ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Транскрипт интервјуа
Новинар: Ја знам, Ви сте мени јуче казали, Ви практично немате ништа званично … , међутим оно што сте дознали, у штампи, у медијима, те одлуке …, имате ли неки кратак коментар на то? И хтео бих да питам, како се ви осећате овде? Ми смо приметили да полиција тамо дежура и то , има ли потребе за тим? Зашто, не знам, ето?
Владика Артемије: Па, не треба много питања ставити у једно питање, него имаће и друга … Што се тиче тих одлука СА Сабора, које ја још нисам добио, али за које сам сазнао преко медија, оне су , као и оне раније СА Синода из фебруара, или СА Сабора из маја месеца, потпуно неуставне и неканонске и противканонске одлуке, које за мене лично немају никаквог значаја.
У почетку, ја сам говорио и показао и речима и делима и практично, да сам за јединство, ред и поредак у Српској Православној Цркви. Зато сам и прихватао те неканонске одлуке, иако се са њима нисам слагао. Јер слагање би значило да им придајем канонску вредност. Неслагање је сведочанство да оне немају ту канонску подлогу, а прихватао сам ради тога вишега циља – мира и јединства у Српској Цркви.
Мислио сам, очекивао сам, да ће и врх Цркве, дакле тај владајући апарат Синод, имати слично мишљење, сличан став, да нам је циљ заједнички и један. Показало се да нема краја њиховим одлукама, њиховим санкцијама које предузимају. У току лета више пута су доношене сличне одлуке, неканонске, неуставне, као на пример: забрана боравка на Косову и Метохији или прогон са Косова и Метохије, забрана духовне бриге за своју духовну децу, забрана свештенодејства, и тако даље, без икаквог основа. Одговорио сам СА Синоду, а и за Свети Сабор, да те одлуке од 13. септембра, када сам први пут изјавио да се убудуће нећу повиновати никаквим неканонским одлукама Синода и Сабора и да сам ја канонски епископ епархије рашко-призренске доживотни, или до валидне пресуде црквеног суда који би био вођен на један регуларан, канонски начин, процес. За ових девет месеци никакав процес није ни покретан ни вођен, нити има пресуда, имају само одлуке које се доносе гласањем, као да се не ради о Цркви, него о некој народној скупштини.
Очекивао сам, али ту забрану о свештенодејсту практично сам поштовао, да им не би дао повода за нешто даље и горе. Иако сам рекао да се не повинујем и да не прихватам те одлуке, ипак нисам служио два месеца. Очекивао сам да се на Сабору, пошто је у одлуци речено до Сабора, да се на Сабору та ствар разреши и да се вратимо на почетак и да васпоставимо поредак у Српској Цркви, канонски редован какав треба да буде, очекивао сам Сабор. На Сабор нисам позван! На Сабор нисам позван. И уместо да се то питање на Сабору стави на дневни ред, да се епископи изјасне по том питању и да Сабор донесе једну нормалну одлуку, они су кренули да попуњавају епархију рашко-призренску. Поставили су за епископа нашег викара Теодосија Шибалића, дакле поред живог канонског епископа они постављају другог епископа. То је такав канонски преступ да и они сви и он по канонима заслужују лишавање чина. Када сам то, дакле сазнао, опет преко медија, онда сам хтео и практично да покажем да сам ја канонски епископ. Отишао сам у свој манастир, јер цела епархија рашко-призренска је моја, мој манастир Дубоки Поток и одслужио Свету Литургију.
Новинар: Значи зато сте кренули из Шишатовца?
Владика Артемије: Зато сам кренуо, дабоме, да пошто, практично једном се покаже пред очима целога света шта је суштина проблема. Јер вербалног разговора нити је било, нити даље може бити и доказивања. И онда, у одсуству моме они су донели касније и ту одлуку о рашчињењу и шта је знам све остало … За мене те одлуке, од 15. септембра, су неприхватљиве, не прихватам их и за мене немају никакав значај.
Ја сам и даље оно што сам био, епископ рашко-призренски, нисам се ни од кога одвојио, ја сам и даље у јединству са Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом, у јединству са Светим Апостолима, Светим Оцима, Васељенским Саборима, Светим Савом, Владиком Николајем, Оцем Јустином и свим осталим православним хришћанима који поштују тај заиста црквени, вековни поредак. Ко се одвојио од тог принципа нека види сам ко је и где се налази.
Новинар: Синоћ сте, незванично смо чули, обележили педесет година од монашења. Када сте се замонашили и где? Може ли тај податак?
Владика Артемије: Наравно. Управо синоћ, 20.-ог новембра 1960.-те године у манастиру Ћелије од оца Јустина примио сам монашки чин. Након педесет година од Сабора Српске Цркве добио сам, дакле, на поклон рашчињење. Педесет година службе у СПЦ је на тај начин обележено и награђено. Господ зна шта сам ја педесет година радио, зна и ради чега сам, по њима, лишен епископског чина. Пред Богом и пред Црквом, пред мојим народом и пред мојом паством ја сам и даље канонски епископ рашко-призренски и то и остајем.
Новинар: Враћате се у Шишатовац?
Владика Артемије: Не. Тамо више немам места.
Новинар: Куда ће те одсести и где ћете?
Владика Артемије: Чуће се. Добио сам јече, нетражено, пратњу полиције која ме прати свуда и чува. Сада ће ме пратити даље до Београда. Чујем да је против мене покренута кривична пријава и да ми следи хапшење.
Новинар: То је министр нешто најавио, али не знам прецизно шта?
Владика Артемије: Тако, видећемо и то. Нека се и то упише у биографију Владике Артемија, Боже мој и затвор је за људе!
Новинар: Да ли се бојите хапшења?
Владика Артемије: Зашто да се плашим? Ја знам да не постоји никакав разлог, а да ли ће то бити некоме уверљиво, и да ли ће имати некакве доказе за моју кривицу, нека покаже … Кажу узурпирао црквену имовину. Чиме? Нисам то узурпирао, шта сам урадио? Понео манастир Дубоки Поток на леђима …
Новинар: Народ је мало забринут, српски народ је мало забринут везано за све ове догађаје у Цркви. Шта мислите постоји ли начин, решење, компромис не знам ни сам како да то назовем …, мислим да се све слегне, смири.
Владика Артемије: Решење увек постоји. Како је говорио Свети Јустин Ћелијски, постоји излаз из свих безизлаза, а то је покајање. А покајање значи повратак са кривог пута. У конкретном случају значи анулирати неканонске одлуке Синода и Сабора. Поставити ствар каква је била пре 11. фебруара, а ако има кривице код Владике Артемија нек се води регуларни судски црквени канонски поступак. И онда ако се то докаже, ако се донесе валидна пресуда, тек после те пресуде ја престајем бити то што јесам. А те пресуде нема, нити је покренут поступак. Такозвана оптужница , која је у мају поднета Сабору, за неку канонску одговорност утврђену – ништа није утврђено јер није се пружила прилика да се чује друга страна, која је важила чак и у старом римском праву и која важи данас у целоме свету. Чак и у уставу Српске Цркве стоји изричито нико не може бити кажњен ни једном црквеном казном без претходног саслушања. Без давања прилике да човек одговори и да докаже своју невиност. Уосталом невиност се и не доказује, него кривица се доказује. Терет доказивања је на њиховој страни. Нигде нису доказали ни једну малверзацију јер није било процеса у коме би се то показало, пазите и ако има и ако нема.
