Горица Т: Занемела Грачаничка звона

„Ој давори, ти Косово равно,
Шта си данас дочекало тужно…“

Занамела су звона Грачаничка. Занемела тишином која пара разум и досеже до сваког срца које Бога у себи носи. Занемела су људском злобом и слабошћу које се изливају из оних који су требали бити светилници и пастири СрБски.

Јад и ништавило таме и данас се светлошћу поиграва. Покушава да је угаси, да је замрачи! Светлост под ударцима подрхтава, али светли и јаче и јасније! И даље се види! Као што се и мук Грачаничких звона разлегао васцелим земаљским шаром. Одјекује болно и опомињуће у душама свих Светосавском завету верних.

Прогон Христоносаца се наставља… Безумље и прогон… Лицемерје и лажи здружене харају медијском сценом СрБије и неистином засипају недаћама и страдањима обезбожене и раСрБљене потомке вековних страдалника за Веру и Отаџбину…

На светој земљи Косовско-метохијској туђини развили своје безбожничке барјаке и арлаучу језицима који само законе насиља и подаништва знају… Под њих се свили и СрБски душегупци, папољупци и среброљубци, одевени у мантије монашке и свештеничке… Препуни гордости, на правди Божијој, а за рачун нечастивога, разапињу праведника Божијега.

Окупиран и поробљен народ, у неверици, ћути… Подиже своје очи к Небу и моли се… „Распни га, распни га!“ – однекуд се чује… Као да из цркве долази…

Као да чујем стотине и хиљаде мученика и новомученика СрБских како с неверицом питају: „Господе, да ли је могуће да си допустио да ово буду духовни пастири нашим потомцима, потомцима светих СрБских царева и кнежева, светих ратника и светих отаца наших? Шта се то дешава са СрБским народом? Зар је могуће да заборављају темеље Истине на којој је наш народ кроз векове узрастао и постајао Божији народ? Зар је могуће да су све наше жртве и сва наша страдања узалудна? Зар је могуће да неки данашњи СрБи нису спремни ни да сачувају наш завет Теби, Господе? Зар је могуће да има оних који не желе да сачувају Веру Твоју Православну?“…

А знају: вазда су од плодоносног СрБског стабла отпадали. И постајали неко други. И мрзели и себе и своје СрБско порекло, а највише оне који на стаблу СрБском остадоше и узрастоше… Бивало је и раније оних који се силе Божије не боје, а људи не стиде!

Али, никад као сада! Рат за душе који се води суровији је и страшнији од свега досад виђеног…

Погазили су каноне, оскрнавили светиње! Епархију распету и мученичку распетом владики и народу отимају, причајући лажи којима ни сами не могу веровати!

Правог СрБског владику данас прогони онај који у митрополији црногорско-приморској затире и реч „СрБска“. По светој СрБској земљи он затире светиње изгонећи монаштво из њих. Језуитским метoдама се бори против Вере Православне. Његове речи и дела његова су у међусобној супротности… Љубави он нема…

Запаљена је данас епархија рашко-призренска, као што је 1981. г. горела Пећка патријаршија. Моћници овога света пружили су своје канџе и њима бездушно ударају и отимају…

Онај ко се усуди да се бори за СрБске светиње на Косову и Метохији осуђен је на страдање, на прогон. Онда је жртвован о. Дамаскин, данас жртвују владику Артемија и монаштво његово… Архимандрита Симеона, о. Антонија…

Колико је само Господу верних и оданих Истини изгнано из Цркве зарад недоказане кривице, а због смелости да се „боговима на земљи“ супротставе корачајући доследно на путу Христовом?!

Сасецају духовне горостасе, јер су им њихове духовне висине и непоколебљива истрајност у вери недостижне. Све чине да Светосавље и СрБство затру, лукаво подмећући оптужбе без доказа, проповeдајући неку нову „љубав према ближњему своме“.

Сами тужбе пишу, без суђења пресуђују, и пресуде потврђују. Као у стара, турска времена: Кадија те тужи, кадија ти суди, кадија ти пресуду потврђује…

И онда све чине да заборав покрије нечовештва њихова.

Као да разума нема… љубави нема… само завист и страх…

У окупираној земљи све полуге власти су поданичке.

У свим окупацијама и ропствима, до комунизма, духовна власт је опстајала као несаломива и непокорива. Данас је и она посрнула, пада стрмоглаво, стреми екуменизму и затирању предања светоотачког, чији најтврђи чувар треба да буде. Верни народ се боји да СрБском православном црквом све мање господари Дух Свети …

Свети Аверкије Џорданвилски рекао је:

„Многи су се посвећено укључили у посао око припреме његовог (антихристовог) скорог зацарења, укључујући – страшно је и рећи – чак и неке хришћанске свештенослужитеље, па и највеће црквене јерархе, који су сатрудници безбожника и јавних и тајних непријатеља нашега Господа и Спаситеља. Они са њима преговарају, склапају различите компромисе и саглашавају се и у ономе што се неретко граничи са издајом наше свете вере и Цркве“.

Господе, пред целим светом се преобразио Духом Твојим Светим ововремени мученик косовско-метохијски, јер га на крст разапињу Тебе ради!
Каин је убио брата Авеља. Није знао да је себе убио, а Авеља прославио. Тако и срамоте наше, које више воле јеретике него браћу рођену, да ли знају да себе данас убише, а владику Артемија прославише?!

Сузе праведника као драгуљи, као крв мученичка, падоше на свету косовско-метохијску земљу.

Сузе владикине, тешке као завет земљи из које га разбраћа изгоне.

Сузе владикине чемерне… јер је смрт лакша него изгон са светог Косова и Метохије.

И сваки се СрБин у сузама Господу помолио да моћне а бездушне разуму приведе, да се покају и да грехе своје до кончине окајавају у сузама и тишини…

И из сузних очију владикиних искре речи „браћи“, дугогодишњим папиним спавачима, док срце владикино из груди чупају – „Само ви, дјецо, радите свој посао“, како је и старац Вукашин Јасеновачки рекао својим џелатима.

Уместо Грачаничких звона одјекују речи светога Јустина Ћелијског: „Каква тмина! Каква помрчина! Где су СрБи? Много је бивших СрБа… Правих СрБа, авај, тако мало…“

Време је оних које по земљи СрБији ходају не знајући ни ко су, ни шта су, ни куда су се запутили, ни коме иду. Савремени јањичари. Знају само коме служе… Знају они, зна народ, али и Господ зна…

Срамота, срамота и само срамота…

Народ је још ошамућен од силних „удараца у главу“, али даће Господ, изаћи ће из коме… и знаће и памтиће своје великане, а „послушне и кооперативне у новој стварности“ ни по чему добром неће.

Данас смо добили знак од Бога.

Немамо изговор, јер смо спознали да „усред таме безверја и безбожја на овој земљи гори огањ Истине“…

Данас црни калуђери испраћају свога духовног родитеља са Косова и Метохије на коме црвени божури више не цвату. Испраћају га, да се одмах за њим и сами под барјаком честитога кнеза упуте његовој и својој Голготи.

Верни народ целива свету десницу владичину, проси благослов док уместо звона одзвањају речи утехе „Не бој се стадо мало“…

Господу се молимо за преосвећеног владику нашег Артемија и за сво монаштво и верни народ који за Пастиром својим Добрим неустрашиво корача ка светима из рода нашега и ка своме Господу.

Господе, спаси и помилуј…

У Прокупљу, дан по Трећем Обретењу
главе Светог Јована Крститеља 2010. г.            

Горица Тркуља