Недеља Светих Праотаца у манастиру Свeтог Великомученика Георгија у Републици Српској

Свака недеља је благовест о Васкрсењу Господа Исуса Христа, због чега је свака недеља мали Васкрс. Прошле недеље, 14/27. децембра (Материце), поред Васкрсења Господњег, Света Црква је прослављала и Свете Праоце Христове по телу, чиме је започела богослужбену припрему својих чеда за сусрет са Богомладенцем Христом у Витлејемској пећини. Претпразнична радост минулог недељног дана озарила је душе верника у свим катакомбама епархије у изгнанству. Најрадосније је било у катакомби Светог Великомученика Георгија у Доњој Јошавки, у Републици Српској, где је Свету Архијерејску Литургију служио Његово Преосвештенство Хорепископ новобрдски и панонски Г. Максим. Владици Максиму су на Литургији саслуживали настојатељ манастира јеромонах Прохор (Ацковић) и јерођакон Пајсије (Марковић). За певницом је певао сабрат манастира јеромонах Платон (Бабић), праћен присутним народом. Служби је присуствовало тридесетак светосаваца из Републике Српске. Неки од њих су се и сјединили са Господом кроз Свете Тајне Тела и Крви Христове.

У својој архипастирској беседи владика Максим је говорио о светим Праоцима којима је ова недеља претпразништва Рођења Христовог посвећена. Истакао је да су сви старозаветни патријарси, пророци и праведници Богу угодили својом непоколебивом вером, а „основ те вере било је обећање Божје о слању Месије, Спаситеља рода људског. То обећање је главна садржина Старог завета, којим је Господ припремао изабрани народ и цео свет за долазак Месије. “Нови завет говори о испуњењу тог обећања, те је основа вере нас хришћана, не обећање, већ испуњење доласка обећаног Месије, тј. Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Не само вером, свети Праоци су угодили Богу и трпљењем свих оних невоља којима су изложени сви људи који се труде да остану доследни истинитој вери у Истинитог Бога. Зато нас свети Праоци својим примером уче најпре вери и трпљењу, са одстојавањем на позицији истините вере у Бога неопходно и повезано. Владика је изразио задовољство што га је Бог удостојио да се ове недеље заједно са присутним верним народом помоли Богу, принесе бескрвну Жртву, одслужи Свету Литургију у новооснованој катакомби Светог Георгија. Посебно је упутио честитке мајкама, којима је ова недеља, коју називамо Материце, посвећена, подсетивши их да је „материнство крст којим оне треба да угађају Богу и спасавају своје душе.“

После Свете Литургије манастирско братство је приредило трпезу љубави за све присутне. Овом приликом је владика Максим одржао пригодно предавање о „општем стању у СПЦ и нашем исправном ставу у њему“. У предавању је продужио своју беседу изговорену на Литургији и проширио тему повезаности вере и трпљења. Такође, владика је подсетио да су јерес екуменизма и кварење вере у СПЦ саборни и заједнички проблем свих чланова Цркве који захтева деловање и заузимање у борби за веру свих њених чланова, а да решење свих проблема, и личних, и саборних, почиње практичним живљењем у православној вери, тј. исправљањем нас самих, уклањањем од греха, борбом са сопственим слабостима, једном речју истинским побожним животом у Христу,  како бисмо имали снаге и нашли прави начин у супротстављању свеопштем духовном отпадништву у СПЦ. „Чување и одбрана вере православне је богочовечански и јеванђелски циљ, који, по речима светог Јустина Ћелијског, „захтева богочовечанске методе, које се рађају и настају у личном подвигу побожног живота у Христу, сваког од нас појединачно, а затим и саборно.“ То је владика изнео као решење садашњег, тешког стања у СПЦ, стања преовладавања екуменистички настројених пастира, склоних слободном и релативистичком односу према вери, моралу, богослужењу и свеукупном Светом Предању Цркве, као и прогону оних пастира и верника који се таквом отпадништву противе.

Све наведено, по речима Његовог Преосвештенства, на практичном плану значи: „не сводити исповедање вере које представља свети подвиг на приземан ниво оговарања, клеветања, свађања и вређања, бављења личним слабостима учесника тренутне духовне смутње у СПЦ, екумениста, већ указивања и осуђивања главног проблема СПЦ, а то је, екуменистичка јерес коју проповедају дотични, што, по њему, претходи и води ка реформаторству.

О каквом прогону православних пастира је у предавању било речи, показали су немили догађаји и непријатности које су претходиле и следовале доласку преосвећеног владике Максима, а које је он лично описао у извештају који овде преносимо.

