Преподобни Никита Перејаславски

24. МАЈ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

НИКИТЕ СТОЛПНИКА,

Перејаславског чудотворца (Архимандрит Др Јустин Поповић, Житија Светих за мај)

 

Овај преподобни отац би рођен и одгајен у граду Перејаславу Заљеском[1]. Од малена се одликовао суровом и преком нарави, стварао нереде и причињавао многа зла људима, отимао и крао. А такве, сличне себи, имао је другове. Једнога дана он за време вечерња наврати у цркву, и чу где прочиташе речи пророка Исаије: Тако говори Господ: умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајите правицу сироти, браните удовицу. Ако ли нећете, мач ће вас појести, јер уста Господња рекоше (Ис. 1, 16-17. 20).

Од ових речи њега спопаде ужас и, вративши се дома, он сву ноћ ока не склопи размишљајући о њима. Али идућег дана он се по навици својој упути друговима, развесели се у њиховом друштву и позва их код себе на ручак тога дана. После тога он оде на трг, купи намирнице и донесе дома жени да спреми ручак. Када жена стаде мити месо, она примети да нешто необично иде крв из њега. А када га метну у лонац и стаде кувати, она виде да се у лонцу пени крв и испливава на површину час човечја глава, час рука, час стопала. Од тога је спопаде ужас и она каза мужу. А кад овај приђе и погледа, виде и сам то исто, и стаде као укопан од ужаса. Затим, дошавши себи, он дубоко уздахну и рече: Тешко мени! много сам грешио.

После тога, молећи се Богу и лијући сузе, он изађе из куће и оде у манастир светог великомученика Никите у близини града. Ту он паде пред ноге игуману и рече: Спаси душу која пропада! – Зачуђен тако необичном променом код Никите, игуман му на то одговори: Испитај себе: буди три дана пред манастирским вратима, плачи и исповедај грехе своје пред свима који улазе у манастир и излазе из њега.

Никита тако и уради. Три дана он је плакао и молио се, исповедајући пред свима грехе своје. После тога он угледа у близини манастира једну баруштину, зараслу у шеварје, пуну комараца и мушица. Он оде тамо, скиде одећу са себе и, ушавши потпуно наг у бару, седе у шеварју и стаде се молити Богу. Пошто прође три дана, игуман посла једног монаха да види шта ради Никита. Не нашавши Никиту код манастирских врата, инок га дуго тражаше, и најзад пронађе где лежи у шеварју, док облаци комараца и мушица круже над њим. Инок се врати у манастир и то исприча игуману. Тада игуман заједно са манастирском братијом оде к Никити, и угледавши га у таком положају да је и тело његово било немогуће распознати (тако је силно текла крв из њега), рече му: Сине мој, шта то радиш са собом! – А Никита ништа друго не одговараше, но само говораше игуману: Оче, спаси душу која пропада!

После овога игуман уведе Никиту у манастир, постриже га у монаштво и смести у тесну келију, где он обитаваше у непрекидним молитвама и посту, проводећи без сна и дане и ноћи. У то време злобни враг стаде наводити на њега страх путем разних виђења, али он ограђиваше себе од тих виђења крсним знаком, призивајући у помоћ светог великомученика Никиту, и никоме не говораше о томе. Ускоро затим Никита направи себи близу цркве стуб, и ископа уску стазу испод црквеног зида којом је долазио у цркву на молитву. За такве подвиге он доби од Бога дар чудотворства, те болесници са најразноврснијим болестима, који долажаху к њему, добијаху од њега исцељење.

У то време благоверни кнез черњиговски Михаил[2] разболе се од узетости. Чувши за светог Никиту он нареди својим бојарима да га одвезу у град Перејаслав к преподобноме ради исцељења. Када он беше већ на путу, срете га демон у облику монаха и каза за себе да је из истога манастира у коме се подвизава и свети Никита. Кнез га упита за преподобног Никиту, а демон рече да је он – варалица. То силно ожалости кнеза. Кроз неко време тај исти демон, само у другом обличју, поново срете кнеза на путу и рече му: Узалуд мучиш себе, кнеже, преваљујући тако дугачак пут.

