од суштинске важности овај празник, јер на данашњи дан славимо Пресвету Богородицу, која је, по речима Владике Николаја, била плод смирења и молитве Њених светих родитеља, Светих Праведних богоотаца Јоакима и Ане. Захваљујући њиховим смиреним молитвама и смиреним душама и животом пред Богом, они су од Бога добили овај најдивнији дар, ту Пресвету ћерку, Пресвету Богородицу, која се захваљујући њиховом смирењу, такође показала најсмиренија и најдостојнија да се назове Богомајком.

Данашње славље и прослављање Пресвете Богородице, јесте, такође, лепа прилика, браћо и сестре, да прославимо и да прослављамо једно предивно духовно рађање и препорађање које се пред нашим очима, у овим историјским данима, недељама и годинама догађа. Празник рођења Пресвете Богородице који данас прослављамо је прилика да заблагодаримо Богу што се, у овим тешким временима прогона правоверних пастира и верника, догађа предивно духовно рађање и препорађање наше прогоњене епархије. И овај данашњи дан и ова света обитељ представља велики повод да непрестано благодаримо Богу на томе, на тој великој милости Божијој, што се широм наше земље Србије, па и у расејању, подижу катакомбе, подижу ови свети манастири.

У нашим катакомабама, и у овој скромној али лепој цркви посвећеној Рођењу Пресвете Богородице, нама је физички тесно, али, у срцу, осећамо велику духовну ширину и слободу, браћо и сестре, јер се, на челу са нашим владиком, нисмо дали у ропски јарам оних који покушавају да поробе нашу земљу, и политички и економски, али, оно што је најстрашније, и духовно. Тако да нас ове скромне и мале катакомбе подсећају на ту слободу којом нас Христос ослободи вером Својом, вером коју нам је Он, Богочовек Христос открио, предао је Светим Апостолима, а ови су предали светим оцима, од којих смо и ми ту исту веру примили.

Нека и овај празник буде дан у коме ћемо се утврђивати у тој вери, у коме ћемо прослављати све оно што је Господ учинио за наше спасење, закључно са данашњим даном који представља почетак свих хришћанских празника, мајку свих хришћанских празника, јер, по речима светих отаца, сунце не излази од једном него прво заруди зора, тако и у домостроју нашег спасења, овај празник, тј. Рођење Пресвете Богородице, је заправо зора нашег спасења, зора која је најавила Сунце Правде – Христа, који је дошавши у овај свет, Својом божанском светлошћу обасјао све нас, обасјао и наш род српски из безбоштва, из паганства. Христос је наше претке из греха и таме смрти извео на светлост богопознања, на светлост Вере Православне. Ту веру да чувамо, браћо и сестре, у тој вери да живимо.

Нека би молитвама Пресвете Богородице, све нас, у тој намери, у том узвишеном и светом циљу укрепио, а особито настојатељицу ове свете обитељи, да јој да снаге да и даље овако лепо уређује и изграђује ову скромну катакомбу, како би она остала неугасло огњиште Вере Православне и православне духовности. Мати Марија, нека је срећан празник, нека је срећна слава. И свима вама, браћо и сестре, желим срећан празник“.

Поред свете духовне трпезе: Свете Литургије, Светог Причешћа и беседа наших архијереја, верни народ је на овој храмовној слави имао још један мали духовни ужитак – пригодни кратки програм светосаваца ове катакомбе, одржан за време трпезе љубави. Све заједно чинило је да и ова манастирска слава буде свештени небоземни догађај који освећује и храни светосавску душу и умножава благодарност Богу на нашим златним небеским лествицама – српским манастирима. Слава и хвала Богу на свему!

Инфо служба