Инфо служба

Реч о мојој мирној посети Катакомбном манастиру Светог Георгија у Доњој Јошавци

Од своје скорашње хиротоније у чин хорепископа трудим се да се одазовем на многе  позиве моје сабраће монаха у нашој Епархији. Зато сам, по благослову Преосвећеног Епископа Артемија, у суботу, 26. децембра, ове године, стигао у манастир Светог Георгија, који се налази на врлетним и живописним падинама Доње Јошавке. Од стране манастирских отаца био сам примљен срдачно и у духу међусобног братољубља и уважавања, које влада у нашем монаштву. Оци овог нашег манастира су својим гостољубљем показали како се дух царских лаври, који су са собом понели из наших косовско-метохијских манастира, негује и чува и у нашим убогим катакомбама. Међутим, од братије сам такође обавештен о посети локалних полицијских службеника који су долазили претходног дана и о ономе шта су братији рекли и од њих захтевали.

Наиме, локални свештеник због личне нетрпељивости према монасима наше Епархије у Доњој Јошавци, а по невештим упутствима својих правних саветника, саставио је неку петицију, у духу говора мржње и стварања нетрпељивости, чији је главни садржај исконструисано и умишљено угрожавање локалног становништва од стране наша два монахâ у Доњој Јошавци.

Да подсетимо, верни народ је у овом селу, летос, од своје сиротиње сабрао новац и купио имање на коме живе наша два јеромонаха Прохор и Платон, служећи Богу и роду. О томе да су монаси по свом опредељењу и нарави, иначе, мирни људи, који ничим не угрожавају своје окружење, не треба посебно напомињати. Ипак, догађај који описујемо потврђује чињеницу да злоба помрачује све, па и памет, тога ради, напомињемо да братија нема чак ни црквено звоно, па све њихове службе које Богу приносе, као и окупљања верног народа, протичу у потпуној тишини, без икаквог метежа, будући да су тишини и безметежности монаси, и сами привржени. Сувишно је напоменути и то да су се монаси, по доласку, представили председнику локалне месне заједнице и саопштили ко су и са којим намерама су дошли у те крајеве. Такође, сваки човек који дође у новоосновану катакомбу, бива срдачно дочекан и угошћен по нашем устаљеном обичају, како смо од свог духовног оца, епископа Артемија научени. Хвала Богу, упркос подстрекивању у комунистичком и ознашком духу, који, на жалост нас православних Срба, спроводи локални свештеник, народ долази у све већем броју, саблажњен општом моралном кризом која је захватила, авај, и српско свештенство (част изузецима!). Све ово је уједно узрок и последица јереси екуменизма, која се шири од врха Београдске патријаршије, па наниже, све до последњег сеоског свештеника. Сам Господ нека ово заустави!

Иначе, ова несувисла и правно неутемељена петиција, потписана од стране сродника и личних пријатеља локалног свештеника, иако сама по себи представља административно-бирократску лакрдију и неоснован административни повод за реаговање органа реда, донекле је постигла свој циљ. Полицијски службеници су се појавили два дана пред долазак моје смерности и питали настојатеља, јеромонаха Прохора, да ли очекују госте у недељу. Отац настојатељ је у свом одговору изразио задовољство што полицијски службеници, очигледно, читају наш епархијски сајт, на коме је истакнуто обавештење о мом доласку у Доњу Јошавку. Након добијеног одговора двојица полицајаца су отишла, а недуго затим је дошао трећи, старији, који је само усмено пренео оцу Прохору забрану окупљања на простору манастира у недељу, тражећи од њега да потпише неки документ који, наводно, потврђује да је усмено обавештен о забрани, као и то да отац Платон, сутрадан, треба да се јави у просторије СУП-а. Иако је најављено да ће из СУП-а послати и писмену забрану, то се, до дана данашњег, није догодило, претпостављамо из разлога правне неутемељености таквог захтева, будући да забрана окупљања на приватном имању нема никавког правног смисла и основа, јер би то практично значило да нам се забрањује прославаљање српског празника Материце, и освештање колача, жита, или приношење просфора и вина (шта већ богослужбени типик и могућности налажу) у нашим задужбинама, на приватним имањима. Ово је обесправљеност невиђених размера, од пада комунизма до данас, да полиција неком православном Србину, зарад нечије петиције, са једва 45 напабирчених потписа, забрани да слави православне празнике или крсну славу, прима госте и реже колач. Уколико нама забране да се молимо Богу по нашим катакомбама, то значи да ће сутра сваком православном Србину полиција моћи да забрани да реже славски колач, слави славу и моли се Богу и прима госте у своју кућу, што је незамисливо. Овакву дискриминацију не би оправдали ни савремени тумачи шеријатског права, а о осталим правним системима да не говоримо.

Овај очигледни покушај вршења притиска и застрашивања нашег монаштва и верног народа, представља најгрубље кршење основних људских права. Дубоко смо потрешени чињеницом да такво поступање долази од људи који носе свештеничке мантије и проповедају Христово Јеванђеље. Слободу вероисповедања и практиковања вере јемчи устав сваке савремене цивилизоване земље у којој постоји основна владавина права, све док се тиме не угрожава заједница у којој живимо, што је у нашем случају потпуно искључено. Отац Прохор је преносиоцу ове небивале забране окупљања на сопственом имању и кући, изјавио да ће, као и сваке недеље, наставити да служе свету Литургију, без обзира на усмено изречену забрану.