Када кнез стиже на километар пред манастир, где борављаше преподобни, он нареди да му поставе шатор да се одмори од пута; и посла у манастир једног од својих бојара да извести преподобног о свом доласку. Тада онај исти демон, прерушен у монаха слепог на једно око и са лопатом у рукама, срете кнежевог изасланика и саопшти му да је преподобни умро и да га је он већ сахранио. Схвативши превару, бојарин запрети демону светитељевом молитвом, и демон остаде као укопан на месту где стајаше. Тада бојарин приђе к стубу светога Никите и обавести га да је кнез стигао и исприча му за тешку болест његову. Светитељ онда посла кнезу свој штап. Узевши тај штап у своју руку, благоверни кнез Михаил стаде на ноге потпуно здрав и пешке дође к стубу преподобнога, узе благослов од њега, и исприча му све о демонском искушењу које га снађе за време пута. Тада преподобни запрети демону именом Божјим и нареди му јавно пред свима да три сата непомично стоји крај његовог стуба, после чега се демон закле да никада више неће чинити зла људима, и одмах ишчезе. Пошто доби исцељење, благоверни кнез Михаил свесрдно заблагодари Богу и светоме старцу и, богато обдаривши манастир, врати се у свој град.

Тако свети отац наш Никита, стојећи на стубу свом и непрестано узносећи молитве Богу, даваше исцељење свима који долажаху к њему ради излечења од својих недуга.

Једне ноћи дођоше к преподобном Никити његови сродници са молбом да се помоли Богу за њих. И угледавши на њему тешке вериге, које се дугим трењем о тело беху очистиле и блистаху, помислише да су сребрне. Помрачени ђаволовим наговором, они се договорише да светитеља убију. И дошавши к стубу, скинуше кров са њега, уђоше у њега, и силом разлучише душу светитељеву од тела његова.[3] Затим узеше вериге, умоташе их у неко грубо сукно, па побегоше. Пред јутарње богослужење параеклисиарх[4] по обичају свом дође к стубу преподобнога да узме благослов од њега, па угледавши да је кров са стуба скинут, похита к игуману и обавести га о томе. Тада дођоше к стубу и нађоше тело преподобнога још топло, при чему из њега исхођаше диван мирис. Узевши га побожно из стуба, они га уз кађење и појање псалмове свечано сахранише у цркви светог мученика Никите, с десне стране близу олтара. При томе сви болесници који се ту затекоше, добише исцељење.

А покварене убице преподобнога, бежећи са украденим веригама, брзо стигоше до реке Волге. Ту одмоташе сукно, па видевши да су три чесна крста и тешке вериге – од гвожђа, само се дугим трењем очистили те блистају, бацише их у реку код града Јарослава близу манастира светог апостола Петра. Прве ноћи после тога један монах тога манастира, по имену Симеон, угледа на том месту недалеко од обале три стуба који јако сијаху. Они се протезаху од земље до неба и пуштаху из себе светлосне зраке. Монах то исприча архимандриту свога манастира, а овај обавести градоначелника. И они, праћени мноштвом народа, упутише се на то место, и нађоше чесне вериге преподобнога које као неко суво дрво пливаху на чудесан начин по површини воде. Узевши их са страхопоштовањем, они их уз појање псалама понеше у град. На путу сретоше хромога који се вукао по земљи, осенише га оним крстовима што беху на веригама, и он одмах стаде на ноге потпуно здрав. Осим тога, и многи други болесници који су патили од разних болести, добише исцељење од верига преподобнога. После извесног времена преподобни Никита јави се гореспоменутом монаху Симеону и рече му: Нека овај чесни знак мојих подвига буде скоро пренесен отуда и положен на мој гроб.

После тога вериге преподобнога бише свечано пренесене из града Јарослава у град Перејаслав и положене на чесни гроб његов. Свима који долазе са вером оне дају многа исцељења у славу Христа Бога.

————————————————
[1] Сада – срески град у Владимирској губернији.

[2] Кнез Михаил – син кнеза черњиговског Всеволода. Ово се исцељење догодило 1186. године.

[3] То се догодило 24. маја 1186. год.

[4] Кандилопалитељ у манастиру, црквењак.