Наглашавамо да су сви полицијски службеници показали велики ниво уљудности и поштовања, чак су се извињавали што уопште службено долазе, па још таквим поводом, истичући да не желе да се мешају у црквена питања, те да против нас они лично немају ништа, да поштују Цркву, али су им претпостављени наложили да изврше задато. Показали су уљудност за разлику од локалног свештенства, који полицију користе као средство против нас, клирика Епархије рашко-призренске у изгнанству, чиме су разоткрили све своје неумеће да црквене проблеме (уколико их са нама имају) решавају на достојанствен, пастирски, хришћански, јеванђелски и црквен начин, како пристоји њиховом звању.

Нажалост, данас екуменистички дијалог са јеретицима и заједничка молитва са њима цвета у СПЦ и шири се попут заразе, док са својом једноверном и једнокрвном браћом свештенство СПЦ нема морални и духовни углед и снагу да разговара, боље рећи нема храбрости и образа да се уопште сретну са нама (и овде издвајамо изузетке!). Богословски необразовани, али уљудни и пристојни полицијски службеници, су на својој савести осетили неадекватност таквог полицијског, застрашивачког „решавања“ црквених питања и проблема, али, авај, локално свештенство, на челу са својим епископом очито није. Где им неста савест? Можда се изгубила испод широких мантија, у топлим и удобним здањима, или се затурила у дубоким џеповима? Њима препуштамо одговор на ово питање.

Тужно је што се и савремена полиција ослободила комунистичко-удбашког начина решавања међуљудских проблема, али службеници СПЦ, на челу са патријархом Иринејем, очито остају једини које баштине оваква комунистичка начела. Но, шта друго  очекивати у Патријаршији, где нам се уместо вере коју нам је предао Свети Сава, намеће и проповеда екуменистичка вера (тј. лична заблуда) патријарха Иринеја, по коме су нам јеретици (који не држе нашу веру) браћа по вери. Ово је само једна од многих, њему тако својствених, нелогичности из аспекта здравог разума и православне вере, које поменути проповеда. Са друге стране, једина логичност и доследност дотичног Господина, коју, уочавамо у овој његовој изјави (и не само у овој!) јесте да су њему и њему сличним епископима екуменистима, римокатолици и остали јеретици заиста браћа, и то по екуменистичкој вери ватиканског стила и начина, коју Патријарх заступа. Но, ако су њему јеретици браћа по вери, православном српском народу нису, нити ће бити, барем не по вери.

Не треба се заваравати, Бог је покренуо верни народ из Републике Српске да позове пастире који се не боје да јерес назову правим именом и да покажу шта је истина, а шта лаж у СПЦ; ко је јеретик а ко православан, те да тиме изобличе локално свештенство, посебно епископа бањалучког, чија је сва дојучерашња ревност стала у богословско-морални и духовни напрстак његовог скандалозног саопштења поводом доласка наших монаха у ове крајеве. Овакву оштрину речи и брзину регаовања према нама нису показали на најагресивнији екуменистички јуришници међу епископима СПЦ. Испоставило се да монаси наше Епархије дођоше у ове крајеве да се отркију помисли многих. Видимо како „падоше силни“, јер два монаха, пољуљаше целу једну Епархију и њене самоуверене епископе и свештенике, наводне традиционалисте и сву њихову климаву духовну грађевину. То „не пада снег да покрије брег“, већ Бог уређује развој ситуације баш тако да народ не би остао у заблуди, верујући и даље у приче о „великим ревнитељима“ у СПЦ – владици Јефрему и прочим.

Како год, све се завршило тиме што смо одслужили свету Литургију, не обазирући се на застрашивања локалног свештенства, док су полицијски службеници били у ауту, паркираном на самом скретању за Катакомбу са главног пута. На крају можемо само закључити да је наша уобичајена пастирска посета разоткрила:

– пре свега храброст наше братије и нашег верног народа;

– подмуклост и нехришћанско делање локалног свештенства СПЦ, којим су само допринели рушењу свог, већ пољуљаног угледа у народу;

– несталност, неозбиљност и непостојаност у исповедању и одбрани православне вере и Цркве локалног епископа Јефрема.

По речима светих отаца, искушење гради искуство, а искуство сваког поучи. Оваквим испадом, који је само један у низу, свештенство СПЦ, предвођено од стране екуменистички опредељеног епископата, свесно или не, нашој Епархији даје у правном смислу врло убедљив материјал за једну законски врло утемељену и основану тужбу због угрожавања и грубог кршења наших елементарних права и слободе кретања и настањивања, као и због очигледне дискриминације на верској и политичкој основи.

Ово ће у наредном периоду бити озбиљно разматрано унутар наше Епархије.

Информативној служби ЕРП у егзилу подноси:

Хорепископ новобрдски и панонски + Максим